Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Последњи месеци рата у Италији

4.3
(3)

Финале на реци По

Врховни командант Савезничких снага у Средоземљу, фелдмаршал Александер, је 30. децембра 1944. издао наређење да се престане са офанзивним операцијама у Италији. Његов противник, фелдмаршал Кеселринг, је са задовољством могао да закључи да Савезници нису достигли свој циљ напада. Нису успели да пробију западну линију фронта у Апенинима; на источној страни су додуше били стигли до долине Поа, али плављења, минска поља и артиљеријска упоришта онемогућавала су британској 8. армији даље напредовање. Немци су, дакле, и даље држали најважније индустријско подручје Италије, које се простире северно од Болоње – била је то чињеница која је ускоро добила и политички значај. Са војног становишта је засад било важније што су се Кеселринг и Шпер договорили да ову индустрију ослободе обавеза испоручивања Немачкој и да је пре свега употребе за вођење рата у Италији. То је знатно олакшавало снабдевање војске на лицу места: осим бензина, није недостајало муниције и другог ратног материјала. Кеселринг је осим тога имао још разлога да буде задовољан. Његова Група армија Југозапад била је бројно надмоћнија од противника. Иако се број његових трупа за време зиме смањио за 5 дивизија због одвођења на друге фронтове, у пролеће су ипак 21 немачка и 4 италијанске дивизије биле спремне да дочекају савезничку офанзиву од 17 дивизија. Осим тога су морал и кондиција немачких трупа, упркос поразима на другим странама, били на задовољавајућој висини. Несумњиво их је јачало смањење активности италијанског отпора који их је месецима притискивао с леђа. Расправе и несугласице између различитих партизанских група, немилосрдне одмазде окупатора, лоши временски услови и Александеров позив да се умереније воде борбе и врше саботаже, ослабили су покрет отпора. Ипак, те зиме ни у Италији ни другде, Немци нису могли да са поверењем гледају у будућност. Њихова издужена одбрамбена линија не би приликом савезничког пробоја пружала могућности за организовано повлачење. У том случају би сигурно било уништено западно одбрамбено крило с обе стране Ђенове, које, војно гледано, једва да је имало неког значаја и које је, осим тога, требало да очекује нападе из Француске. Немцима би било боље да су се повукли иза Адиђа у североисточној Италији где су са мање трупа могли да одбију Савезнике.

finale-na-reci-po-1
Овај снимак направљен је 9. априла 1945, на дан кад је британска 8. армија после дуготрајног ваздушног и артиљеријског бомбардовања почела свој поход ка долини Поа.

Грчевито се држећи одбране долине Поа, одсекли су осим тога себи пут до познатог алпског утврђења од којег би заиста могли да направе јако упориште. Овако се ово утврђење само помињало у њиховој пропаганди, којој ни сами немачки генерали нису више веровали. Схватили су да време иде у корист Савезницима. Али, за краћи период, ситуација око Нове године није пружала Савезницима много повољне изгледе. Читав комплекс узрока, од којих је жилав и стручан отпор њихових противника био само један, натерао их је на тапкање у месту. Трупама су теренске и временске околности представљале баријеру. Брдовито подручје ограничавало је могућности механизованих и оклопних јединица. Тежина рата је дакле пре свега почивала на плећима пешадије. Она је била недовољно обучена за борбу у брдима. Тек у јануару 1945. стигла је америчка 10. брдска дивизија која се убрзо показала корисном прешавши усред зиме у напад и заузевши повољан положај за отпочињање пролећне офанзиве која се приближавала. Са носталгијом се командант 15. групе армија, генерал Марк Кларк, сећао успешних француских брдских трупа којих је морао да се одрекне, иако је пропустио да сличне јединице из Индије, које су се налазиле под његовом командом, пребаци у брдовити део фронта. Сигурно га је огорчењем испунила и чињеница да је британска Лоуленд дивизија, такође обучена за борбу у брдима, оперисала чак испод морског нивоа, јер је у депресивном подручју Холандије била укључена у борбу за ушће Шелде. Савезничка врховна команда једва да је могла да пружи бољи доказ колико запушта италијански фронт. На основу војно-стратешких разматрања су Кларкове оружане снаге морале да се одрекну 125 000 војника. Они су били потребни у северозападној Европи. То је, између осталог, био случај и са канадским 1. корпусом под генералом Фоулксом који је после годину и по дана борбе у Италији, у фебруару отишао да појача канадску 1. армију у Холандији. Али и политички разлози су косили ударну моћ 15. групе армија. Већ у јесен је један део британске 8. армије био укључен у Грчкој ради очувања западне сфере утицаја. За време зиме су војни штабови радили на неколико планова за инвазију на јадранску обалу Југославије (Истру). На тај начин би немачке снаге у северној Италији могле да се нападну с леђа, а истовремено би се спречило да Титове снаге стигну на Сочу и заузму Истру са важном луком Трстом. Ако би се то десило, Италија би још пре предстојећих мировних уговора запала у неповољан положај. Тако би изгледи за нове конфликте били већи, а Британце је пре свега забрињавао продор комунизма на Балкан, јер су били сигурни да се не би зауставио око Трста. Иако планови припремљени за операције на Балкану, нису изведени, а трупе за њих заиста нису ни знале, ипак су прекинули припреме за офанзиву на север.

finale-na-reci-po-2
Јединице 1. оклопне дивизије америчке 5. армије међу рушевинама неког од италијанских градића који су уништени за време пролећне офанзиве. На слици се види амерички тенк типа Патон.

У међувремену су савезничку пешадију мучили ледено хладно време и заслепљујуће мећаве које су са Алпа брисале преко долине Поа. У тим околностима савезничка авијација није могла да покаже своју тридесетоструку надмоћ. Није могла ни да пружи било какву ефикасну тактичку подршку копненим снагама. Артиљерија која је доста времена била слабо опремљена за борбе у брдима, добила је најзад артиљеријско оружје са кривом путањом, али је зато сада имала проблема са муницијом. Зависно од калибра, хаубице су морале да се задовољавају са следовањем од 11 до 20 граната дневно. То није могло да надокнади тактичку помоћ из ваздуха. Ни тешки бомбардери, који су између осталог имали за задатак да ометају снабдевање Немаца, нису постигли велике резултате. И њих су ометале теренске околности. За разлику од северозападне Европе, у Италији су индустријски објекти и мреже железничких пруга и путева распрострањени по великом броју сразмерно малих циљева. Због тога су масовна бомбардовања била бесмислена. Она су проузроковала само ограничену штету која се лако могла надокнадити. Тако су, на пример, мостови преко реке Поа падали као жртве ваздушних напада, али то Немцима није много сметало. Организовали су ноћни превоз скелама које су дању камуфлирали због ваздушног извиђања. То је био случај и са мостовима које су постављали неколико центиметара изнад површине воде. Савезничко снабдевање је, у суштини, наилазило на веће тешкоће него немачко, и то не само зато што су Немцима извори били ближи. Савезници су морали да се брину за ревитализацију становништва у најсиромашнијим и тешко погођеним деловима Италије који су сад били под њиховом управом. За то се старала Савезничка војна управа која се бавила цивилним пословима. Ова служба, у којој су били специјално у ту сврху обучени цивилни функционери, била је модел за постављање савезничке управе у другим ослобођеним или окупираним деловима Европе. У Италији се ова служба налазила пред тешким задатком да се бори против глади, да спречава заразна обољења, да одржава јавни ред и сигурност, да великом броју избеглица нађе кров над главом. Тако су четрдесет хиљада избеглица морали да пребаце у Алжир. Због недостатка бродова и дезорганизације унутрашњег саобраћаја и производње, ситуација једва да је могла да се контролише, упркос свим напорима. За време зиме је ионако већ ограничени број званично расположивих калорија по глави становника у градовима, као што су Рим и Напуљ, пао за више од четрдесет одсто. Шверц и проституција су цветали. Пошто је цивилно становништво трпело, савезнички позадински апарат се нашао под таквим притиском да су и трупе на фронту добиле само ограничено следовање. Генералу Кларку за време те дуге, хладне зиме није остајало ништа друго него да сакупља резерве, да размишља о нападу у пролеће и да се брине за тренинг и забаву својих трупа.

finale-na-reci-po-3
Немачки ракетни бацач тзв. Небелверфер (бацач магле) у акцији. Најновија верзија овог ракетног бацача, произведеног у великим количинама, била је калибра 30 цм, са шест цеви и дометом од готово тринаест километара.

И на другој страни фронта је било времена за размишљање. Зар сада није била прилика да се одустане од Хитлерових планова за колективно самоубиство? Док је фон Рибентроп чини се, покушавао да се тајно споразуме са Совјетским Савезом, Химлер је то покушавао на другој страни. Заједно са Англо-Американцима би СС дивизије још једном могле да крену у правцу Москве. Било је разлога да се претпостави да ће контакт са западним силама најбоље ићи преко Италије. Тамо је Химлер у лицу обергрупенфирера Карла Волфа располагао особом поверења на високом нивоу, јер је по својој функцији војног гувернера могао да рачуна и на сарадњу немачких оружаних снага, али пре свега зато што је био у добрим односима са Кеселрингом. Волф је још од лета 1944. преко Ватикана и кардинала Шустера у Милану покушао да наговори италијанске партизане да мало умереније показују свој отпор. То му није успело, пре свега зато што комунисти у покрету отпора нису били спремни да тргују, али је на тај начин, можда, Савезницима постало јасно да са Волфом може да се разговара. Са своје стране су Немци опет веровали да имају јаку позицију за преговоре докле год буду имали у рукама италијанско индустријско подручје. Западни капитализам који је у томе видео свој финансијски интерес, имао би највећу корист ако би ово подручје добио неоштећено и сачувао га од окупације Црвене армије. Зар није то био прави разлог због чега је 15. група армија заустављена у Апенинима, због чега није долазило до масовних бомбардовања, због чега је Александер издао заповест да се ограниче саботаже и због чега су прављени планови за искрцавање у Југославији? Немци су одлучили да испитају тачност ових претпоставки. У октобру 1944. су се, зато, постарали да шеф италијанског картела за вештачка влакна, који је раније одржавао присне контакте са британским пословним људима, буде пуштен из затвора у који је доспео захваљујући Мусолинију. Нестао је преко швајцарске границе да би омогућио разговоре са Британцима. Химлеру је требало да служба безбедности поднесе извештај о томе, али разговори нису довели ни до чега.

finale-na-reci-po-4
Мраз, снег и налети топлијег времена претворили су у пролеће 1945. многе путеве у Италији у блатне канале

У међувремену су у току јесени 1944. Волф, Кеселринг и немачки амбасадор при републици из Сала, Рудолф Ран разговарали о својој ситуацији. За разлику од Химлера, који је имао у виду сасвим друкчији приступ Савезницима, ова тројка је размишљала о капитулацији на италијанском фронту. Већ у новембру је америчка обавештајна служба у Швајцарској индиректним путем била информисана о дискусијама између Кеселринга, Волфа и Рана о њиховој безнадежној ситуацији. Још пре Нове године је један амерички агент успоставио директан контакт са представником Немаца. Савезници су, углавном, сваки покушај Немаца да успоставе контакт одбијали без даљњега, указујући им на захтев о безусловној предаји. У Италији је ситуација чини се, ипак била друкчија, иако су Американци још од почетка марта покушавали да објасне да и немачке трупе у Италији морају безусловно да капитулирају. Па ипак су у пракси одшкринули врата за даљу дискусију, захтевајући као доказ добре воље својих партнера за преговоре да пусте на слободу важног члана италијанског покрета отпора. После тога су били спремни да приме Волфа у Швајцарској. Осмог и деветог марта је у Цириху заиста дошло до разговора између Волфа и Алена Далса, шефа америчке обавештајне службе у Швајцарској. Пошто га је Волф уверио да Химлер не зна за његов боравак у Швајцарској, договорили су се да ће Волф у року од недељу дана наговорити Кеселринга на капитулацију немачких снага у Италији. Међутим, када се Волф вратио у Италију, испоставило се да је Кеселринг отпутовао. Хитлер му је предао врховну команду Запада. Његов наследник, генерал фон Витингхоф, требало је да стигне тек негде око 19. марта. Закашњење је било неизбежно. Деветнаестог марта је Волф по други пут пошао у Швајцарску да би ситуацију изложио британским и америчким војним представницима. Затим је пожурио у Кеселрингов нови штаб, не би ли га покренуо да врши притисак на фон Витингхофа. Али овај је то одбио. Више се није осећао одговорним за ситуацију у Италији. За неко време стало се на мртвој тачки.

У међувремену се у Берлину сазнало за Волфово иступање. Двадесет и петог и двадесет и шестог марта морао је да поднесе Химлеру извештај и образложење свог поступка. Сакривши своје праве намере, добио је дозволу да настави са започетим. Химлер му је, додуше, у првој половини априла стално слао наређења да не иде у Швајцарску. Петнаестог априла је поново позвао Волфа у Берлин. Волф је опет бранио своју политику, али овог пута то није било довољно. Одлучио је да игра на последњу карту и затражио је пријем код Хитлера. Успео је да увери Фирера да ће можда преко преговора са Далсом успети да форсира расцеп између западних савезника и Совјетског Савеза. Двадесет четвртог априла је Волф био у Луцерну да среди ствар. У међувремену је, међутим, и код Савезника нешто кренуло наопако.

finale-na-reci-po-sema
Преглед савезничке пролећне офанзиве која је почела 9. априла 1945.

Још неко је сазнао за ове тајне преговоре! Био је то Стаљин, који је, захваљујући Черчилу, 11. марта званично о томе обавештен. Али Стаљин – званично из формалних разлога – није добио дозволу да пошаље совјетске представнике на војне преговоре који су се половином марта одржали у Швајцарској између Волфа и савезничких официра. Савезници су се, у ствари, плашили да би долазак совјетских представника у Швајцарску могао да успори или сасвим упропасти преговоре. Стаљин је био бесан и без околишања је оптужио своје савезнике за издају. По њему су ови разговори деловали на Немце тако умирујуће да су већ уступили дивизије из Италије за потребе источног фронта. Рузвелт је одговорио да је до померања трупа дошло још неколико недеља пре разговора са Волфом. То је можда била истина, али су западни савезници још од краја 1944. без знања свог источног савезника били у контакту са заједничким непријатељем. Није искључено да је Стаљин то знао. Сигурно је преко својих другова из Комунистичке партије Италије сазнао за преговоре између Волфа и италијанског покрета отпора, који су довели до разговора са савезничким представницима у Швајцарској. Може се, међутим, сумњати да је Стаљин био у потпуности искрен. Брза капитулација немачких трупа у Италији вероватно се није уклапала у његове послератне планове. Немачка обавештајна служба је барем располагала подацима из којих је произлазило да је Стаљин желео да се његове трупе из Југославије даље пробију до француске границе како би се тамо удружиле са француским комунистима. На тај начин би совјетски утицај у југозападној Европи почивао на чврстој основи. Сам Далс је добио упозорење да Стаљин циља ка неуспеху преговора. Неко ко се издао за британског мајора обавестио је обавештајну службу италијанске војске о Волфовим разговорима са Далсом, а фон Витингхофу је приредио шок живота постаравши се да буде обавештен о његовој посети Италијанима. Много је указивало на то да је „британски мајор“ био, у ствари, агент оне стране која је, с правом, сматрала да су хтели да је „заобиђу“.

На званичном плану је Стаљинов протест био тако жесток, да је Вашингтон 21. априла прекинуо сваки контакт са Волфом. Кад је овај, 21. априла, стигао у Швајцарску, Ален Далс је већ три дана свим снагама покушавао да добије дозволу да поново отпочне преговоре. За неко време без успеха. Не обавивши посао, Волф се 26. априла вратио у свој штаб, где се у име западних савезника један чешки везиста још од почетка априла старао за радио-контакт између две стране. Нешто пре поласка је Химлер послао Волфу нову заповест: италијански фронт мора да се одржи; треба прекинути све контакте. Вероватно је „верни Хајнрих“ видео више изгледа у сопственим преговорима са западним Савезницима преко грофа Бернадота. Савезници су, међутим, опет променили мишљење. Јер само што су Волфу видели леђа, а већ је Далс добио дозволу да с њим разговара. Пометња је сада била потпуна, тим пре што се сада и ситуација на бојном пољу потпуно изменила, захваљујући како операцијама савезничке војске, тако и акцијама италијанских партизана.

Кларк, који се још увек прибојавао да ће се Немци повући у алпско упориште или на одбрамбену линију иза реке Адиђе, отпочео је почетком априла са припремним акцијама за одлучујућу офанзиву. План је био да се непријатељ уништи још на југу од реке По. Требало је да британска 8. и америчка 5. армија ухвате немачке снаге у клешта, чији би се један крај налазио источно, а други западно од Болоње, па би се онда северно од реке По спојили и тако завршили опкољавање. Болоња, велики циљ напада јесење офанзиве, била је сада само секундарни, успутни задатак. Захваљујући успешним маневрима за обмањивање непријатеља и недостатку могућности за извиђање, нови немачки командант фон Витингхоф гајио је илузије да првобитни савезнички план напада није измењен. У складу с тиме одредио је своје одбрамбене положаје, због чега после није могао да на адекватни начин дочека напад савезника. Тај напад је почео 9. априла. После дуготрајног ваздушног и артиљеријског бомбардовања, стављена је у покрет британска 8. армија на источном делу фронта. Офанзиви је погодовало топло, суво време.

Авијација је била у свом елементу. Десантне операције на немачком крилу, при чему су употребљени нови амфибијски тенкови типа Бафало потпуно су избацили Немце из равнотеже. Седамнаестог априла је освојена Арђента. Стигло се до долине Поа. Најзад је британска 8. армија, први пут после рата у пустињи, опет могла да се ослони на своје механизоване јединице са којима је постигла своје највеће успехе. Тенкови и оклопна кола отпочели су трку до Поа.

finale-na-reci-po-5
29. априла 1945. су два немачка опуномоћеника у цивилу (лево на слици) потписала документ по којем су немачке трупе у Италији безусловно капитулирале и предале се Савезницима. У име победника акт о капитулацији је потписао британски генерал В. Д. Морган. После формалног прихватања капитулације од стране Кеселринга, који је на то пристао тек после дугог убеђивања, Немци су 2. маја положили оружје.

У међувремену су, 14. априла, стартовали и Американци. После неколико дана борбе био је и њима отворен пут до Поа. Механизоване јединице обе армије успоставиле су контакт 23. априла. Операција опкољавање је успела. Место састанка: градић Финале, нешто јужније од Поа. Име није подстицало на заустављање. Још истог дана су Американци прешли реку, а следећег дана и Британци. Савезнички врхови напада распрострли су се на две стране као лепеза. Хитлерову наредбу да трупе треба да се одрже, било је немогуће извршити. Док је савезнички пробој ишао по плану, Кларк је по други пут упозорио италијански покрет отпора да се не меша у борбу. И заиста, покрет се ограничавао на локално пружање подршке. Партизанска команда, која је била под утицајем комуниста, издала је међутим, 25. априла, наредбу за општи устанак. Избио је, дакле, убрзо после Стаљиновог вета на преговоре са Волфом и нешто пре него што је Далс добио дозволу да настави. Зар једно није произлазило из другог? Ипак се то не може тврдити са сигурношћу. Редослед догађаја би могао да укаже на то да је италијанско индустријско подручје постало повод за избијање супротности између савезника са истока и са запада – супротности на којима су Хитлер и Химлер темељили своју последњу наду. Волфу који се управо враћао из Швајцарске у свој штаб су пут преко границе препречили партизани. Американци су у последњем часу успели да спрече да не падне у њихове руке. Под њиховом заштитом је отпутовао у Лугано где је својим домаћинима обећао да ће ухапсити сваког ко буде хтео да настави немачки отпор у Италији, укључујући Химлера. Затим је отишао у фон Витингхофов штаб у Болцану како би одатле регулисао капитулацију. Убрзо затим су два немачка опуномоћеника у цивилу пожурили у савезнички штаб у Казерти. Двадесет и деветог априла потписали су одредбу о безусловној предаји. Остало је само да командант Групе армија Југозапад то и формално призна. Опет је изгледало да ће све да пропадне. У Болцану, наиме, Волф није само имао посла са фон Витингхофом него и са гаулајтером Тирола Францом Хофером. Овај није хтео ни да чује за престанак отпора. После многочасовних дискусија машио се телефона да би информисао Кеселринга, који је управо добио команду над свим групама армија на југу, да је Група армија у Италији на путу да капитулира. Кеселрингу то, чини се, није била нека велика новост, иако се касније жалио да је био лоше обавештен. Ипак је издао наређење да се фон Витингхоф смени и да се борба настави. По његовим речима га је заклетва на верност Фиреру натерала на то. Али барем подједнако важно му је било што би капитулација у Италији одузела сваки ослонац у позадини његових група армија северно и југоисточно од Алпа, које су на сваки начин покушавале да избегну додир са Совјетима. Фон Витингхофов наследник, Ф. Шулц стигао је 30. априла у Болцано. Тамо су стигли и официри који су потписали капитулацију. Волф је одржао своје обећање и ухапсио Шулца. На своју одговорност су команданти из Групе армија Јутозапад издали наређење да се борба прекине. Сат касније је свет сазнао за Хитлерову смрт. Кеселринг, међутим, још увек није хтео да чује за капитулацију. Смишљао је противакције и издавао налоге за хапшење. Волф је ради заштите окупио тенкове и СС-овце око штаба. Изричито је нагласио Кеселрингу да би капитулација евентуално омогућила Англо-Американцима да зауставе совјетски пробој, да спрече да Тито заузме Трст и да дође до устанка комуниста у северној Италији. Два сата је трајао разговор у који се умешао и ухапшени Шулц како би говорио у корист капитулације. У пола пет ујутро 2. маја је Кеселринг дао своју званичну сагласност. Рат у Италији је тиме био завршен.

Од каквог је била значаја капитулација немачких снага у Италији? На ово питање се може различито одговорити, зависно од становишта које се заузме. Ако се посматра као изоловани догађај, чини се да је успех пре лежао код немачке одбране него код савезничког напада који уопште није успео да се одвија глатко и брзо. Истина је да су Савезници готово стално били бројно слабији и да је на њиховој страни било 312 000 погинулих и рањених, насупрот 536 000 код Немаца. Али одлука немачког војног вођства да се после искрцавања Савезника на копно брани цела Италија а не само северна Италија, била је зналачки потез, као и начин на који се одиграла капитулација Италије. Кеселринг је водио паметну и смишљену одбрану, при чему, захваљујући терену, није морао да се брине због недостатка у моторним возилима и гориву. За чудо се показало да је баш армија која је 1939. и 1940. отпочела механизовани рат, сада била у стању да рат води и друкчије. Ако се ситуација гледа у ширем војном контексту, онда ће оцена испасти друкчија. Одлука да се цела Италија брани почивала је између осталог на Хитлеровој бојазни да ће Савезници употребити италијанску чизму као одскочну даску за Балкан, чиме би било угрожено немачко снабдевање сировинама. Његова бојазан, с обзиром на Черчилове амбиције у том погледу, није била неоснована. Ипак је битно и то да је ограничени број савезничких трупа у Италији, у суштини, везивао и немачке снаге у Југославији и Грчкој. Тиме је, дакле, била паралисана једна петина немачких копнених снага које би иначе негде другде могле да се употребе. Осим тога су стратешка бомбардовања јужне Немачке и југоисточне Европе из Италије сигурно имала ефекта. Насупрот томе стоји грешка Савезника да су у одлучујућем тренутку ослабили продорну моћ 15. групе армија, у корист инвазије у јужној Француској. То искрцавање, наиме, није било од велике важности, а можда је пре успорило него убрзало Ајзенхауеров пробој са запада.

Последице ове одлуке лежале су мање на војном него на политичком плану, где су тек на дуже стазе дошле у потпуности на видело. Не одлучивши се за скок на Балкан, и не пробијајући се касније свом снагом у правцу севера, Англо-Американци су проиграли шансу за повећање своје сфере утицаја. Тринаестог априла је совјетска војска заузела Беч, а Титова народноослободилачка армија била је у Трсту тачно три дана пре Кларкових трупа. Поготово је за Черчила била слаба утеха што је северноиталијанско индустријско подручје преживеле рат прилично неоштећено и што италијански комунисти нису преузели власт. Разнн тајни преговори који су се око тога водили нису баш погодовали односима између западних савезника и Совјетског Савеза, а то је можда и најзначајнија негативна последица италијанске кампање: у плодно долини Поа је семе раздора између Истока и Запада пустило корена.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *