Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Берлинска операција

4.8
(6)

Агонија Трећег рајха

У пролеће 1945. године рат у Европи ближио се крају. Оружане снаге Совјетског Савеза, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Канаде и Француске водиле су операције на тлу Немачке. Главне снаге Црвене армије биле су удаљене 60-100 км од Берлина и припремале се за последњи удар. Снаге западних савезника избиле су на Рајну читавом дужином и образовале два мостобрана у рејону Ремагена и Опенхајма. Неке савезничке снаге су 11. априла избиле на реку Елбу, 150-200 км од Берлина. У северној Италији савезничке снаге биле су у висини Болоње. Јединице Југословенске армије су 16. априла, када је почела берлинска операција, биле код Ријеке, а на сремском фронту избиле су до Ђакова и Нашица у општем наступању према западним границама. Савезницима је био потребан само још један скок да докрајче Трећи Рајх који се налазио у агонији.

berlinska-operacija-1
Совјетске »каћуше« засипале су центар из Берлин-Лихтерфелда. Поготово су се биле окомиле на подручје око Рајхсканцеларије у којој се налазио остатак нацистичког руководства.

Избијањем Црвене армије на Одру и Нису били су створени услови за почетак берлинске операције. Најважнији политички, културни, индустријски и саобраћајни центар Немачке – Берлин био је непосредно угрожен од јединица 1. бјелоруског фронта маршала Жукова и 1. украјинског фронта маршала Коњева. Зато је немачка Врховна команда предузела све да максимално отежа совјетски продор. Зону између Одре и Берлина организовала је у три велика одбрамбена појаса. Први или главни појас ишао је непосредно уз западну обалу Одре и Нисе. У другом, на неких 20 километара иза првог, доминирали су положаји на Зеловским висовима. Трећи одбрамбени појас ишао је на неких 40 км од Одре, а исто толико од Берлина. Око самог Берлина ишла су три нова одбрамбена појаса која су стварала берлински утврђени рејон.

Град Берлин био је подељен на осам одбрамбених сектора, а девети сектор био је простор Рајхсканцеларије и добио је назив Цитадела. Браниоци Берлина су имали сопствене изворе струје, воду, довољне количине муниције, храну и друге потребе. Сви берлински мостови, њих 229, били су припремљени за рушење. На улицама су биле барикаде, а испод земље цео систем галерија, складишта муниције, касарни, и то највише у тунелима подземне железнице. Нацистичка пропаганда је тврдила да се Берлин може бранити као што су Совјети одбранили Лењинград.

За одбрану Берлина одређена је немачка Група армија „Висла“, под командом генерал-пуковника Готхарда Хајнриција, која је у свом саставу имала 3. оклопну и 9. пешадијску армију, армијску групу генерала Штајнера и гарнизон Берлина. Јужно од ушћа Нисе, према Карпатима тзв. дрезденски правац, бранила је 4. оклопна армија из Групе армија Центар. То је укупно било: 47 дивизија са око милион војника, 10 400 топова, 1500 тенкова и 3300 авиона. Поред тога, за одбрану Берлина формирано је више десетина батаљона тзв. последње одбране, у којој су била деца и старци.

berlinska-operacija-2
Фирер и Ева Браун на тераси Хитлерове виле у Берхтесгадену — фотографија вероватно потиче из 1942. Кад се Хитлерово царство ближило крају, Ева Браун му се придружила и одбила је да га напусти. После свог венчања, у ноћи између 28. и 29. априла, обоје су 30. априла извршили самоубиство.

Са реке Одре, од Кистрина, директно на Берлин усмерен је совјетски 1. бјелоруски фронт маршала Жукова, који је у свом саставу имао 13 армија, од чега две оклопне и једну армију Пољака. Лево од Жуковљевих снага, јужно од Берлина, наступао је 1. украјински фронт маршала Коњева, који је имао девет армија, од чега две тенковске и једну армију Пољака. Први бјелоруски и Први украјински фронт требало је да се споје западно од Берлина, близу Потсдама, и да окруже, а затим униште браниоце Берлина. Северније од Жуковљевих снага, према Балтику, дејствовао је 2. бјелоруски фронт маршала Рокосовског, који је имао шест армија и три самостална тенковска корпуса. Требало је да заузме Штетин и Росток, и да се код Визмара споји са Монтгомеријевим снагама које су долазиле са запада.

У офанзиви на Берлин три совјетска фронта имала су 159 дивизија пешадије и 21 тенковску и моторизовану, као и 19 ваздухопловних корпуса – укупно: 1 593 800 војника у првом борбеном делу, а са позадином око 2,5 милиона. Ту је било концентрисано: 41 600 топова и минобацача, 6250 тенкова и самоходних топова и 7500 борбених авиона.

Тачно у три часа изјутра, 16. априла 1945, на немачку одбрану на Одри сручила се киша граната и мина из хиљада топова, минобацача и каћуша. Испаљено је 1 236 000 граната и мина, а то је око 2450 вагона граната или готово 98 000 тона метала. После получасовне артиљеријске припреме укључено је 140 рефлектора, који су заслепели посаду немачких положаја и осветлили објекте за напад. Изгледало је да су немачке снаге формално потопљене у мору ватре и метала. Немци су били збуњени, па нису пружили јак отпор. Брзо су се међутим повратили од првог шока и почели пружати све јачи и жешћи отпор, нарочито на Зеловским висовима, где се налазило око 200 немачких топова на један километар фронта, што је успоравало наступање совјетских тенкова. Пошто се Жуков уверио да неће моћи да брзо пробије немачку одбрану на Зеловским висовима. наредио је да се у борбу убаци 1. гардијска оклопна армија која је подржала напад 8. гардијске армије генерала Чујкова. Била је то, заправо, совјетска 62. армија која се бранила у Стаљинграду, а за велике успехе добила је почасни назив: 8. гардијска армија. Од Стаљинграда она је сада стигла до Берлина, и њој ће да припадне главна улога у борбама у самом Берлину. У напад је тада уведена и 2. гардијска оклопна армија. Зелов је заузет 17. априла.

berlinska-operacija-3
Два сарадника од којих се Хитлер на крају осетио напуштен. Лево Рајхсмаршал Херман Геринг, који је 29. априла отишао на Берхтесгаден; десно Алберт Шпер, министар наоружања, који је игнорисао Хитлерове наредбе.

Москва није била задовољна почетним успесима јединица маршала Жукова, јер су напредовале само 3 до 4 километра на дан. Због тога је Жукову наређено да енергичније напада, а маршалу Коњеву који је такође 16. априла почео офанзиву да упути јужно од Берлина своју 3. тенковску армију, а да 4. тенковску армију убаци западније од Берлина, како би избио у рејон Потсдама. И тада је кренуло бржим темпом. Коњев је са 3. и 4. тенковском армијом из покрета форсирао, 18. априла, реку Шпре и кренуо према Цосену, јужно од Берлина. За прва три дана борбе пробијени су немачки положаји, и јединице су могле да брзо напредују према Берлину. Совјетски напад изводио се даноноћно – непрекидно. Једни су нападали дању, а други ноћу, и тако се напредовало према Берлину.

У рејону 8. гардијске армије генерала Чујкова, совјетски авијатичари бацили су падобранима четири велика кључа направљена по узору на кључеве града Берлина, које су руске јединице заплениле у седмогодишњем рату (1765—1763). Руске јединице су тада заузеле Берлин 10. октобра 1760. године. У казанској саборној цркви у Москви и сада се чувају кључеви берлинских капија. Када су немачке јединице 1941. напале Совјетски Савез, московска „Правда“ упозорила је Немце „да се кључеви Берлина налазе у Русији, у рукама славних потомака војника који су победили војску Фридриха Другог“. Уз сваки из ваздуха бачени кључ била је причвршћена дашчица са натписом: „Другови гардисти! Шаљемо вам кључеве берлинских вратију! Напред до победе!“ За то време јединице 1. украјинског фронта јуриле су према Берлину и приближавале се граду Цосену, 20 км јужно од немачког главног града. У рејону Цосена налазила се немачка Врховна команда копнене војске. Ту је био изграђен читав подземни град за управе и одељења Врховне команде. Када је Црвена армија била на вратима Цосена, немачки генерали су побегли у Берлин, а подземне објекте потопили. У Берлину је тада одржан бурни састанак Хитлера и немачких генерала, на којем је дошло и до последњег сукоба између Хитлера и генерала Гудеријана, начелника штаба Врховне команде копнене војске. Спор је настао око немачких дивизија које су остале у Курланији, око Помераније, и окружених снага 4. и 9. немачке армије југоисточно од Берлина. Хитлер је „предложио“ генералу Гудеријану да „пође на одмор и да излечи срце“. На његово место поставио је генерала Кребса. О стању које је тада владало у немачкој Врховној команди, један заробљени немачки пуковник рекао је совјетском генералу Колпачкију, команданту 69. армије: „Хитлер више није онај какав је пре био… Нема оне одлучности. Видео сам га ових дана. Тресе му се глава и дрхти лева рука. Он се више не дере као луђак, већ полако цичи…“

berlinska-operacija-4
Снимак др Јозефа Гебелса са породицом из 1942. Осим најстаријег сина (дете из првог брака Магде Гебелс) сви су умрли 1. маја 1945.

У подне 21. априла, јединице совјетског 79. стрељачког корпуса, под командом генерал-мајора Переверткина, ушле су у Берлин. Маршал Коњев дошао је на обалу Телт-канала, близу Цосена и са крова једне зграде гледао је Берлин. Видели су се Груневалд и Ботаничка башта. А позади њих магистрале са високим зградама около. Преко развалина од бомбардовања, јурили су тенкови.

Немци су у Берлину посебно утврдили сектор у којем се налазио Рајхстаг, министарство унутрашњих послова и такозвани „Хитлеров дом“. Тамо је сазидано више од 400 железно-бетонских бункера са снажном артиљеријом. Чим су црвеноармејци ушли у град, почеле су крваве борбе. Брзо је освојена фабрика „Архус“, затим рафинерија нафте, железничка и водоводна станица, болница, трамвајски депо. Берлин је био у пламену. Прекрио га је густи дим. Од бомбардовања избили су редом велики пожари.

Не само у Берлину, већ и око њега одвијале су се жестоке борбе. Око 12 часова, 25. априла, јединице 2. гардијске оклопне армије генерала Богданова и 47. армије из 1. бјелоруског фронта, које су обухватиле Берлин са северозапада, спојиле су се са тенкистима 4. гардијске оклопне армије генерала Лељушенка из 1. украјинског фронта у рејону Кецина, северозападно од Потсдама. У окружењу се нашла велика немачка групација која је бранила Берлин.

berlinska-operacija-5
Шема (по немачком извору) бункера у коме су Хитлер и један део његових верника доживели потпуну пропаст Трећег Рајха. Подземно утврђење састојало се из два дела; у доњем делу налазиле су се просторије у којима је живео и радио Хитлер.

У њој је било око 300 000 војника и официра, 3000 топова и минобацача и око 250 тенкова и јуришних топова. Надајући се да ће пробити блокаду и спаста Берлин, немачка Врховна команда је наредила групи Штајнер да из рејона Еберсвалда изврши противудар ка југу, а новоформираној 12. армији да из рејона Белцига изврши напад ка истоку, док би 9. армија, извукавши се из окружења, нападала с истока. Немачки генерали су се надали да ће овим нападом разбити обруч окружења и натерати на повлачење совјетске јединице које су почеле да воде борбе за Берлин. Али сви ти немачки напори били су узалудни. Обруч око Берлина се све више стезао. Заузет је и Бранденбург западно од Потсдама. Совјетске јединице су образовале спољни фронт окружења са западне стране.

Истовремено, и у рејону Франкфурта на Одри и Губена совјетске јединице су продужавале наступање према Елби у сусрет армијама западних савезника. Уто је објављена и радосна вест која је брзо прошла светом: јединице 1. украјинског фронта маршала Коњева избиле су на реку Елбу и 25. априла, у рејону Торгауа, састале се с америчким армијама. Тог раног јутра, на аутостради између Лајпцига и Франкфурта на Одри, две групе патрола – совјетска и америчка – ишле су у сусрет једна другој. Тачно у 13,30 часова састале су се у западном делу Торгауа на реци Елби совјетска извиђачка патрола коју је предводио потпоручник Габичев из 3. чете 173. пука 58. гардијске дивизије 5. гардијске армије са америчком патролом коју је водио потпоручник Виљем Робертс из 273. пука 69. дивизије 1. америчке армије. Истог дана у 16 часова на западној обали Елбе састале су се команде 58. совјетске и 69. америчке дивизије. Амерички командант дивизије генерал Рајнхарт дао је за успомену совјетском генералу Русакову америчку националну заставу. Тако су се спојиле армије Савезника. Нацистичка Немачка била је поцепана на два дела.

За то време борбе су се водиле и у западној Померанији где су наступале јединице 2. бјелоруског фронта маршала Рокосовског. Он је прешао реку Одру, и уз жестоке борбе заузео Штетин (Шћећин). Полако се пробијао даље ка западу, према Ригену. Ростоку, Визмару и Китенбергу. Њему су у сусрет стизале британска 2. армија и америчка 9. армија под командом Монтгомерија. У наставку берлинске операције, совјетски 1. бјелоруски и 1. украјински фронт, југоисточно од Берлина, добили су задатак да ликвидирају опкољену франкфуртско-губенску немачку групацију коју су чиниле 4. оклопна и 9. пешадијска армија. У окружењу је било око 200 000 немачких војника са преко 2000 топова и 300 тенкова. Ове снаге су се налазиле на мочварном земљишту које је, углавном, било под шумом, на површини од 1500 км2. Увече 26. априла немачке снаге биле су спремне за пробој. Хитлер је тражио да иду према Берлину, али оне су кренуле на запад, где су биле слабије совјетске снаге. Стигле су до Барута. Њима су у сусрет кренуле јединице немачке 12. армије, али су одбијене. Окружени Немци су обновили напад, и у зору 29. априла стигли до Белице. Успоставили су везу са 12. армијом, од које су их делила још 3 до 4 км. У групи Немаца која се пробијала било је око 20 000 војника, али је само 2000 успело да се пробије. Заробљено је око 120 000 немачких војника, а погинуло је око 60 000. Тако су уништене немачка 4. оклопна и 9. пешадијска армија, за које се Хитлер надао да ће да деблокирају Берлин.

berlinska-operacija-6
Последњи примерак нацистичке пропаганде упућен браниоцима Берлина. У овом броју се становници увeравају да стижу немачке резерве.

У Берлину су се црвеноармејци, корак по корак, од куће до куће, пробијали према центру града. Ишли су према реци Шпре, ка Рајхстагу, према Тиргартену, ка Рајхсканцеларији. Продрли су и у подземну железницу да би се браниоцима приближили с леђа. Хитлер је наредио да се отворе бране на реци Шпре, како би се подземна железница нашла под водом. Саопштили су му да је тамо пуно избеглица. „Хоћете ли можда да вам Совјети дођу овде?“, био је Хитлеров коментар. Бране су отворене и вода је покуљала у подземну железницу. Хиљаде људи, пре свега жена и деце, подавило се као пацови. Форсирани су многобројни канали. Свуда се водила борба. На сваком кораку лежале су разбацане громаде камена, бетона, спљоштене арматуре, полупано стакло, а над свиме су лебдели облаци прашине и дима. На многим прозорима су се вијориле беле заставе у знак предаје, а са кровова зграда и из подрума нацисти су отварали ватру на совјетске војнике. Већина оних који су остали у граду били су по подрумима. За многе је то било прво стварно суочавање са ратним страхотама, које су у претходним годинама њихови сународници сејали по читавој Европи. Бумеранг се вратио на место одакле је бачен.

Читава пажња била је сада окренута срцу Берлина – реци Шпре, каналима и Тиргартену – великом парку са зоолошким вртом. Јединице совјетског 79. корпуса су 28. априла дошле до реке Шпре. Немци су порушили све мостове. Али иза реке Шпре видела се тамна зграда Рајхстага, на чијем се врху налазе статуе митских богиња и велика стаклена купола. Начелник политичког одељења 150. дивизије која је упућенана Рајхстаг, потпуковник Артјухов, донео је из штаба 3. ударне армије велику црвену заставу и војницима рекао да она мора да се пободе на куполу Рајхстага.. Задатак да заузме Рајхстаг добио је 79. стрељачки корпус. Код Рајхстага је са падобранима убачен један батаљон немачке морнаричке пешадије из Ростока, у који је Хитлер полагао велике наде.

У дворишту немачке Рајхсканцеларије Хитлер је изишао из подземног склоништа и извршио последњи пут смотру војника. Рекао им је: „Ви морате да умрете, али Рајхстаг не смете да предате!“ Затим их је погледао у очи и додао: „Борите се до последњег човека!“ Подигао је руку на поздрав и отишао у склониште.

За одбрану Рајхстага било је сакупљено 5000 војника. Кенингсплац испред Рајхстага био је избраздан рововима, чији су пролази били повезани са подрумима Рајхстага. На том тргу било је 15 бетонских бункера на којима су стајали противавионски топови. У Тиргартену се налазила тешка артиљерија.

Јединице 79. стрељачког корпуса пришле су мосту „Молтке“. Покушале су да га заузму из покрета, али нису успеле. Ноћу 29. априла два батаљона јурнула су на мост. Воду поручника Крутихова успело је да претрчи и упадне у прву зграду на левој страни реке Шпре. Немци су се борили за сваки метар земље и за сваку кућу. Нарочито су се жестоко тукли за „Хитлеров дом“, четвороспратно здање од црног камена. У ноћи 30. априла зграда је заузета. Заузет је тада и тзв. „Химлеров дом“. Из зграде Министарства унутрашњих послова лепо се видео Рајхстаг, ровови и саобраћајнице око њега, и батерије код Тиргартена.

Још у зору 30. априла, генерал Јодл је на Хитлеров телефонски захтев да одговори када ће 9. армија да се пробије одговорио: „12. армија више није у стању да изврши напад на Берлин. Девета армија је потпуно опкољена.“ Био је то јасан одговор. Хитлер више није постављао питања. Сада је знао на чему је. Дан раније је сазнао и за Мусолинијев крај.

Ситуација је за Немце бивала све тежа. Јединице 8. гардијске армије генерала Чујкова бориле су се за авенију Унтер ден Линден (под липама) и приближили се Бранденбуршкој капији и Рајхсканцеларији, док су јединице 5. армије гонерала Берзарина водиле борбу у источном делу града. Обруч се стално стезао. То су знали и Немци. Сваки метар терена био је изрован минама и гранатама. Вод за водом, чета за четом црвеноармејаца скупљали су се за јуриш на Рајхстаг, пошто су прешли преко моста „Молтке“. Недалеко од тог моста налазило се командно место совјетског 79. корпуса. Генерал Переверткин пратио је ситуацију и рекао људима који су били око њега: „Немци ће грчевито да бране Рајхстаг. После Рајхстага они се неће борити. Не, зато што Рајхстаг за Немце није обична зграда, ни обична тврђава, већ им је он симбол вере. Када ишчезне вера, ишчезнуће им и способност за борбу.“

berlinska-operacija-7
Високо изнад разореног берлинског центра два водника Црвене армије развила су совјетску заставу на крову Рајхстага.

У зору 30. априла почела је борба за Рајхстаг. Јуриш који су извеле совјетске јединице у свитање није успео. У 11 сати и 30 минута поново су кренули у напад, али су поново наишли на ураганску ватру. Дошло је до борбе прса у прса и до тешких губитака на обе стране. Пред зградом Рајхстага био је један канал. Њему су пришли батаљони капетана Неусторјева и мајора Давидова. Наступали су буквално преко немачких лешева. Тада се снажно огласила немачка батерија из Тиргертена. Отворила је ватру по Кенингсплацу и дигла у ваздух шине, греде и грумење земље. У 18,30 часова Совјети су поново кренули у напад и приближили се згради Рајхстага. Зграда је већ била потпуно руинирана: колоне избушене мецима и парчадима граната, стаклена купола је зевала са разбијеним прозорчићима, а мермерне статуе остале су без глава. Некада величанствена грађевина претворила се у мрачно-сиву, гараву грдосију која је личила на тврђаву. На прозорима су се црвенеле пушкарнице које су Немци саградили од цигли. Међу колонама су вириле топовске цеви, а на балконима и код скулптура стајали су митраљези и мецима обасипали цео трг. И свугде иза колона, иза статуа, доле и горе, стајали су Хитлерови војници. Генерал Переверткин са свог командног места више ништа није видео осим дима. Командант 3. ударне армије генерал Кузњецов телефоном му је наредио да артиљеријском ватром ућутка немачке митраљезе и топове и војнике поведе на јуриш. Борци Црвене армије коначно су упали у зграду Рајхстага, обавијену прашином, димом и пламеном. Борба се већ водила на свим спратовима. Командант 150. совјетске дивизије генерал Шалита обавестио је Переверткина да се борба води у самој згради Рајхстага, а да су остали одсечени ватром из Тиргартена. Немци су покушали да одсеку оне који су у Рајхстагу, али су одбачени у подрум, а на степеницама, балконима и ходницима борба је достигла кулминацију. У мрачној, задимљеној и гаравој згради, свугде је лебдела смрт. Немци су тражили предах од 20 минута. Тада су се појавила два немачка тенка и хитлеровци су захтевали предају црвеноармејаца у згради. Када у томе нису успели, запалили су собе, како би отерали совјетске војнике из зграде. У то време су се наредници Јегоров и Кантарије из батаљона капетана Неусторјева пробијали са црвеном заставом према крову Рајхстага. Чести одблесци експлозија осветљавали су им пут. Чули су како под ударом пушчаних метака пршти и звони стакло куполе. Кантарије и Јегоров су се држали железног коња. Тада је парче гранате погодило коња у трбух и направило рупу Подофицири су на брзину ставили штап у ту рупу и почели да се спуштају. Али, како се застава није добро видела, вратили су се, попели на сам врх куполе Рајхстага и поболи заставу. Ујутро 1. маја 1945. над Берлином се завијорила застава Победе. Док се водила борба за Рајхстаг, друге совјетске јединице тукле су се за Потсдамску железничку станицу и Зоолошки врт, који је био претворен у јаки одбрамбени чвор.

Из Зоолошког врта су гађали аутоматичари. Хитлеровци су искористили животињске настамбе за ватрене положаје. Када је батаљон капетана Осињецког ноћу извршио напад, звери су се разбежале. Са свих страна чула се рика тигра, завијање шакала и мијаукање дивљих мачака. У дубини врта налазила се огромна петоспратна кула. То је била својеврсна тврђава коју су запосели нацисти. Ујутро су се отворила тешка челична врата и на вратима се појавио немачки официр са рукама увис. За њиме су излазили Немци и бацали оружје. Предала се цела посада. „Тиргартен“ је био заузет.

Тада се чуло преко разгласа: „Пажња! Пажња! Немачка Врховна команда моли команду совјетског фронта да одреди време сусрета ради веома важних преговора“. На другом делу фронта, у штаб команданта совјетске 8. армије генерала Чујкова јавио се представник немачке Врховне команде генерал-пуковник Кребс. Тамо је убрзо стигао и заменик команданта 1. бјелоруског фронта генерал Соколовски. На чистом руском језику генерал Кребс, који је пре рата био у Москви немачки војни аташе, честитао је совјетским генералима и официрима 1. мај и рекао: „Ја сам се некад на овај дан налазио на Црвеном тргу у Москви.“ Соколовски га је прекинуо: „Али ми вама не можемо да честитамо празник“. Кребс је схватио да је сувише фамилијарно почео разговор, па је званично саопштио да је Хитлер, претходног дана (30. априла) у 15 сати извршио самоубиство. Затим је предао документ који су потписали Гебелс и Борман, а у којем се говорило о Хитлеровој смрти и образовању нове немачке владе. Генерал Кребс је тада рекао: „Дошао сам да вам предложим примирје. Даље крвопролиће је бесмислено.“ Генерал Соколовски је одговорио: „О примирју нема ни говора. Можемо говорити само о безусловној капитулацији.“ Немачки генерал је први пут чуо ову бескомпромисну формулацију непосредно из устију победника, па је – или у знак сагласности или од стида – оборио главу. У току преговора је генералу Кребсу саопштено да се сталном саставу берлинског гарнизона гарантује живот и да ће совјетска команда члановима нове немачке владе који се налазе у Берлину, омогућити да се повежу с адмиралом Деницом, кога је Хитлер именовао за свог наследника. После тога је Кребс отишао у бункер Рајхсканцеларије да реферише Гебелсу.

Првог маја у 18 часова Гебелс и Борман су изјавили да одбијају захтев о безусловној капитулацији. Пола часа касније целокупна совјетска артиљерија извршила је ватрени удар по немачком распореду. Јединице су поново кренуле на јуриш на центар Берлина. До јутра 2. маја остаци берлинског гарнизона су расечени на неколико одвојених група. После Рајхстага ишло се корак по корак, од куће до куће према Бранденбуршкој капији. Нацисти су још увек пружали жесток отпор.

berlinska-operacija-8

У бункерима испод Рајхсканцеларије се тог дана одржавала седница – прва после Хитлерове смрти. У Гебелсовом кабинету су се сакупили команданти уништених немачких дивизија. Гебелс је захтевао да се отпор продужи. Генерали су ћутали. Само је генерал Вајдлинг, командант Берлина, изјавио да је даље пружање отпора узалудно, на шта је Гебелс одговорио: „Фирер је читаво време настојао да се борба води до краја“. Поново су сви ћутали и онда се разишли. Гебелс је пред микрофоном немачког радија упутио свој последњи проглас. Уверавао је Немце да су све јединице са западног фронта пребачене на исток ради одбране Берлина. То је била његова последња обмана. Још истог дана су Гебелс и његова жена Магда попили пилуле с отровом пошто су претходно усмртили своју децу. Генерал Кребс је ипак донео одлуку да капитулира и поручио генералу Вајдлингу да о томе обавести совјетску Врховну команду. После тога се Кребс убио.

Око девет часова увече Вајдлинг је сакупио официре штаба одбране Берлина на саветовање, а пуковника фон Дуфринга послао у совјетску команду са објавом о престанку борбе. Читаве ноћи од 1/2. мај разрађивао се план предаје и одређивана су зборна места за предају. У шест часова ујутро, 2. маја 1945, прошао је линију фронта и предао се у заробљеништво командант немачког 56. оклопног корпуса и командант одбране Берлина генерал Вајдлинг. На совјетски захтев издао је својим јединицама наређење о капитулацији. Исту наредбу је у име немачке владе издао Гебелсов заменик Фриче.

Целог дана су генерали, официри, војници на одређеним местима предавали, у ствари бацали, оружје и немо кретали у заробљеништво. Гомиле аутомата достизале су висину великих споменика, као неко знамење тоталног пораза оних који су покренули тотални рат. Над Берлином је завладала тишина. Само су се покаткад чули кратки рафали аутомата – глас избезумљених појединаца који нису могли да се помире са капитулацијом. Ускоро су и они ућутали. У штаб команданта совјетског 79. корпуса геиерала Переверткина, који је био смештен у један од берлинских затвора, дошао је обавештајни официр и рекао му да је пронађен Гебелсов леш. Тачно у поноћ од 2/3. мај Гебелсов леш пренет је у тај затвор, да би се извршила званична идентификација. Читаве ноћи саслушавана су лица која су заробљена у Рајхсканцеларији и у врту. Били су то разни чиновници, стражари, официри преобучени у цивилна одела, затим неке жене које су се нашле у Хитлеровом бункеру и, најзад, владин службеник Вилхелм Цима, начелник Хитлерове гараже Карл Шнајдер, Фиреров кувар Вилхелм Ланге и други.

Карл Шнајдер и Вилхелм Цима испричали су како је 30. априла, око 20 минута пре самоубиства, Хитлер у дворишту Рајхсканцеларије постројио медицински персонал који се налазио у бункеру. Ћутке је обишао строј медицинских сестара и лекара гледајући свакоме у очи и не изговарајући ни речи спустио се у бункер. Када је сазнао да су совјетске јединице на прилазима Рајхстагу, почео је јурити из угла у угао, а затим је позвао адмирала Фоса и предао му неки тајанствени пакет. После тога Фирер се повукао.

Око поднева, 3. маја, у двориште затвора привели су високог, мршавог, седог човека у добро испегланој војничкој униформи. То је био адмирал Фос који је заступао немачку морнарицу у Врховној команди. Он је покушао да побегне, али су га сами Немци ухватили и предали совјетској команди. Непомичним очима гледао је вреву по затворском кругу. Да је заробљен, било му је јасно. На саслушању, Фос је испричао да је видео Хитлера 30. априла ујутро, неколико часова пре него што је извршио самоубиство. Фирер му је тада предао пакет у којем се налазила његова „оставка“, тј. документ о проглашењу адмирала Деница за председника Немачке, а Гебелса за канцелара. Тај пакет је Фос предао великом адмиралу Деницу у Ростоку или Хамбургу, ни сам није знао тачно где. Хитлеров леш пронађен је 4. маја. О томе је сачињен акт у којем је писало:

„Ми, доле потписани потпуковник Клименко, војници Олејник, Чураков, Новаш, Мјалкин… У присуству Менгесхаузена Харија који нас је упознао са ситуацијом, данас смо прегледали место где су закопани лешеви канцелара Рајха Адолфа Хитлера и његове жене. Прегледом места које нам је показао познавалац Менгесхаузен утврђена је истинитост његових изјава. Истинитост његових навода потврђена је и тиме што смо из јаме из које смо ископали два сагорела леша, мушкарца и жене, извукли још и два отрована пса, за које други познаваоци гврде да су то пси Адолфа Хитлера и његове бивше секретарице и жене Еве Браун… Уз акт се прилажу: скица места где су откривени лешеви Хитлера и његове жене и фотоснимци места које је показао Менгесхаузен.

Акт је састављен у граду Берлину, у Рајхсканцеларији…“.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *