Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Черчилова медитеранска стратегија

0
(0)

Преко Родоса за Берлин

Кад је почетком 1943. постало јасно да ће Немци бити истерани из северне Африке, Черчил је био начисто с тим да борбене снаге западних савезника треба да остану у Средоземљу да би и северну обалу овог мора очистиле од немачких и италијанских армија. Велика Британија би онда после рата опет увелико могла да врши утицај и одржава политичку равнотежу у том делу света. Већ вековима су Британци покушавали да достигну ситуацију равнотеже са упориштима Гибралтаром, Малтом, Кипром и Палестином. По Черчилу, Совјетски Савез не би смео да добије приступ Средоземном мору, а споразум који је регулисао пролаз ратних бродова кроз Босфор требало би и даље да постоји. Ако би Совјети освојили Балкан, онда се таква ситуација, вероватно, не би могла да одржи. Пошто је у августу 1943. освојена Сицилија, а италијанско копно било на домак руке као следећи ратни циљ, Черчил је за неко време могао да буде задовољан: преко Италије су Југославија и остали део Балкана могли да се очисте од немачких и италијанских трупа; оружане снаге у Италији би преко Трста и Љубљане могле да се пробију до Беча и Берлина, крајњег ратног циља.

cercilova-sredozemna-strategija-1
Британски председник владе, сер Винстон Черчил, дуго се супротстављао савезничким плановима за искрцавање у јужној Француској. Кад је ова инвазија 15. августа 1944. постала стварност, посматрао ју је са једног британског брода

У складу са таквим расуђивањем није било потребно предузети инвазију на западу Француске, операцију какву је Стаљин тражио од јуна 1941. кад су Немци напали СССР. Предност пробоја преко Италије и Беча за Берлин била је у томе, што је на тај начин могло да се спречи да Совјети дођу на Балкан. Али овај Черчилов начин размишљања никад није наишао на разумевање код Рузвелта. Амерички председник је сматрао да Черчилове идеје служе само империјализму, а да ниједан амерички председник не може да протури такве мисли својим бирачима. Покушао је да натера Черчила да схвати да је уништење Трећег Рајха једини ратни циљ ове борбе и ништа више.

У међувремену су западни лидери знали да ће Италија капитулирати оног дана кад Савезници буду предузели инвазију на ту земљу. Черчил је хтео да искористи ову предност и одлучио је да без знања Сједињених Држава изврши искрцавање на острву Родосу из архипелага Додеканес. Одатле је хтео да предузме напад на Балкан. Додекански архипелаг је од 1912. припадао Италији, али после њене капитулације би за британске трупе у источном делу Средоземља била ситница да освоје ова острва. Дан после велике инвазије на Италију (9. септембра 1943. код Салерна) отпочела је ннвазија на Родос. Британске јединице Врховне команде за Средњи исток под генералом сер Хенријем Мајтленд Вилсоном отпочеле су ову авантуру из Каира. Требало је да то буде изненадни напад; требало је задати Немцима ударац одмах после капитулације њихових савезника. Али, Немци су се убрзо опоравили од шока: одмах после напада послали су трупе на Родос и у року од три дана су Британци били отерани са острва. Генерал Вилсон је за ову акцију располагао само једном бригадом која је била стационирана у Египту са четири ескадриле бомбардерске авијације. Међутим, једва да је имао пловне објекте за искрцавање – они су највећим делом били укључени у савезничку акцију код Салерна. Са овим оскудним средствима се Вилсон искрцао не само на Родосу, већ и на Леросу, Патмосу, Фурни и Икарији, најважнијим острвима испред југозападне обале Турске. Ту су се Британци одржали мало дуже него на Родосу. Черчил се још надао. Седмог октобра затражио је од Рузвелта да му стави на располагање један део инвазионе флоте која се налазила у италијанском подручју ради поновног освајања Родоса који су Британци морали да напусте. У то време су се, међутим, у Италији водиле тешке борбе; Напуљ је тек недељу дана био у савезничким рукама, седам дана касније него што је било планирано. Под тим околностима Рузвелт уопште није желео да се одрекне резерви у западном делу Средоземља ради дубиозних акција у источном делу. Рузвелт такође није био осетљив на Черчилов аргуменат да би неутрална Турска могла да се придобије за страну Савезника, чиме би Босфор био отворен за снабдевање Совјетског Савеза. Транспорт добара се по Черчиловом мишљењу лакше могао обављати преко Црног мора него преко Мурманска. Рузвелт је, међутим, предвидео да би Америка морала да наоружа турску војску. Зато је одговорио да већ мора да снабдева Слободне Французе оружјем и да америчка економија не би могла да издржи да још помаже и турску војску. Један дан касније Черчил је још једном затражио сарадњу америчког председника у освајању Родоса. Изричито је тврдио да му је довољна једна дивизија из западног Средоземља и да се неће десити никаква трагедија ако на шест недеља узме девет десантних бродова, јер, колико је било познато, инвазија на Нормандију је требало да се изведе крајем маја 1944. Председник је међутим и даље одбијао. Сматрао је Рим важнијим од Родоса, а Черчилове покушаје опасним и бесмисленим. То је уједно значило и крај британске акције у источном Средоземљу, јер без даље помоћи трупе нису могле да издрже на острвима, а камоли да поново освоје Родос. Последње упориште (Лерос) изгубљено је 13. новембра. Черчил је за то окривљавао тврдоглаво америчко одбијање сарадње. Крајем новембра те године, Черчил је на конференцији у Техерану изгубио и битку против Стаљина. Овај је инсистирао на другом фронту преко западне Француске, потпомогнутим инвазијом у јужној Француској. Москва није видела никакве предности у снабдевању преко Црног мора, а тог тренутка није осећала ни потребу за уласком Турске у рат.

cercilova-sredozemna-strategija-2
На Черчилову заповест су британске трупе 10. новембра 1943. освојиле Лерос који је до 13. новембра остао у њиховим рукама. После су га Немци опет заузели

Од тада се Черчил супротстављао плановима за инвазију на југу Француске (операција  „Анвил“), али се на крају ипак показало да уме да поднесе пораз, јер 15. августа 1944. је лично присуствовао искрцавању. Био је мишљења да операција на југу Француске не може да потпомогне искрцавање у Нормадији. Осим тога ју је требало извести са трупама са италијанског фронта. У току шест недеља припрема, генерал Александар није успео да напредује у Италији јер је морао да отпусти трупе које су са фронта у средњој Италији ишле у Напуљ ради пребацивања у јужну Француску. Александер је за операцију „Анвил“ морао да се одрекне ни мање ни више него четвртине својих снага (седам дивизија). И генерал Марк Кларк је био запрепашћен за време припрема операција у јужној Француској. У јуну 1944. је амерички генерал .Маршал био у Риму и Кларк се пред њим изјаснио као ватрени присталица инвазије на Балкан. Пошто није наишао на разумевање, записао је у свом дневнику: „Шваба је потучен, дезорганизован и деморалисан. Сада је тренутак да се извуче корист из наше победе. Па ипак сам усред овог успеха изгубио два штаба корпуса и седам дивизија. Ништа не разумем“. Отприлике у исто време (лето 1944) су на совјетско-немачком фронту совјети отпочели велику офанзиву. По Черчиловом мишљењу било је сасвим јасно да Стаљин намерава да пре краја рата стави југоисточну и средњу Европу под совјетски утицај. Британски председник владе је опет упознао Рузвелта са својим страховањем, али ни овај пут није наишао на разумевање код председника који је чврсто био решио да се не меша у Балкан. У међувремену је отпор немачких трупа у Италији постао тако јак, да су Савезници једва напредовали. Већ тада није могло ништа да се оствари од Черчилових планова да предухитри Совјете стигавши преко Истре и Беча до Берлина.

Једина сигурност коју је Черчил могао да добије био је договор са Стаљином у октобру 1944. о сферама утицаја на Балкану. Американци су овај „договор“ сматрали мрачном завером ради унапређења британских империјалистичких амбиција. У америчком министарству иностраних послова је овај договор чак окарактерисан као „черчијавелизам“ – аналогно макијавелизму.

Равно три месеца касније, Совјети су већ далеко напредовали у правцу запада: маршал Малиновски се налазио 130 километара од Беча, генерал Коњев је прилазио Бечу са севера и налазио се 200 километара од Прага, а маршал Жуков је стигао до Одре на 79 километара од Берлина. Совјетским армијама су, дакле, на дохват била три велика главна града средње Европе; Стаљин се налазио у веома повољном положају кад је 4. фебруара 1945. отпочела конференција у Јалти.

cercilova-sredozemna-strategija-3
Приликом освајања Додеканеских острва заробљен је овај Британац који је касније бродом пребачен у Грчку

Пре тога су Черчил и Рузвелт имали договор на острву Малти. Од 29. јануара до 1. фебруара је још једном размотрена западна стратегија. Черчил се на Малти надао да ће са Рузвелтом успети да се сложи око заједничке политике против СССР-а, али Рузвелт је мање него икад био расположен да се веже или да Совјетима да и најмање повода да мисле да су супротстављени британско-америчком савезу. Рузвелт је хтео да буде арбитар између Черчила и Стаљина и да очува добре односе како би спречио да се „велика тројица“ одроде. Британска делегација на Малти је оценила да су Американци мање сумњичави према совјетским послератним намерама него што су то они били.

Неповерење Американаца према британском начину мишљења почивало је на неповерењу према „колонијализму“. За Американце је Велика Британија била и остала симбол колонијализма. Рузвелт је дакле принципијелно био против Черчилове политике у Средоземљу. Медитеранска стратегија Черчила била је тиме дефинитивно окончана.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *