Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Мусолинијева социјална република

4.5
(4)

Република у црном

Република из Сала није пред крај године 1943. била више но фасада, карикатура фашистичког режима из његовог славног доба. Ма колико да је Мусолини изразима првобитног фашизма понављао: „Ја сам једини, добро то схватите, који ће увести прави социјализам у Италији!“, он у стварности није био ништа више но остарели глумац који се налазио под надзором Немаца – амбасадора Рана и СС генерала Волфа – који су будно мотрили на његове активности. Јер, и република и Мусолини су и даље били од неке користи. Измишљотина о фашистичком препороду је немачком народу давала осећање да га ипак нису сви напустили. У Италији су значајне услуге вршиле Црне бригаде, Републиканска национална гарда и разноразне групице људи у сваком граду који су се сувише компромитовали фашизмом да би могли да се повуку: они су обављали прљаве послове, хапсили су, мучили и убијали. У високим чизмама су патролирали кроз улице, одевени у уске црне униформе; за појасом су имали бодеж, две ручне гранате и пиштољ; на капи и оковратнику била им је причвршћена мртвачка глава. Били су омрзнути, дакле верни.

musolinijeva-socijalna-republika-1
Међу малобројним Италијанима који су се још 1945. борили на страни Немаца биле су јединице италијанских црнокошуљаша. Овде један батаљон маршира на фронт у Емилији Ромањи.

Ипак њихова сарадња са Немцима није смела да иде сувише далеко. Месецима су се Немци супротстављали поновном формирању републиканске војске; после су се ипак сложили да обучавају четири дивизије у Немачкој. Да би се саставиле те четири дивизије, апеловало се на седам стотина хиљада заробљених италијанских војника: само се 1,3% заробљеника одлучило да служи Мусолинијевој новој републици. Многи од њих су пре свега мислили да се врате у Италију и читаве чете су биле спремне да са целокупним оружјем и опремом дезертирају. Да би се попуниле празнине, требало је, дакле, увести војну обавезу. Број оних који су одбијали да служе прелазио је 60 до 70%. Друга могућност је била да се регрутује омладина између петнаест и седамнаест година – а понекад и млађа. Тако су војску осим бивших сквадриста служила и деца и прави бандити који су понекад долазили директно из затвора.

Фашисти нису имали другог избора. Теоретски је 1944. требало да буде 180 000 војних обвезника између осамнаест и двадесет година. Појавило их се само 97 000 од којих су половину одмах узели Немци, док је 25 000 уврштено у Републиканску националну гарду ради борбе против партизана. Оних преосталих неколико хиљада отишло је у војску, али се маршал Грацијани жалио на њихову судбину: „Тужно је“, писао је, „и понижавајуће гледати како се италијански војници употребљавају за одржавање башти и повртњака вила које су запосели немачки команданти; тужно је гледати их како носе кантице са бензином, како перу кола и раде сличне ствари“. Отпор маршала Грацијанија није ишао даље од негодовања. Морао је да трпи понижења и задиркивања као и сви фашистички вође који су се окупили око Мусолинија у последњој авантури републике из Сала.

За нацистичку Немачку, Италија није била више од резерве. У првој линији резерва радне снаге; на челу ове „модерне трговине робљем“ (речи амбасадора Рана) налазио се Фриц Заукел. Из кафана и са улица купио је осим војних обвезника и друге омладинце. Фашистичка милиција је 16. јуна 1944. опколила центар Ђенове. На улицама су хватали здраве мушкарце и слали их у Немачку. Али то није било све. Војна управа увела је у све економске секторе праву мрежу служби које су до у танчина контролисале економски живот. Хитлер је 19. новембра 1943. без околишања изјавио: „Свеједно је да ли ћемо им ми скинути гаће или ће то урадити Британци.“ На територији фашистичке републике вршено је дакле систематско пљачкање. Узимало се са свих производних сектора, од ципела до лекова. Локални команданти – од капетана до каплара – живели су сви на рачун Италије, као што је то већ доста ратника радило на овом историјском тлу. Узимали су живину, поврће и чаршаве. „Платиће Бадољо“, узвикивали су кроз смех. А то су биле само свакодневне ситнице. Много озбиљније је било одвожење резерви злата италијанске банке – деведесет и пет тона – и планови да се најважније фабрике демонтирају и поново изграде у Немачкој.

musolinijeva-socijalna-republika-2
Немци и фашисти су у пролеће 1945. водили беспоштедну борбу против све опаснијих партизана. За ове чланове отпора борба је већ завршена. Један је погинуо, а други се предао.

Министар корпорација предузећа фашистичке републике, Ангело Тарки, покушао је да се томе супротстави, али чему је он могао да се нада кад ни сам Дуче није успео да измоли неколико камиона од Немаца? Мусолини је 21. септембра 1944. у једном писму амбасадору Рану написао: „Могло би заиста имати непријатне последице ако би због недостатка неколико десетина камиона дошло до помањкања хране и затим до устанка. Има већ десет месеци како је овај скромни проблем на дневном реду, а још увек није нађено решење. Фијат производи педесет камиона дневно. Ако бисмо ми добили барем три, онда бисмо за кратко време располагали потребним возилима за расподелу хране међу становништвом. И допустите да задржимо оних неколико старих камиона које смо још успели да нађемо“.

„Фијат производи педесет камиона дневно. Кад бисмо ми добили барем три…“ Не може се боље приказати колико мало независности је немачка војна власт оставила Дучеу и његовој влади! Ипак су Немци у нечем оставили фашистима неколико месеци потпуно одрешене руке; а то је била „реч“. Јер режим је морао да развија неке активности и да се на неки начин уклопи у италијанску стварност, а не да се појављује само у својој полицијској улози: република из Сала добила је за задатак да спашава илузију. Од ове републике само се тражило да буде влада Мусолинија, влада са министрима, војним парадама и говорима; није било важно што се иза ове фасаде није крила никаква стварна моћ, требало је само привремено одржати ту илузију. Зато је република из Сала и развила своју најважнију активност на подручју речи и планова. Мусолини је играо на своју последњу карту; на карту која је – ако се знало за немачко мешање у италијанску економију – изазивала смех: социјализација. Фашистичка република је званично прекрштена у Социјалну републику. И пошто се монархија дистанцирала од режима, Мусолини је написао да је фашизам најзад пронашао своје право лице: републиканско и социјално. Позивао је на „враћање на извор“, али овај извор је наравно представљен кроз деформирајућу призму Мусолинијеве легенде.

musolinijeva-socijalna-republika-3
Дуче са двојицом Немаца који су 1944. и 1945. играли велику улогу у Италији: амбасадор Рудолф Ран (десно) и шеф СС јединица и полиције у Италији, Карл Волф (лево) који је био у контакту са Савезницима.

Око Мусолинија се окупила групица писаца: новинари Чоне и Кончето Петинато; бивши социјалиста Силвестри; бивши комунистички члан владе Николас Бомбачи. Сви су се они враћали на речи које је Мусолини изрекао у својим младим данима: кренули су у борбу против „завере слободних зидара“, „интернационалне плутокрације“. У новинама су се писали силни ступци о проблему „рада“.

Иако је јасно да све ово није имало никаквог практичног значаја, ипак су неки људи веровали у ове претеране фразе које као да су оживљавале неофашизам: неки зато што су се бринули (Фериначи и нека немачка војна лица); други, као министар Тарки, зато што их је то чинило јако срећним. Ова последња група је стварно мислила да ће се сви ти планови остварити. „Стара фашистичка партија“, рекао је Тарки амбасадору Рану, „стално је обећавала, а ништа од тога није испунила. С тим већ једном мора да се прекине. Нови закон о социјализацији би значио тежак ударац комунистичком и бољшевистичком утицају којем су италијански радници много више изложени од њихових немачких колега.“

Стварност је међутим била друкчија: док је партијски конгрес био у пуном јеку, а фашистички програм попримао револуционарне облике, дотле су се у Торину, Милану и Ћенови одржавали импозантни штрајкови. Свуда су деловали тајни акциони комитети, састављени од социјалиста и комуниста. Осим тога су штрајкаче штитиле Групе патриотске акције (ГАП), тако да је цео покрет добио јасан антифашистички карактер. У брдовитим деловима Италије су партизани полако али сигурно збили своје редове. Гарибалди-бригаде Комунистичке партије чији је главни штаб био у Милану, Групе патриотске акције (ГАП), проширене Одредима патриотске акције (САП); сви они су ширили своје активности и вршили све више атентата. Године 1943. је око двадесет и осам утицајних личности погинуло од метака илегалних ударних група званих „Гаписти“ који су оперисали у градовима и своје оружане нападе изводили на улицама, а онда бежали бициклима. Деветнаестог децембра убијен је шеф федералне управе фашистичке партије у Милану, Резења; 15. априла 1944. је на ред дошао филозоф Ђентиле. Да би заштитили своје саобраћајне везе. Немци су били принуђени да пређу у велике акције чишћења. Долинама Пијемонта су онда ишла оклопна кола по путевима дуж река; извиђачки авион би давао упутства минобацачима куда да пуцају; специјализоване алпске трупе пеле су се на врхове брда. Партизани су се селили из једне долине у другу; настављали да отварају ватру, док би иза њих горела села и СС-овци дизали куће сељака у ваздух пошто би претходно у њих затворили укућане и стоку.

musolinijeva-socijalna-republika-4
Активност италијанских партизана се пре свега интензивирала 1944. Често су вршили јавно стрељање грађана који су сарађивали са Немцима или Мусолинијевим режимом.

Понекад су истеривали све становнике села на трг и тамо их покосили митраљезом. То се, на пример, десило у Марцаботу и Сант’Ани. Десетине обешених (у једном случају педесет и три) означавали су руту „проклетог батаљона“ СС-а; у предграђу Трста су прорадиле пећи за спаљивање лешева ухапшених или депортованих Италијана и Југословена; убијани су Јевреји који су се скривали у забаченим планинским селима, а организован је и лов на одбегле савезничке заробљенике. У јединицама СС-а било је и совјетских грађана из злогласне Власовљеве армије: луталице који су убијали и пљачкали из навике или безнађа. Фашисти нису имали милости према партизанима. Генерал Миски, који се већ борио против партизана на Балкану, предложио је да немачка авијација бомбардује фабрике чији су радници штрајковали. Мусолини је Грацијанију дао више овлашћења – да би се овај разрачунао са „бандитизмом“. „Фашистичка акција“, рекао је, треба да буде марш Социјалне Републике на Вандеју. А како је Пијемонт центар монархистичко-реакционарне и бољшевичке Вандеје, наш марш треба да отпочне у Пијемонту, пошто окупимо све снаге у Торину. Марш треба из Торина да се прошири на све провинције, да изврши радикално чишћење и да се одмах насгави у Емилији“. Са својом алузијом на Вандеју из времена француске револуције, овај текст је несумњиво један од најкомичнијих примера Мусолинијевог начина размишљања. Ако, међутим, за тренутак отклонимо револуционарни жаргон, онда он у потпуности личи на наредбу коју је издао штаб маршала Кеселринга: „На најодлучнији начин треба предузети акције против наоружаних банди побуњеника. Одговорна лица треба обесити на трговима…“ То, међутим, није био лак задатак, јер немилосрдна машинерија угњетавања изазивала је партизане на нове атентате.

Већ у пролеће 1944. настали су у већини градова Комитети националног ослобођења (СБМ). Почетком 1944. формиран је Војни комитет за северну Италију који је руководио партизанским јединицама. Почетком јуна 1944. он је прерастао у Врховну команду Добровољачке ослободилачке војске у којој су били и представници КП Италије Луиђи Лонго и Феручо Пари. На челу Врховне команде налазио се генерал Кадорна, мршав човек лукавог осмеха. Кадорна је био професионални официр и изабран је вероватно зато што је успео да улије поверење Савезницима. Потицао је из веома угледне породице политичара и војсковођа. Његов деда, је 20. септембра 1870, освојио Рим, док је његов отац био шеф италијанског генералштаба у рату 1914-1918. Овај човек јаке воље био је заиста симбол, врхунац националне војне традиције. Морао је да пође у северну Италију да се прихвати овог опасног вођства.

Једанаестог августа 1944. је Кадорна заједно са капетаном Рандолфом Черчилом искочио падобраном из авиона типа Халифакс да би се придружили партизанима. Рањен је, али је морао одмах да се бори јер је Републиканска национална гарда опколила групицу партизана која је дошла да сачека генерала.

У триумвирату Кадорна-Лонго-Пари се савршено огледа физиономија италијанског покрета отпора. Из дубоке провалије од 8. септембра 1943. дигла се потпуно нова Италија. Нови „рисорђименто“ (препород) захватио је народ полуострва, али много интензивније него у „рисорђименту“ од 1870. који је довео до уједињења. Сада су се радници и сељаци умешали у борбу и стали раме уз раме са војницима и интелектуалцима, који су у првом „рисорђименту“ били главне личности. Пркосећи Немцима и фашистима, радници Торина и Милана су 1. марта 1944. поново отпочели штрајк. У јуну је опет избио штрајк код Фијата да би се спречило демонтирање машина и њихово одвожење за Немачку. Ове акције су често подржавали и индустријалци, иако су они у другим стварима понекад и сарађивали са окупатором.

Окупатор је иначе бивао све суровији. Кад је приликом једног атентата у Риму 23. марта 1944. погинуло десетак немачких војника, командант Рима, генерал Мелцер, шеф полиције Каплер и маршал Кеселринг успоставили су контакт са Фиреровом врховном командом. Хитлер је захтевао да се цео кварт са становницима дигне у ваздух, али је на крају ипак дата предност систему талаца. Одлучили су да над извесним бројем политичких затвореника, који су ионако били осуђени на смрт, изврше смртну казну: за сваког убијеног Немца десет талаца. Све се свело на то да су изабрали известан број политичких затвореника и Јевреја, не обазирући се више на то да ли су они били осуђени или не. Брзо су их стрпали у камионе а при том направили и једну грешку: убијена су 32 Немца, али је уместо 320 узето 335 талаца. Ових петнаест људи више доводе самовољу до врхунца.

musolinijeva-socijalna-republika-5
Партизани и чланови Групе патриотске акције у борби са немачким трупама у фабричком пределу Торина.

Конвој се упутио у Вију Ардеатину. Тамо су се у каменоломима налазили дугачки ходници. Покољ је трајао од 24. марта увече до 25. марта у девет сати ујутро. Затим су по ходницима постављене мине; нешто касније одјекнуле су пригушене експлозије и тела талаца затрпана су тешким громадама.

То што су Немци у лето 1944. успели да се заклоне иза Готске линије дало је Мусолинију повода да опет за неколико недеља прикупи храброст. Почетком 1945. нестало је међутим и овог заноса и од њега је остао само сломљен човек. Партизани су проширили своје акције до ивице језера Гарда. Опколили су Мусолинијево министарство иностраних послова које је тамо било смештено у некој вили: људи који су се налазили у згради разоружани су, а досијеи су однети; киднаповани су такође официри из јапанске војне мисије. Догађаји су се одвијали полако, али самртни грч фашизма се јасно оцртавао. Мусолини је то добро схватао, иако је ипак у дубини своје душе гајио наду да ће у последњем тренутку пронаћи неки излаз, као што се то раније тако често дешавало. На тренутке је био потпуно очајан, а онда је опет покушавао да се супротстави прилично јасној реалности неким подухватима за које је мислио да ће изменити ситуацију. Све више је губио храброст. Неком младом новинару који га је интервјуисао признао је: „Са мном је завршено, зашла је моја срећна звезда, сад чекам крај трагедије. Погрешио сам и платићу за ову грешку, барем ако мој бедни живот може да служи као залог.“ Он међутим није био човек који би прихватио смрт као начин кажњавања. Он није био никакав херој, али је и разумљиво да је као човек био привржен својој „кожи“. При свакој одлуци у његовом политичком животу мање се руководио принципима, а више својим частољубљем, јер није био ни мистик, ни будала. Он није био у стању да прихвата помисао да се смрт приближавала, и зато није умео ни да се на то припреми. Грчевито се држао живота и свих оних идеја које су већ припадале прошлости; идеја које се састоје од сећања и лажне наде коју одржавају саветници, такође изгубљени у сопственим илузијама. Немачко војно руководство процењивало је број униформисаних партизана на око 100 000. У ствари су у марту 1945. партизанске снаге у Италији имале преко 100 000 бораца, не рачунајући Одреде и Групе патриотске акције, а непосредно пред крај рата бројале су око 200 000 људи. Партизани су уз своје униформе носили и разнобојне мараме које су означавале припадност одређеним јединицама: зелене или црвене мараме носили су припадници партизанских формација „Гарибалди“ и „Правда и слобода“, а плаве мараме носили су припадници самосталних групација из Патриотске акције. Партизанска организација представљала је праву националну борбену снагу.

Таква ситуација је, наравно, осетно смањивала Мусолинијев изглед за одбрану у Алпима. Мусолини – а то се види из целог његовог живота – није био човек који би отворено пружао отпор. Слушао је савет бившег социјалисте Силвестера који је инсистирао да се убрза „социјализација“ како би се придобиле широке масе, али и несумњиво зато да би се могао вршити известан притисак на Савезнике. Зар се Британци и Американци не би забринули ако би од Италије настала Социјална Република? Можда би били спремни да преговарају са Дучеом да би то спречили. Деветнаестог јануара 1944. је Мусолини оформио министарство рада; у фебруару су објављене прве мере за социјализацију Монтекатинија, Фијата и челичана у Ломбардији. Швајцарци који су у северној Италији имали велике интересе узнемирили су се, али на берзи вредност деоница није пала: пословни људи су реалисти и они су већ одавно предвидели Мусолинијев пад. Овај је, међутим, једноставно настављао са својим покушајима. Хтео је, речено његовим речима, да оживи „експлозивни мит фашистичког социјализма“. У стварности, међутим, у састављању његових планова идеологија није играла никакву улогу.

„На коју карту могу сад још да играм?“, питао је генерала Волфа. А СС-официр му је одговорио, и не помињајући своје тада већ започете тајне преговоре са Аленом Далсом, шефом америчке обавештајне службе у Швајцарској: „Спроведи социјализацију и покушај да дођеш до споразума са западним капитализмом“. У том циљу – уз претпоставку да је споразум уопште могућан – требало је барем отпочети са социјализацијом. Међутим, република из Сала је само била у стању да објављује одлуке.

Мусолини је затим покушао да умилостиви савезничку врховну команду пишући: „Сваку неконтролисану, екстремистичку побуну и сваку уличну чарку (коју изазову партизанске банде и комунисти), штрајкове, завере и слично угушиће републиканске и савезничке борбене снаге. Свештенство ће покушата да делује на поновно успостављање мира“.

Овим Мусолини није предлагао ништа мање него савез између фашистичких трупа и савезничких војника против „екстремистичких бунтовника“. Као 1919, 1922. и 1924, тако је и 1945. указивање на баук бољшевизма и револуције била „тајна“ његове политике. „Овим предлогом“, писао је, „желим да докажем да се љубав према Италији налази изнад сваког партијског интереса“.

Једна реченица, међутим, открива Дучеове намере: „Волео бих да знам каква судбина очекује чланове владе и водеће функционере у Италијанској Социјалној Републици (хапшење, концентрациони логори, изгнанство?)“.

Сваким даном је, међутим, све више губио контролу над ситуацијом. У већини северноиталијанских градова је привреда била паралисана због бројних штрајкова. Десетог априла 1945. је Комунистичка партија Италије објавила „Револуционарну одлуку број 16“, док је Комитет ослобођења северне Италије (CLNAI) образовао Револуционарни комитет . CLNAI је 13, 16, 17, и 19. априла објавио неколико одлука у којима позива на штрајк железнице и даје основне смернице „националне револуције“.

Деветнаестог априла се Мусолини упутио у Милано, а у ноћи 25. априла су потпуно расформиране фашистичке борбене снаге. Од Социјалне Републике из Сала није остало ништа осим неколико аутомобила са фашистичким функционерима који су великом брзином нестали у правцу севера.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *