Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Војне операције у Италији у другој половини 1944.

4.5
(2)

„Готска линија“

После пада Рима, 4. јуна 1944, немачки командант у Италији, фелдмаршал Алберт Кеселринг нашао се пред великим проблемима. Јасно је да је, упркос Хитлеровом наређењу да се не одступи ни за метар, повлачење на одбрањиве положаје била главна шанса да се избегне пораз. Ти добро одбрањиви положаји су се већ годину дана припремали, али до тог тренутка још нису били готови. Као кртице су људи из Организације ТОТ прекопали брда између Пизе н Пезара. Овде, где се Апенини протежу од Јадранског мора на истоку до лигуријске обале на западу, требало је да се изгради „Готска линија“. Терен је био повољан: брдски масив са дубином од око сто километара преко пуне ширине полуострва, испресецан пролазима који су се лако могли блокирати. Путеви кроз долине су били веома рањиви због многих мостова и вијадуката – што је у друго време био понос италијанских инжењера. Одмах иза планинског венца се налази железничка пруга и модерни аутопут од Милана за Римини и Пезаро, а то је био крај Готске линије. Немци су, дакле, располагали добрим комуникационим могућностима. Линија није имала много тешких утврђења, али овај недостатак је делом надокнађен неприступачношћу терена. Положаји нису представљали јединствену целину, већ је то био низ самосталних упоришта за пешадију и артиљерију. На важним местима саграђени су бункери, већим делом од бетона изливене куполе тенкова са противтенковском артиљеријом. Све у свему: била би то добра одбрамбена линија да је на време била завршена.

gotska-linija-1
Америчка пешадија на прилазу „Готској линији“ код Монте Верука. Немци су се угнездили у овом тесном планинском терену који се јасно види у позадини слике.

Кеселринг је зато са закашњењем морао да се повлачи, напуштајући подручје између Рима и Арна, метар по метар, како би добио у драгоценом времену. Својих ослабљених шеснаест дивизија успео је да координира опет у повезану, покретну линију отпора, која је веома лагано уступала пред тешким савезничким притиском са копна и – пре свега – из ваздуха.

И Кеселрингов противник, британски генерал сер Харолд Александер, имао је брига. Још 22. маја, дакле пре пада Рима, је од савезничког врховног команданта за Средоземље, генерала сера Хенрија Мејтленд Вилсона. добио директиве које су га узнемириле. Као најважнији задатак, који је требало да изведе без одлагања, наређено му је да настави са уништавањем немачких јединица у Италији. Упозорен је и на стратешки значај Анконе, не само као луке за довоз, већ и као могуће базе за операције на далматинској и истарској обали. Дотле је све било нормално. Саопштено му је, међутим, такође да после пада Рима мора да одвоји неколико јединица за амфибијске операције, које ће можда потпомагати његове акције, а можда и акције на обалама које се налазе ван његовог домета. Тиме се јасно алудирало на операцију „Анвил“, тј. предвиђено искрцавање у јужној Француској, као помоћ десанту у Нормандији. Првобитно је оба искрцавања требало извршити истовремено. Касније је, међутим, одлучено да се „Анвил“ одложи за после пада Рима. Американци су прихватили овај уступак како би остало довољно расположивих људи и материјала за снажнију офанзиву у Италији, али сада им је најзад урађено по вољи: од 5. армије у Италији издвојена је експедициона снага од три америчке и четири француске бригаде за операцију „Анвил“. Александер, чији је пробој управо добро кренуо, дао је 7. јуна још један противпредлог: да се Немци најуре иза линије Пиза-Римини и да се форсира пробој до Болоње. Александер је сматрао да ће после тога бити способан да настави офанзиву у правцу Торина и Ђенове или у правцу Венеције и – можда – преко Алпа ка Аустрији. Пада у очи да у том периоду још уопште није било јасних концепција о завршавању операција у Италији, поготово не у смислу „стићи пре Руса“ у Аустрију, како се то касније сугерисало.

У међувремену су Уједињени шефови штабова остали при својој одлуци: тежиште борби у Европи се преселило у Француску. Александерови снови сведени су на – додуше обимне – акције одвлачења пажње, које је иначе извео са упорношћу ловачког теријера.

Кеселринг је такође знао како треба да се бори у повлачењу: његова пешадија се постепено повлачила док су оклопне јединице остајале да штите пребацивање и извлачење. Свуда су Савезници наилазили на замке и препреке на путевима које су Немци жестоко бранили. Стално би уводили у борбу истурене патроле. Када би ове онда довеле доста појачања да отерају Немце са њихових положаја, испоставило би се да су ови већ нестали. У брзим полугусеничним возилима брзо су се извлачили из борбе, али не за дуго. Кад би савезничке јединице очистиле све мине и онеспособиле немачке снајпере који су остајали као последњи, настављале би пробој, али код следеће препреке на путу наишле би на те исте оклопне гренадире. И онда би сурова игра почела из почетка.

gotska-linija-2
Тенкови британске 8. армије типа Черчил у последњој фази напада на Готску линију. Линија је практично пробијена, али је Савезницима недостајало појачање за даље напредовање.

Иако је немачки отпор био жилав, 5. армија наставила је да наступа, углавном, двема историјским војним рутама: Вијом Аурелијом за Чечину и Вијом Касијом за Сијену. Британска 8. армија је због тога што је америчка 5. армија ослабљена, добила много шири сектор фронта. Генерал сер Оливер Лиз терао је своје дивизије право на Фиренцу, али га је зауставила одбрамбена линија код Болсенског језера. Кеселрингу, наиме, није промакло да је тежиште савезничког напада пребачено са јадранске обале у Тоскану. Задржавао је Лиза својим предњим линијама, од којих се прва налазила код Тразименског језера, бојног поља које је још у другом пунском рату добило застрашујућу репутацију, кад је Ханибал ту уништио једну римску легију. Сад су се овде водиле жестоке борбе за положај „Фрида“. Пред крај месеца су Савезници испред Ареца наишли на нову немачку одбрамбену линију „Едит“, исто тако јогунасту као сестрица „Фрида“.

На јадранској обали је 2. пољски корпус у стопу следио Немце који су се повлачили. Налазили су се на тридесет и пет километара од Анконе кад се савезничко наступање заглавило. За то је делимично била крива и Александерова одлука да иде право на Фиренцу. Немачка 10. армија, под вођством генерала фон Витингхоф-Шела, имала је користи од овог слабо замишљеног маневра. Брзим покретом Лизовог десног крила би цела немачка 10. армија у подручју од Тернија до Ријета могла да буде заробљена. Овако је она у приличном реду могла да се повуче до нове линије одбране која је ишла од Чечине-Сијене-Ареца до Анконе. Изгледа да је Фиренца за Британце била исто тако примамљив циљ као Рим за Американце!

gotska-linija-3
После жестоког савезничког артиљеријског бомбардовања, немачки падобранци покушавају на брзину да зауставе Савезнике према Готској линији. Упркос снажној одбрани Немци нису успели да одрже ову линију.

У међувремену је Александер могао да буде задовољан оним што су његове трупе постигле у јуну. У пролазу су (17. јуна) освојиле и острво Елбу примерно координираним операцијама са копна, мора и из ваздуха. Кеселрингова линија одбране од Чечине до Анконе није дуго издржала. Кларкова 5. армија је направила први процеп у њеном распореду. Деветнаестог јуна је пао Ливорно после тешких борби, 23. је освојена Пиза. И то баш у време када су једна савезничка дивизија за другом напуштале Италију и отишле због десанта у јужној Француској.

Лизова 8. армија је између Ареца и Фиренце опет наишла на неколико немачких одбрамбених упоришта. Напредујући с обе стране горњег тока реке Арна, британски 13. армијски корпус је наишао на немачки одбрамбени положај „Ирмгард“. Направивши бочни покрет у правцу запада, наишли су на положаје „Олгу“ и „Лидију“. Ова два положаја Немци су морали да напусте 27. и 29. јануара, после чега су на брзину импровизовали линију јужно од Фиренце. Чак су јој дали љупко име: „Паула“. „Паула“, међутим, није могла да спречи да 4. августа новозеландска пешадија и јужноафрички тенкови са југа продру у град. Немци су се тада повукли северно од реке Арна, пошто су иза себе уништили пет до шест мостова. Само је достојанствени Понте Векио избегао ову судбину. Ту је такође постављена препрека којој се тешко могло приближити. Осим тога је свуда по Фиренци било немачких снајпера. И британско-индијске и британске трупе појавиле су се у граду, али је тек 13. августа град у потпуности био у савезничким рукама.

gotska-linija-4
Британско-индијске јединице код Готске линије. У борбама у Италији су у овом периоду учествовале трупе из разних земаља, између осталог из Индије, Пољске, Канаде, Италије, Бразила и Грчке

Два дана касније је у јужној Француској изведена операција „Анвил“, која је, било како било, Савезницима ипак донела неколико важних лука. Да ли су за то биле потребне баш све дивизије пребачене из Италије, пре свих се кисело питао Марк Кларк. Но без обзира на то, требало је јуришати на „Готску линију“.

Дуж линије се у међувремену распоредило двадесет и осам немачких дивизија, придодатих 10. армији са 76. оклопним корпусом и 51. брдским корпусом, 14. армија такође са 14. корпусом и 1. ваздушно-десантним корпусом, које је из позадине штитила лигуријска војска италијанског маршала Родолфа Грацијанија. На најистуренијој линији се налазило деветнаест дивизија. Другим речима: једна дивизија на тринаест километара.

Генерал Лиз је одлучио да британска 8. армија изврши фронтални напад дуж јадранске обале у правцу Риминија. Америчка 5. армија би затим морала да форсира пробој у правцу Болоње. Да би се овај план могао извести, била је потребна прегрупација у шта је утрошен велики део августа. Кад је све било спремно, 5. армија је у првим редовима имала: на левом крилу специјалну борбену групу (бригаду) састављену од артиљераца који су наступали као пешадија, затим две оклопне дивизије, и то америчку 1. и јужноафричку 6. оклопну дивизију. Северно од Фиренце се налазио амерички 2. армијски корпус са три пешадијске дивизије: 34, 88. и 91. од којих се последња састојала само од Црнаца. Њихови борбени подвизи су се показали као прилично слаби, чему је, по мишљењу генерала Кларка, била крива социјална дискриминација у Америци. Америчкој 5. армији припадао је и британски 13. армијски корпус, постављен западно од Фиренце, који се састојао од британске 1. пешадијске дивизије, британско-индијске 8. пешадијске дивизије и британске 6. оклопне дивизије и канадске 1. оклопне дивизије.

gotska-linija-5
Савезничке операције у Италији у лето и јесен 1944. Британци и Американци су у две главне колоне напредовали ка на брзину формираној али ипак јакој »Готској линији« која је штитила долину Поа.

Генерал Кларк је у резерви држао још бразилске трупе под заповедништвом генерала Мораиса. Неколико других националности већ је било напустило 5. армију, као на пример, два батаљона Американаца јапанског порекла и француске дивизије које су учествовале у операцији „Анвил“. Француске јединице су се иначе највећим делом састојале од северноафричких колонијалних трупа. И британска 8. армија је била мешовитог састава. На левом крилу је оперисао британски 10. армијски корпус који се састојао од британско-индијске 10. пешадијске дивизије и британске 9. оклопне бригаде. Затим најважнију армијску нападну снагу чинио је 5. армијски корпус који је у првим редовима имао британску 46. и британско-индијску 4. пешадијску дивизију са британском 25. оклопном бригадом. Иза њих се налазила британска 4. и 56. пешадијска дивизија и британска 7. оклопна бригада. Источно од апенинског масива се налазио канадски 1. армијски корпус који се састојао од канадске 1. пешадијске дивизије, канадске 5. оклопне дивизије и британске 21. оклопне дивизије. На јадранском сектору је оперисао пољски 2. армијски корпус који се осим 3. (карпатске) и 5. (краковске) пешадијске дивизије састојао и од 2. пољске оклопне бригаде и јединица бивше италијанске „Утили“ дивизије, сада уједињене у Италијански корпус ослобођења. У резерви британске 8. армије биле су новозеландска 2. пешадијска дивизија и грчка 3. бригада брдских ловаца, плус неколико јединица из Италијанског ослободилачког корпуса. Ова војна снага, потпомогнута обимном авијацијом требало је да пробије „Готску линију“.

Намера генерала Александера је успела. Пољаци су код Пезара направили пробој и 31. августа је 8. армија напредовала на фронту широком тридесет километара. Кеселринг је ужурбано пребацио седам дивизија у угрожени сектор, користећи околност да савезнички авиони нису узлетали због јаких киша и лошег времена. У међувремену је Пољаке заменио канадски армијски корпус који је имао више тенкова. И британски 10. корпус је успео да направи пробој у „Готској линији“. Немци су, међутим, и даље пружали жесток отпор и повлачили се врло споро и методички. Британска 8. армија зато није ни имала прилике да пробој искористи у потпуности.

Генерал Вилсон је од Уједињених шефова штабова затражио више јединица, али одговор није био много охрабрујући. То исто се могло рећи и за време. Јесење кише су омекшале ионако тешко приступачни терен и допринеле да Римини постане готово неосвојиво упориште. Упркос свему, 8. армија је гацала напред. Британски 10. корпус се већ био приближио Чезени на двадесет километара. Нови командант, генерал-потпуковник сер Ричард Мекрири, испробавао је своје снаге пошто је заменио Лиза који је унапређен и послат у југоисточну Азију.

gotska-linija-6
Британске и јужноафричке трупе пролазе кроз улице Импрунете, градића нешто јужније од Фиренце који су заузели 3. августа. Одавде је почињала борба против Готске линије.

У међувремену је и америчка 5. армија ступила у акцију. Седамнаестог септембра, на дан кад је на западном фронту отпочела битка за Арнхем, 2. корпус се пробио кроз немачку одбрану и затим заузео пролаз Ил Ђого и околне врхове. На тај начин се могао заобићи добро брањени пролаз Фута. Пред крај месеца пробијен је и централни део „Готске линије“, али Немци, чврсто решени да се више не повлаче, успели су да задрже долину реке По. Стално су изводили противнападе, знајући добро да се ради о животу или смрти. Као пинцета су се две савезничке војске заболе у немачки одбрамбени систем. Сада би требало да следи покрет клешта! Али за то су баш сада недостајале могућности. Није било свежих снага. Генерал Вилсон је можда сањарио о акцијама у правцу Љубљане па чак и преко Бренера, али Александер је био мањи оптимиста. Кад му је његов командант честитао на дотад постигнутим успесима, одговорио је суморним излагањем о стању ствари, према којем се по његовом мишљењу још није могао очекивати одлучујући резултат. Његове дивизије су биле исцрпљене, а резерве истрошене. Двадесет четвртог октобра је Вилсон телеграфисао Уједињеним шефовима штабова да због недостатка свежих јединица, зиме која је наилазила и немогућности да се у потпуности искористи надмоћ у тенковима и авионима, неће моћи да се изведе даљи пробој до линије Равена-Болоња-Ла Специја. Предложио је да се његове трупе учврсте иза ове линије и да се затим издвоји шест дивизија које би се, ново наоружане, упутиле у Истру, с друге стране јадранског мора. На овај начин би можда ипак био могућ покрет клешта око Венецијанског залива. Ни овај предлог није био разматран. Болоња је остала главни циљ, и требало је наставити са везивањем немачких трупа. А оне уопште још нису имале намеру да одустану од борбе. Управо су именована два нова команданта генерали Јоахим Лемелсен, за 10. и Траугот Хер за 14. армију. Фон Витингхоф је тренутно преузео врховну команду немачких трупа у Италији зато што је Кеселринг због саобраћајне несреће био за извесно време ван јединица. У међувремену се главна битка извојевала на другом месту, па ни Черчил није видео начина да набави појачања за ово секундарно бојиште. Како је то све друкчије изгледало у славним летњим месецима! Тада, у августу, многи су великани посетили фронт. Међу њима је био енглески краљ, надбискуп Спелмен, Винстон Черчил, сопран Лили Понс и њен супруг Андре Костеланец. Лили је за војнике певала под ведрим небом, а Черчил је испалио из топа (и погодио!) и свако је био оптимистички расположен.

Сада је изгледало да је италијански фронт био заборављен. Болоња и Фаенца су изгледале неосвојиве и једина светлост у децембарској помрчини је била чињеница да је противник заиста био везан: петсто хиљада немачких војника, који су сада више него икад били потребни на совјетско-немачком фронту или нешто касније у Арденима, задржавала је армија која је, у ствари, била сувише велика за операцију везивања, а недовољно јака за одлучујућу последњу борбу. Кад је генерал Вилсон именован за шефа британске војне мисије у Вашингтону, знао је да ће битка моћи да се одигра тек у пролеће 1945. Генерал Александер је као његов наследник завршио ту операцију. И генерал Кларк је унапређен: добио је команду над групом армија, а генерал-потпуковник Л. К. Траскот враћен је из Француске да преузме команду над америчком 5. армијом.

После ове реорганизације се чекало да наиђе лепше време. Активности на обе стране биле су ограниченог обима. Али, речено Вилсоновим речима: „Од овог похода су користи имали западни и источни фронт, а у Италији је успех постигнут тек у пролеће“.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *