Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Монтгомери прелази Рајну код Везела

3
(1)

Џон Бул у Порајни

Намера фелдмаршала Монтгомерија била је да између Реса и Рајнберга пређе Рајну са две армије, да опколи Рурску област – при чему се ослањао на лево крило америчке 1. армије, која је са својих мостобрана код Ремагена кретала на север – да опкољавање заврши у Падерборну у сарадњи са америчком 9. армијом и да се пробије до Елбе. Тамо се фелдмаршал надао да ће својим десним крилом продрети ка Берлину. Задаци које је Монтгомери на северу, северозападу и североистоку преузео на себе били су, међутим, тешки. Канадска 1. армија морала је да ослободи северну Холандију, да подручје око Вилхелмсхафена очисти од непријатеља и да штити лево крило британске 2. армије. Шифра ове офанзиве преко Рајне била је „Пландер“ (плен).

Деветог марта 1945, неколико часова пошто су се последње немачке заштитнице код Везела повукле преко Рајне и тамошњи мост дигле у ваздух, Монтгомери је издао своје дефинитивно наређење за акцију: америчка 9. армија требало је да нападне са десног крила из правца Рајнберга, британска 2. армија у центру између Везела и Реса, 3. канадска дивизија канадског 2. армијског корпуса морала је да пређе иза 51. дивизије британског 30. армијског корпуса и да преко мостобрана код Реса скрене ка северу да би заузела Емерик.

montgomeri-rajna-1
Као део Монтгомеријеве 21. групе армија, америчка 9. армија је прешла Рајну јужно од Везела. Приликом пребацивања једног топа, ова јединица је наишла на мртвог Немца на источној обали.

Док су ова наређења издата, готово у потпуности су већ биле завршене компликоване припреме за ову операцију и огромна концентрација залиха и материјала. Планови су израђени под вођством генерала Дампсија, у тесној сарадњи са његовим колегама Крирером и Симпсоном. Припремни договори почели су још у октобру 1944, а 4. фебруара 1945. је штаб 2. армије поднео свој предлог. Од краја јануара је 12. армијски корпус повучен да би служио као резерва 2. армије и да би се интензивно припремао за офанзиву и тренирао специјалне јединице за напад на Мезу, нешто јужније од Масејка. Детаљна студија Рајне њених ћуди и брзака била је импозантна целина и обухватала је подручје све до Исела, десет километара источно од рајнске обале.

Откако је лука Антверпена била опет у употреби, крајем новембра 1944, инжењеријске трупе су непрестано радиле на припремању железничких и друмских веза за потребе пробоја северних армија. То је значило да су морали да се постављају или поправљају бројни путеви, мостови и железничке пруге. Још пре него што су се разишли облаци дима изнад рушевина саобраћајних чворова код Кевеара и Гоха, који су страдали у борбама за Порајну, опет су почели да се користе као најистуреније подручје за снабдевање британске 2. армије. Џиновску концентрацију залиха, материјала за мостове и свакојаке муниције превазишле су само припреме за инвазију у Нормандији. Оне нису биле у сразмери са стварним или умишљеним могућностима непријатеља да спречи прелазак преко Рајне, већ су одражавале Монтгомеријеву одлучност да темпо пробоја његових трупа у срце Немачке не успори никакав недостатак кад би већ једном савладале „највећу водену препреку Европе“. Чак је и Краљевска морнарица дала свој допринос, пребацивши копненим путем четрдесет осам бродова за пребацивање британских и канадских трупа са њиховим возилима и опремом преко Рајне. Кад су, 10. марта, завршене жестоке борбе за Порајну на левој обали Рајне, било је без даљњег јасно да су Немци одвојевали своју последњу битку за Немачку западно од Рајне. Моделова Група армија Б, са сто хиљада противавионских артиљераца, попуњена на борбену силу од 350 000 војника, била је готово потпуно опкољена у тешко страдалој Рурској области и није била у стању да Савезницима пружи отпор. Сада је требало да остаци Штудентове 1. падобранске армије на левом крилу Групе армија X – која је у претходним борбама претрпела губитак од 90 000 мртвих, рањених и заробљених – покушају да одбију напад Британаца и Канађана. Можда је још било могуће сакупити неколико пешадијских дивизија сумњиве снаге, али некад тако моћне немачке армије престале су да постоје.

montgomeri-rajna-2
Историчари америчке 9. армије назвали су прелазак преко Рајне „више акцијом за инжењеријске јединице него тактичким маневром“. Овде инжењерци још раде на мосту преко којег већ прелази тенк.

У међувремену је британска 2. армија располагала са 70 000 возила, од чега 4000 транспортера тенкова и велики број оклопних и амфибијских возила. Све то заузимало је много простора и зато је требало настојати да се за што краће време успоставе употребљиви путеви и пруге до оних места на обали Рајне која су изабрана за градњу мостова и постављање скела.

Док су припреме ушле у последњу фазу, снажном ваздушном офанзивом очишћено је операционо подручје и велике формације тешких бомбардера (укупно 1400) продрле су дубоко у Немачку да би нападале ваздушне базе и онеспособиле већ окрњено немачко ваздухопловство.

Осим неописиве разноликости у резервама, поготово за артиљерију, 2. армија је још носила са собом 750 000 граната за својих сопствених седам стотина топова. Поред тога је 2. армија имала и дванаест ракетних инсталација, са по тридесет ракетних цеви, које су биле у стању да униште подручје од седамдесет квадратних километара у року од четири секунде са растојања од седам километара. Овај ефекат се поклапао са дејством четири артиљеријска пука са удесеторострученим бројем војника. Последњих дана се 3000 војника из инжињеријских јединица са 1000 камиона материјала за мостове сакупило иза рајнских насипа. Глисери и десантни чамци типа Буфало са изврсно обученим и искусним трупама 79. оклопне дивизије постављени су у своја камуфлирана склоништа, после чега је константна димна завеса покривала цело северно крило и омогућила да две јединице понтонаца, свака са по 9000 људи, несметано врше извиђања и изведу потребне припреме.

montgomeri-rajna-3
Пре офанзиве преко Рајне се у близини реке сакупило мноштво материјала. Овде се види велики број амфибијских возила типа »дак« (патка) који су коришћени за превоз.

Кад је Монтгомери крајем јануара издао своја привремена наређења, дубоко је повредио генерала Симпсона што је његовој америчкој 9. армији у офанзиви преко Рајне дао само подређену улогу. Срећом се генерал Демпси, командант 2. британске армије, добро слагао са Симпсоном и успео је да наговори Монтгомерија да исправи свој план. Четвртог фебруара је Монтгомери заиста издао нове заповести: 9. армија је са две дивизије могла да предузме напад према Рајнбергу да би оформила мостобран јужно од Липеа. Симпсонова армија је 2. марта стигла до Рајне код Диселдорфа и успела је да 5. марта загради реку између Нојса и Мурса. Генерал Симпсон се пожалио да седам његових дивизија нема шта да ради и затражио је дозволу да формира мостобран. Монтгомери је, међутим, одбио. Симпсон је постао потпуно нестрпљив кад је америчка 1. армија 7. марта освојила мост код Ремагена. Што више се. међутим, приближавао дан Монтгомеријевог великог напада преко Рајне (23. март), то је све кренуло боље. Ништа није указивало на то да је Врховна команда имала намеру да америчку 9. армију повуче из 21. групе армија и опет пребаци у Бредлијеву 12. групу армија. Па ипак, мора да се Ајзенхауер носио таквим плановима кад се придружио Черчилу, Бруку и Монтгомерију да посматра напад. Британски председник владе је чврсто решио да „буде присутан“ и био је дубоко под утиском свега шта је видео. У Монтгомеријевом шатору слушао је његова објашњења; записао је: „На столу су се појавиле све карте које је из сата у сат исправљала група одабраних официра… Требало је да се укључи сав наш материјал. Огроман број бродова и понтонских мостова био је спреман, а на другој страни су се угнездили Немци; чекали су нас са целим арсеналом модерног ватреног оружја“. Ово последње је, наравно, било мало претерано. Па, радило се о тренутку који је Черчил припремао пет година. Трупе на фронту заузеле су своје положаје и добиле подршку од тридесет седам хиљада инжењераца: на левом крилу, насупрот Ресу, налазила се 51. дивизија; у центру, између Ксантена и Везела, 12. армијски корпус; а на десном крилу, три километара северно од Везела, 1. бригада командоса. Јаке јединице 79. оклопне дивизије са њеним разноликим борбеним возилима – ова дивизија је приликом искрцавања у Нормандији деловала као нека врста „отварача за конзерве“ – требало је да пруже подршку британској 2. и канадској 1. армији. Десантни чамци типа Буфало, које је требало користити у првим таласима напада већ су лежали спремни иза насипа.

montgomeri-rajna-4
Код Везела и Ремагена су Савезници прешли Рајну и направили заобилазни покрет око Рурске области која је окружена 1. априла 1945.

Почетни напад на левом крилу требало је да почне 23. марта у 8 часова увече; у 10 часова, исто вече, требало је да 1. бригада командоса отпочне напад на десном крилу, у 2 ноћу отпочео би главни напад 2. армије, док би 9. армија у исто време прешла реку. Следеће јутро, у 10 часова би амерички 18. ваздушно-десантни корпус слетео у подручје у које би стигле претходнице јединица које су претходно вече прешле реку. Ваздушно-десантне трупе требало је да полете са британских и француских аеродрома, да се састану између Брисела и Лијежа, и да затим слете усред непријатељског распореда: британска 6. ваздушно-десантна дивизија на левом крилу и америчка 17. ваздушно-десантна дивизија на десном крилу. Британци би заузели Хаминкелн, мостове преко реке Исела источно од овог градића и јуришали према Дирсфортској шуми, док би Американци заузели брежуљке код Дирсфорта, мостове преко Исела североисточно од Везела и на тај начин опколили овај град. На равној западној обали Рајне предузете су последње обимне припреме за ову операцију: можда најимпозантнији ратни призор од давнина Двадесет трећег марта, нешто после осам часова, је 27 бомбардера избацило много светлећих ракета изнад Везела, како би 200 тешких бомбардера који су следили могли да виде свој циљ. Био је готово пун месец, дивна ведра ноћ. Нешто после заласка сунца – у осам и петнаест – испаљени су светлећи меци који су слабо осветлили реку. На левом крилу се најистуренија чета 51. дивизије тачно на време спустила у воду; шест минута касније су ови војници већ крочили на десну обалу.

Нешто мало касније кренула је на десном крилу, такође на време, 1. бригада командоса; у року од десет минута су били на другој страни где су наишли на само местимичну ватру. Док су се десантни чамци типа Буфало са левог и десног крила враћали натраг како би одржавали трајектну везу која је функционисала не само ту ноћ, него и следећих дана и ноћи, инжењеријске трупе су довеле сплавове и понтонске мостове у приправност како би што пре пребацили тешка возила, топове и тенкове. Уједначена паљба из готово две хиљаде топовских грла пунила је ваздух звуком тешких таласа који се ломе о челичне палубе, док је непрестано штектање митраљеза представљало позадину те музике. Непријатељ се готово уопште није осећао. У 10.30 је изгледало да ће Везел бити разнет од огромног товара бомби.

На левој обали је владала потпуно смушена атмосфера и потрајало је доста времена пре него што су топови од 88 мм, минобацачи и лако оружје почели да одговарају на ватру и да наносе губитке инжењеријским трупама које су радиле на мостовима, пре свега на левом крилу. Немци су, буквално, били паралисани ужасном снагом бомбардовања и зато је право чудо да су неке њихове јединице још биле у стању да пруже отпор.

montgomeri-rajna-5
У року од два и по часа је, 24. марта 1945, и последњи савезнички авион прелетео Рајну код Везела. Прво су слетели падобранци, а затим једрилице с огромним количинама материјала

У 2 сата ноћу отпочео је главни напад преко целог фронта северно и јужно од Везела; за неколико минута су се Британци и Американци нашли на другој страни Рајне; неки нису готово уопште наишли на отпор, други су опет морали да истерају непријатеља из ровова, подрума, кућа и шупа. У року од пола часа су прве трупе већ добиле подршку оклопних кола и топова; на десној обали су инжењеријске трупе поставиле специјалне рампе и челичне траке преко којих су амфибијски тенкови у освит зоре могли да се искрцају. Био је диван, ведар дан. Неки војник из 44. бригаде шкотске 15. дивизије описао је у свом дневнику тај пејзаж: „.. .као Хенли или Темза код Оксфорда.. – обале су биле пуне војника и возила… глисери, сплавови и десантни чамци ишли су са својим товарима тамо-амо, остављајући сваког минута све више материјала на десној обали; амфибијски тенкови загњурили би се под воду као неке чудновате конзерве, прешли би на другу страну, попели се на источну обалу, отресли са себе воду, испустили ваздух из пнеуматских јастука и као неком чаролијом опет изгледали као Шерман тенкови.“ Овај опис је био тачан, али је на неким местима ишло мање глатко. Број амфибијских тенкова који је могао да буде укључен првог дана, процењен на сто двадесет. Они су потпомагали пешадију и пружали заштиту од могућих противнапада оклопних возила. Од почетка је, међутим, било јасно, чак и у малобројним секторима где је непријатељ пружао жилав и фанатичан отпор, да Немци не располажу људством, оружјем, артиљеријом, организацијом или резервама које би представљале озбиљну опасност нападу. Једино чему су могли да се надају било је да проузрокују неколико жртава и да успоре пробој, иако само за неколико часова, као на пример, на прелазима преко Исела и код природних препрека и рукаваца Рајне. Међу првим заробљеницима шкотске 10. бригаде лаке пешадије на левом крилу налазило се неколико десетина женских снајпера. На том крилу су иначе на неким местима жесток отпор пружали војници 11. падобранског корпуса, који су се, откако их је генерал Штудент на брзину формирао, лавовском храброшћу борили да задрже британски продор у Холандију. Претходне борбе западно од Рајне десетковале су њихове редове и за њихове последње узалудне покушаје карактеристичан је био очајнички елан. Кад је пао мрак, тог првог дана, остало је још само једно мало подручје које је пружало разлога за забринутост: терен око сеоцета Спелдропа, отприлике два километра од обале Рајне, где се налазило лево крило. Ту је шкотска 51. дивизија изгубила свог команданта, генерал-мајора Ј. Т. Ренија. Нешто пре 10 часова ујутро, 24. марта, престала је баражна ватра. У необичној тишини која је затим следила, брујање стотине мотора означило је приближавање ваздушно-десантних јединица. Тачно у 10 часова појавио се дуги талас авиона на западном хоризонту; требало је два и по часа док није прошао и последњи авион. Прво су слетели падобранци, а тек онда једрилице; неки су своје каблове откачили још изнад западне обале Рајне, док су се британска Бомбардерска команда и америчка 9. ваздухопловна армија постарале за невероватно импозантну заштитничку пратњу. Густи вео прашине и дима представљао је непровидну завесу изнад источног дела овог призора; било је величанствено, а у исто време и застрашујуће, видети дуги низ авиона и једрилица како се приближавају са обасјаног запада и нестају у источним маглама. Неке једрилице страдале су изнад западне обале, али много више их је, на местима где је димна завеса била мање густа, имало проблема са топовима од 88 мм, противавионском артиљеријом и митраљезима који су се пре свега концентрисали на једрилице. Многе су настрадале приликом атерирања. али већина се ипак безбедно спустила, и посаде су одмах упале у жестоке борбе: упркос интензивној баражној ватри, Савезници ипак нису успели да ућуткају све топове непријатеља. Истовремено је димна завеса спречавала бомбардере да нађу свој циљ. „Видео сам Рајну као сребрносиву траку, али иза ње се спустила густа, црна магла, као да сам видео Манчестер или Бирмингем“, записао је један пилот. Упркос томе су десантне трупе брзо успеле да заузму своје положаје: од Мера, Хаминкелна, Дирфортске шуме и Исела до северно и источно од Везела. Уништено је много непријатељске тешке артиљерије и за мање од пет часова је британска 4. пешадијска бригада већ успоставила контакт са десантним јединицама.

montgomeri-rajna-6
Усред америчке пешадије ова стара Немица згрануто посматра остатке бомбардованих кућа.

Можда је најинтересантније за овај део операције што јој је Монтгомери придавао огроман значај: био је спреман на пет дана одлагања уколико би то захтевало време. Черчил, његова ћерка Мери, фелдмаршал Алан Брук и генерал Ајзенхауер посматрали су ваздушну флоту са брежуљка код Ксантена. Ујутро 26. је Черчил у једном десантном чамцу прешао Рајну да би посетио последње бојиште. Мостобран је сада био широк око 50, а дубок 30 километара. Губици су били мали и у већини случајева су то биле жртве из ваздушно-десантних јединица. Спустило се готово 17 000 људи, 9650 Американаца и 7220 Британаца. Британци су имали 1400 мртвих и рањених, а Американци 1300. Осим тога је авионима пребачено још 600 тона материјала и 800 возила и ватреног оружја; већи део материјала брзо је дошао у употребу. Арнхем је био добра лекција: како по одстојању, тако и у времену, остављено је мало простора између ваздушно-десантних и копнених трупа. Од 25. до 27. марта су саобраћајне гужве биле главни проблем на мостобрану; трајекти, скеле и мостови били су у сталној употреби за пребацивање огромних количина возила, оружја и материјала на источну обалу. Увече 27. марта је Монтгомери издао наређење за пробој. Америчка 9. армија брзо је напредовала и једва да је наилазила на отпор. Спремала се да крене источно дуж северне ивице Рурске области; док је америчка 1. армија кренула јужном страном; почетком априла требало је да се две армије сретну код Падерборна. Јединице немачке противавионске артиљерије очајнички су покушале да код Хама направе пробој, али нису успеле да зауставе америчку 9. армију. Моделова Група армија X била је потпуно опкољена и онеспособљена за борбу; ни Група армија X на северу није била у стању да ишта више уради. Лево од Британаца су Канађани готово несметано кренули у правцу Емерика, пошто су прве ноћи сломили јак отпор. Првог априла заузели су ово место и почели тамо да праве мост преко реке. У међувремену су три дивизије канадског 2. армијског корпуса под командом генерала Сајмондса прешле мостобран код Реса и лево од британског 30. корпуса кренуле у правцу севера. Тридесети корпус стигао је 1. априла до Еншедеа.

Отпор на који је америчка 9. армија наишла приликом преласка Рајне био је тако слаб да су историчари ове армије рекли да је ова операција била „више акција за инжењеријске јединице него тактички маневар“. Кад је Монтгомери издао своја наређења за пробој, Американци су веома брзо напредовали у правцу севера. Истовремено су два најистуренија корпуса британске 2. армије веома брзо напредовала у правцу истока. Тридесет првог марта је 11. оклопна дивизија заузела Месдетен и поставила мостове преко Емсе и канала Дортмунт-Емс. Ту и тамо су раштркане групице Немаца још пружале отпор, али више није било координације у њиховим акцијама. Поред свог великог успеха, фелдмаршал Монтгомери морао је да прогута и једно велико разочарење. Увече, 28. марта, је потпуно неспреман добио неочекивану вест да је Ајзенхауер одлучио да промени план: Берлин више није био главни циљ савезничког похода, а осим тога је тежиште пробоја северних савезничких армија требало да се одмах пребаци на центар. Уз то је америчка 9. армија требало да се врати у Бредлијеву 12. групу армија, чим би, око 4. априла, код Падерборн-Касела успоставила контакт са америчком 1. армијом. Ова промена није само за Монтгомерија била велики шок, него и за Черчила и британске шефове штабова. Ајзенхауер је своје планове одмах саопштио Стаљину, не обазирући се чак ни на протокол; генерал Маршал и амерички шефови штабова у потпуности су га подржавали. Чисто војна разматрања победила су над политичким аспектом који је представљао основу британске стратегије. С војног становишта је одлука о пробоју у правцу Лајпцига уместо Берлина била оправдана, али са политичког становишта је ова одлука била од одлучујућег утицаја за будућу ситуацију у Европи. Британска званична историја дала је следећу благу осуду: „Он (Ајзенхауер) је рекао да је био први који је признао да се ратови воде како би се постигли политички циљеви и зато је крајње чудновато да није хтео да увиди политички значај Берлина.“

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *