Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Истре, Трста и Словеначког приморја

5
(1)

Од Лике до Соче

Крупне победе које је извојевала НОВЈ у другој половини 1944. године знатно су измениле војно-политичку ситуацију на југословенском ратишту. Пошто је био ослобођен цео источни и део централног подручја Југославије, чиме је створена стабилна и пространа стратегијска позадина на коју се ослањала НОВЈ, битно су се изменили услови даљег вођења народноослободилачког рата, а створене су и могућности да се приступи реорганизовању НОВЈ у армију савременог типа.

Наредбом врховног команданта и Повереника за народну одбрану маршала Југославије Јосипа Броза Тита, од 1. марта 1945, Народноослободилачка војска Југославије преименована је у Југословенску армију, а Морнарица НОВЈ у Југословенску морнарицу. Истом наредбом је Врховни штаб НОВ и ПОЈ реорганизован у Генералштаб Југословенске армије, као непосредни орган Повереништва народне одбране, за целокупне оружане снаге.

Још 1. јануара 1945. формиране су: 1. армија на делу стратегијског фронта у Срему, од дивизија дотадашњег 1. пролетерског корпуса; 2. армија на фронту у источној Босни од Јужне оперативне групе дивизија; и 3. армија од јединица Главног штаба Војводине и 12. корпуса, на делу стратегијског фронта у Барањи и на Драви. Четврта армија формирана је 2. марта на делу стратегијског фронта у Далмацији, Лици и Хрватском приморју од јединица 8. и 11. корпуса, као и Прве тенковске, Артиљеријске и Допунске бригаде, а оперативно су јој били потчињени 7. и 9. словеначки корпус. Југословенска армија имала је у марту 1945. године 62 дивизије са око 800 000 бораца.

Југославија је, уз Совјетски Савез и Англо-Американце, својим оружаним снагама држала самосталан део стратегијског фронта који је окружио нацистичку Немачку и 8. маја 1945. присилио је на капитулацију. Све остале армије држава које су ратовале на европском ратишту против Немачке, као што су француска, канадска, пољска, румунска, бугарска, чехословачка и друге, нису имале самосталне делове фронта, већ су се налазиле под командом совјетског или англо-америчког штаба.

Са таквом реорганизованом, снажном и модерном армијом кренуло се у последње обрачуне с непријатељем. Један од таквих обрачуна биле су борбе за ослобођење Лике, Хрватског и Словеначког приморја и Истре. Тај задатак пао је у део 4. армији. Офанзива 4. армије имала је, међутим, не само непосредне војне и политичке циљеве: победити и истерати непријатеља и ослободити и тај део домовине, већ и прилично деликатну међународно-политичку поза- дину.

Када се Јосип Броз Тито у августу 1944. састао у Напуљу са Черчилом, дошао је до изворних и врло прецизних података о британским намерама из којих је могло да се закључи: прво, да Британци немају намеру да Југославији врате Истру и Словеначко приморје, и друго, да Савезници планирају да се искрцају на Истарском полуострву, што је могло да до краја компликује ситуацију око враћања Југославији тих територија. Зато се целокупна активност 4. армије одвијала под Титовом девизом „Туђе нећемо, своје недамо!“. Војни садржај ове лозинке био је да је 4. армија морала да дејствује брзо како би се, продором преко Лике, Горског котара и Хрватског приморја, што пре појавила у Истри, Словеначком приморју и у долини Соче, где се налазе природне границе југословенске етничке територије. Ни на састанку у Београду између маршала Тита и фелдмаршала Александера, врховног команданта савезничких снага у Италији, где су разрађени елементи координације заједничких дејстава, као и помоћи и подршке, није решено питање враћања Југославији територија које су јој одузете после првог светског рата. Према томе, 4. армија имала је пред собом историјски задатак – ослобођење Истре и Словеначког приморја. Али, на том њеном путу, дугачком преко 500 км, који је почињао на фронту у Лици, а завршавао на Сочи, налазиле су се крупне непријатељске снаге: два немачка корпуса – 15. брдски и 97. армијски – са укупно око 130 000 војника, решених да спрече 4. армију да изврши свој задатак.

Када је почела офанзива у Лици, 4. армија је у свом саставу имала девет дивизија, односно 70 585 бораца и руководилаца, тако да је однос снага био за њу крајње неповољан. Због тога се Штаб 4. армије одлучио да максимално активира јединице у позадини непријатеља – 7. и 9. словеначки и 11. корпус, пробије фронт у Лици, окружи и уништи непријатеља у Лици, Горском котару и Хрватском приморју и не дозволи му да одступи према Ријеци. Затим, да изврши продор у Истру и Словеначко приморје и избије на Сочу пре него што савезничке снаге стигну из северне Италије. У својој офанзиви, 4. армија је рачунала на пуну подршку становништва Истре и Словеначког приморја, као значајан фактор у борби.

Савезници су падобранима југословенским партизанима слали ратну опрему (оружје и муницију). Али најзначајнија је била помоћ у лековима, у којима се доста оскудевало. На слици: један партизански пункт где је падобранима стигла савезничка помоћ у лековима.

Офанзива 4. армије почела је 20. марта 1945, тј. десет дана пре него што је било решено у Београду, на састанку Тито- Александер. Према почетном плану, јединице 4. армије требало је да избију у долину Соче 15. маја, тј. за 57 дана.

Прва етапа офанзиве 4. армије био је напад у источној, а онда у западној Лици. У почетку су сви напори били усмерени на разбијање немачког 15. корпуса, с намером да му се онемогући да одступи према Ријеци, на стару југословенско-италијанску границу. Главне снаге 4. армије – 13, 19, 20. и 26. дивизија, подржане тенковима и артиљеријом, сручиле су се, 20. марта, на немачко-усташку одбрану у источној Лици. После дводневних борби непријатељ је био потпуно разбијен, а јединице 4. армије избиле су пред Бихаћ. Немци су према Бихаћу упутили своју свежу 104. дивизију, али било је за све касно. Бихаћ је убрзо ослобођен продором дивизија 4. армије и дејством Хрватског 4. корпуса из позадине непријатеља, иако у првобитном плану ослобођење Бихаћа није било предвиђено овом операцијом.

Пошто се успешно, за свега осам дана, завршила прва фаза офанзиве 4. армије, главна групација упућена је на западну Лику. Основни циљ је био да се ослободе Госпић, Оточац, Перушић, да се избије пред Сењом и тако отвори пут према Ријеци. Уз обалу Јадрана и према Пагу и Рабу наступала је 9. дивизија, док су се 20, 26. и 13. дивизија усмериле на Госпић и Перушић, а 19. дивизија према Оточцу. За то време су 7, 8. и 34. дивизија обезбеђивале напад од правца Слуња и Карловца, везујући чврсто за себе немачку 104. дивизију и друге снаге. Пред 4. армијом налазила се немачка 392. и усташка 11. дивизија. Напад је почео истовремено на целом фронту 4. армије 4. априла 1945. Још истог дана пробијена је немачко-усташка одбрана од Карлобага-Госпића-Перушића до Врховина и ослобођена су ова места. Тада је настављено гоњење десеткованих непријатељских снага. Јединице 19. и 26. дивизије одсекле су немачку групацију код Сења и продрле у рејон Огулина.

Средином априла 1945, јединице 4. армије избиле су на линију Цриквеница-Локве и за 27 дана ослободиле Лику, Горски котар и Хрватско приморје. Армија је продрла око 200 км у дубину немачке одбране и, што је најбитније, потпуно разбила и уништила немачки 15. брдски корпус. Остали су само неки његови безначајни делови. Сада је 4. армија била спремна за продор у Истру и Словеначко приморје, где су већ успешно деловале јединице словеначког 9. корпуса, јачине две дивизије. Али испред 4. армије сада се нашао потпуно свеж, добро опремљен и борбено оспособљен комплетан немачки 97. армијски корпус, који је иначе припадао Групи армија Ц, распоређеној у Италији. Њега је немачка Врховна команда доделила Групи армија Е у Југославији и упутила према 4. армији на фронт између Ријеке и Снежника, са задатком да јој не дозволи да продре у Истру и Словеначко приморје.

Дејства 1, 2. и 3. армије у завршној офанзиви подржала је 11. и 42. ваздухопловна дивизија Југословенске армије. На слици: авиони типа »Ил-2« јуришник 421. јуришног ваздухопловног пука на аеродрому. Пук је формиран 20. децембра 1944. на аеродрому Лаћарак

Када је 4. армија стигла пред Истру, немачки 97. армијски корпус имао је четири дивизије – 188. и 237. пешадијску, 24. дивизију крашких ловаца и италијанску фашистичку 10. МАС дивизију, и низ других својих и јединица команде Јадранске приморске области – укупно око 90 000 војника. На ријечком фронту биле су 188. и 237. дивизија и борбене групе „Ријека“ и „Рајндл“.

За то време, савезничке снаге у Италији, на линији Болоње почеле су офанзиву, 9. априла, и до 17. априла пробиле први одбрамбени немачки појас. Оне су, 24. априла, избиле у долину реке По. Италијански партизани ослободили су у међувремену велику територију северне Италије и осигурали савезничким снагама да брже продиру према Сочи. У Касерти, 29. априла, немачка команда Групе армија Ц, без знања Берлина, потписала је капитулацију која је формално ступила на снагу 2. маја. Имајући у виду целокупни развој догађаја и постављени задатак, команда 4. армије одлучила је да, без великих и дугих припрема, одмах продужи офанзиву и отпочне ријечко-тршћанску операцију, сломи немачку одбрану на прилазима Ријеци, продре у Истру и избије на Сочу пре него што ће тамо да стигну савезничке дивизије из северне Италије.

За четири дана, од 17. до 21. априла, јединице 4. армије сломиле су отпор непријатеља на линији Локве-Цриквеница и одбациле немачку 237. дивизију на Рјечину и пред Клану. На тој линији непријатељ је прешао у пресудну и активну одбрану, у намери да између Ријеке и Снежника, користећи се фортификацијским уређењима старе југословенско-италијанске границе, заустави офанзиву 4. армије.

У то време, јединице 9. и 26. дивизије и Кварнерског одреда морнаричке пешадије ослободиле су Крк, Лошињ и Црес. Четврта армија је тиме избила широким фронтом пред Истру и Словеначко приморје и створила услове да наступа према Трсту и Сочи.

Највећи проблем пред којим је стајала 4. армија било је снабдевање, не толико због дужине снабдевачких комуникација, колико због све чешће несташице борбених и других материјалних потреба. Фелдмаршал Александер је у Београду обећао да ће британско-амерички савезници редовно снабдевати 50 000 бораца 4. армије, међутим, и поред интервенције маршала Тита, они су поступно смањивали и нередовно достављали обећану помоћ. Због тога се водила преписка између Савезничке команде у Италији и нашег Генералштаба. Из Лондона је Черчил јавио Александеру да је „дошло време да се прекине са помоћи која се доставља Титу“ и да се „за то пронађе добар изговор“. Истовремено, постепено је јењавала и савезничка ваздухопловна подршка и поморска заштита. Ни 1. и 2. ескадрила из Земуника се после борби код Сушака није много појављивала на фронту. Пробој немачке одбране између Ријеке и Снежника почео је 21. априла. На фронту око Клане и Ријеке дошло је до жестоког судара главних групација, који се претворио у борбу на месту. Ни после увођења у борбу 26. дивизије, ситуација се није променила. На врло малом простору сударило се шест дивизија (четири наше и две немачке), око 50 000 војника (25 000 наших бораца и 25 000 Немаца). При таквом стању, 4. армија није могла да пробије немачке положаје и отвори пут према Трсту. Био је то јасан знак да је немачка команда на ријечком фронту била решена да по сваку цену спречи 4. армију да продре у Истру и Словеначко приморје и да као прва избије на Сочу.

Док су на ријечком фронту трајале жестоке и непрекидне борбе, на крилима су постајали повољни услови за маневар у дубину немачког распореда, тачно тамо где се налазио главни циљ, којем је 4. армија тежила. На сугестију друга Тита, почео је обухватни маневар око немачке ријечке групације према Трсту и Сочи. На десном крилу, у рејону Презида и Чабра, налазила се 20. дивизија. Она је ојачана 11. бригадом 26. дивизије, два тенковска батаљона и потребном артиљеријом. Ујутро, 27. априла, кренула је према Илирској Бистрици и Шент Петру (данашња Пивка), чврсто је запосела комуникацију Ријека-Љубљана и угрозила немачки 97. армијски корпус са севера. Групацију 4. армије успешно је обезбеђивао словеначки 7. корпус који је изводио офанзивна дејства у Нотрањској и Белој Крајини, и тиме дао велики допринос успеху офанзиве према Трсту.

На левом крилу 4. армије налазила се, на Цресу и Лошињу, 9. дивизија и Кварнерски одред морнаричке пешадије. Они су 24. априла почели искрцавање на источној обали Истре и онда кренули према Опатији, Пазину и Пули које су наредних дана ослободили. Њима је доста помогла 43. истарска дивизија која се забацила у позадину непријатеља и избила у средишни део Истре. У целокупном овом маневру велику улогу одиграле су 30. и 31. дивизија словеначког 9. корпуса. Оне су добиле задатак да се брзо појаве на Сочи и у Трсту, пре доласка савезничких снага из северне Италије. Како су савезничке дивизије у долини Поа продирале веома брзо, јер испред себе нису имале никакав немачки отпор, оне су се кретале брзином своје моторизације. Изгледало је да ће успети да пре дивизија 9. словеначког корпуса стигну до Соче и Трста. Наше снаге су ипак биле брже. Ујутро, 29. априла, почело је концентрично наступање јединица 4. армије ка Трсту. Са севера кренула је у напад словеначка 30. дивизија, која је већ следећег дана пресекла комуникацију Трст-Тржич, напала Опчину и продрла у Трст. За то време, 31. словеначка дивизија кренула је на запад према Сочи и 1. маја ослободила Горицу и Тржич, заробивши око 1500 непријатељских војника. Предвече 1. маја, јединице 30. дивизије избиле су на Сочу, где су дошле у додир са претходницом 2. новозеландске дивизије која је долазила са запада. То је уједно био и први додир јединица 4. армије са савезничким трупама, на око 80 км западно од Трста. Северно од Горице јединице Оперативног штаба за западну Приморску ослободиле су Толмин, Кобарид, Бовец и Тарченто, заробивши око 3000 непријатељских војника.

Док је 9. словеначки корпус избијао на ивицу Трста и мањим деловима продро у град, са истока су ка Трсту хитале остале снаге 4. армије, и то 20. дивизија према Сежани, Опчини и Трсту, а 9. дивизија од Пазина преко Бузета на Копар и Трст. Концентричан напад на град Трст отпочео је у раним јутарњим часовима 1. маја. Прва је пошла у напад 20. дивизија. Њена 8. и 10. бригада продрле су брзо у центар града и избиле пред тврђаву Сан Ђусто из које су се Немци огорчено бранили. Од Бузета је у Трст са јужне стране упала 9. дивизија и продрла у центар града, док је 3. бригада 43. истарске дивизије чистила од непријатеља полуострво Миље. Словеначка 30. дивизија већ је водила борбе у Трсту. До краја дана је готово цео град био ослобођен. У тој великој борби за ослобођење Трста значајну улогу одиграле су јединице Команде места Трста које су ослободиле велики део града и обезбедиле 9, 20. и 30. дивизији да тако брзо уђу у град. Истовремено се за Опчину водила жестока борба која је продужена и следећег дана, када су се Немци, коначно, предали.

Док се у рејону Опчине, 2. маја, још водила борба, у Трсту се довршавала ликвидација непријатељског отпора у преосталим изолованим тачкама. Јединице 9, 20. и 30. дивизије, заједно са партизанима Команде места Трст, потпуно су уништиле преостале непријатељске снаге. Једино у тврђави Сан Ћусто Немци су се жилаво опирали. Око 17 часова, 2. маја, стигли су савезнички тенкови пред тврђаву. То су биле прве савезничке јединице које су ушле у Трст. Око 150 немачких војника, који су још били у тврђави, успели су да дођу у контакт са савезничком групом и да се њима предају. По ослобођењу Трста, у граду је остала 20. дивизија и делови 9. дивизије, док су остале снаге пребачене у рејон Илирске Бистрице.

Ради садејства с осталим снагама Југословенске армије у пресецању одступнице немачким трупама које су се повлачиле за Аустрију, формиран је, 3. маја, код Трста Моторизовани одред 4. армије. Упућен је одмах преко Горице, Толмина, Бовеца за Целовец, где се спојио са јединицама 3. армије које су тамо стигле од Вараждина и Марибора.

За све то време иа ријечком фронту жестоке борбе нису јењавале. Тамо су 13, 19. и 26. дивизија стезале обруч око главнине немачког 97. армијског корпуса, који је, угрожен са свих страна од снага 4. армије, покушавао да се пробије из окружења преко Илирске Бистрице и Постојне за Љубљану. Око 20 000 немачких војника није имало другог излаза него да 3. маја почне са пробојем према Илирској Бистрици. Претходно су порушили све инсталације у ријечкој луци. Ујутро 3. маја, Немци су кренули у пробој, али нису стигли до Илирске Бистрице. Тамо су већ стизали делови 7. банијске и 8. кордунашке дивизије из 4. корпуса, које је упутио Генералштаб да ојачају фронт 4. армије. У ноћи од 3/4. маја Немци су успели да се нешто уклине у распоред снага 4. армије, али нису могли да се пробију даље. Око окружене немачке групације нашле су се 7, 8, 13, 19, 26. и делови 43. истарске дивизије и сабили су је на простор површине 8 х 13 км. Немци нису више имали снаге за даљи пробој. Никаква помоћ није могла да им стигне, јер су јединице 29. херцеговачке дивизије и 7. словеначког корпуса ослободиле Постојну и Ракек и стигле до Љубљане. Командант немачког 97. армијског корпуса генерал Лудвиг Киблер затражио је преговоре, који су 7. маја завршени потпуном капитулацијом немачке ријечке групације. Нашим јединицама предало се преко 16 000 немачких војника и официра на челу са командантом корпуса и целокупном опремом и наоружањем. Тиме је, 7. маја, коначно престао сваки отпор непријатеља пред 4. армијом. После вековног ропства, Истра, Трст и Словеначко приморје били су ослобођени.

За 49 дана непрекидних борби које је водила 4. армија од Лике до Соче, она је потпуно уништила два немачка армијска корпуса са осам дивизија и више самосталних бригада, пукова и батаљона. Заплењено је 30 тенкова, 840 топова, 536 минобацача, 1680 митраљеза и 872 моторна возила. Био је то један од највећих пораза које је непријатељ имао на југословенском ратишту у НОР-у. Ниједна непријатељска оперативна јединица која се налазила испред 4. армије није успела да се повуче из Југославије. Ту је нашла свој крај.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *