Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Словеније

4.3
(8)

Рат после рата

Осмог маја 1945, када је делегација немачке Врховне команде у Берлину потписала безусловну капитулацију, у Југославији су се немачке снаге још налазиле у Словенији. До тада је било ослобођено само Словеначко приморје и део Нотрањске и Долењске. Немачке снаге у Југославији нису, међутим, поштовале одредбе акта безусловне капитулације и у још неослобођеним деловима Словеније продужиле су са пружањем отпора. Рат је настављен после рата. Зашто?

Седмог маја, један час пре потписивања прелиминарне капитулације немачке војске у Ремсу у Француској, велики адмирал Карл Дениц, кога је Хитлер одредио за свог наследника, упутио је врховном команданту „Јужног простора“ фелдмаршалу Кеселрингу наређење да одмах обустави сва непријатељства против Британаца и Американаца, а да испред Црвене и Југословенске армије све трупе што брже повуче на запад. Начелник Кеселринговог штаба је, 7. маја увече, издао трупама преко радија наређење за капитулацију. За преговоре о предаји Американцима и Британцима одредио је команданта 34. армијског корпуса, за преговоре са Совјетима команданта 2. оклопне армије, док за преговоре са Југословенима није одредио никога. Адмирал Дениц је у прогласу војницима Групе армија „Југоисток“, под Леровом командом, чак нагласио да се Немачка сада мора да бори једино ради тога да би што више људи спасила од „бољшевизма и робовања“. Тако су Немци у настојању да се из Југославије пробију у Аустрију и да тиме избегну да их зароби Југословенска армија, продужили да пружају отпор југословенским јединицама које су их гониле и заокружавале, ослобађајући уједно још преостале окупиране делове земље.

rat-posle-rata-1
Од устаничке 1941. до 15. маја 1945. цела Словенија била је у пламену оружане борбе. У тој херојској борби нису ничим заостајале словеначке жене. На слици се види како немачки војници прогоне и одводе у смрт групу Словенки у близини Цеља, августа 1942.

Офанзива словеначког 7. корпуса за ослобођење Долењске и Нотрањске почела је првих дана маја 1945. нападом на Кочевје. Град су упорно браниле немачке полицијске јединице и домобранске чете, надајући се да ће се окружени немачки 97. армијски корпус код Илирске Бистрице ипак пробити према Љубљани. Према Љубљани је, међутим, већ кренула 29. дивизија 4. армије, и то преко Постојне. Она је, 3. маја, ослободила Ракек, Церкницу, Планину и Логатец, а 5. маја Врхнику, стигавши тако у предграђе Љубљане. Немци су се тада још надали да ће држањем Љубљане обезбедити себи уредно повлачење из Словеније, или да ће тамо стићи англо-америчке трупе којима би се предали. На ту карту играло је и словеначко реакционарно вођство. Оно је 3. маја сазвало у Љубљани представнике предратних политичких грађанских партија и образовало тзв. „Народни одбор“, а домобранске јединице претворило у тзв. Словенску народну војску. Два дана касније, 5. маја, виши вођа СС и полиције у 18. војном округу и командант позадине Групе армија Е Ервин Резенер предао је власт Леону Рупнику, који је се, опет, одрекао у корист „Народног одбора“. Све то личило је на карикатуру једне војне и политичке агоније.

Пошто је у ноћи од 3. на 4. мај 7. корпус ослободио Кочевје, непријатељ је брзо одступао према Љубљани, да би посео одбрамбене положаје пред самим градом. Петог маја ослобођена је Рибница и Суха Крајина, сутрадан Велико Лашче, онда Гросупље и Вишња Гора. Тамо је пресечено одступање немачких снага из Новог Места, због чега су оне скренуле према Сави. Тада су почеле борбе са немачким снагама пред самом Љубљаном. Како су Немци настојали да што дуже одрже град у својим рукама, окршаји су били жестоки. Али под притиском напада дивизија 7. корпуса и јединица 29. дивизије, отпор непријатеља је попустио. У ноћи од 8. на 9. мај Немци су напустили Љубљану, у коју су одушевљено дочекане умарширале Официрска школа Главног штаба Словеније и јединице 29. херцеговачке дивизије и 7. словеначког корпуса. Док је 18. словеначка дивизија остала у Љубљани, 15. дивизија је кренула према Камнику и Тројанама. У правцу Горењске упутила се 29. дивизија и следећег дана, 10. маја, ослободила Шкофју Локу и Крањ, и повезала се са Јесеничко-бохињским партизанским одредом који је у међувремену ослободио целу долину Бохиња и обезбедио брзи продор Моторизованог одреда 4. армије који је долазио из Трста, прешао Вршич, и усмерио се према Јесеницама да затвори железнички тунел код Хрушице и да продре у Корушку.

У непосредној вези са десним крилом словеначког 7. корпуса биле су дивизије 2. армије. Пет дивизија ове армије (45, 39, 10, 4. и 3) су после ослобођења Карловца и Загреба добиле наређење да гоне непријатеља у правцу према Зиданом Мосту и Цељу, све док се непријатељ не преда.

У своме напредовању, оне су сабијале немачку Групу армија Е на све мањи простор. Када су форсирале Саву између Брежица и Зиданог Моста, предузеле су разоружање 7. СС Принц Еуген и 373. легионарске дивизије.

Северније од Загреба гоњење непријатеља преузела је 1. армија. Две јаче непријатељске групе заробљене су на Сљемену код Загреба и у рејону Доњег Буковца; код Клањца је заробљена читава немачка 41. пешадијска дивизија, а јужно од Клањца разоружана је главнина немачке 181. дивизије.

Подравином је наступала 3. армија. Напади њених дивизија били су добро синхронизовани и доста снажни. Војвођанска 51. дивизија избила је, 9. маја, у Птујско поље и, ломећи слабији непријатељски отпор, у садејству са бугарским јединицама из састава Трећег украјинског фронта ослободила Птуј. У Птуј је истовремено избила словеначка Прекомурска партизанска бригада која је дошла из Мурске Соботе преко Љутомера. У Прекомурје су, наиме, из јужне Мађарске 4. IV избиле јединице совјетске 57. армије и заједно са словеначким партизанима ослободили Лендаву и Мурску Соботу. Тада су совјетске јединице стале западно од Мурске Соботе. У Марибор су прво ушли словеначки партизани и теренски радници, а затим војвођанска 51. дивизија и бугарске снаге.

rat-posle-rata-3
Ослобођењем Трста, Истре и Словеније завршене су борбе у Југославији. Немачка група армија »Е« потпуно је уништена, а њен командант генерал-пуковник Александар Лер заробљен. У руке бораца Југословенске армије пао је огроман ратни плен: 97 тенкова, 40 авиона и друга опрема. Последњи ратни коминике објавио је Генералштаб ЈА 16. маја 1945. и у њему је јавност обавештена да је у Југославији завршен народноослободилачки рат. Тиме је, уједно, завршен други светски рат у Европи. Почео је нападом на Пољску 1. септембра 1939, а завршио у Југославији 15. маја 1945

Од Марибора је 3. армија наставила према Дравограду где је дошла у додир са словеначком 4. оперативном зоном, која је затворила све правце који из Словеније воде за Аустрију. Главни штаб Словеније је још 2. маја наредио 4. оперативној зони да у Корушку упути своју 14. дивизију. Три бригаде ове дивизије напале су 3. маја Дравоград и Чрну, али нису могле да их заузму, јер их је непријатељ жестоко бранио ради свог повлачења у Аустрију. Како у Корушкој још није било савезничких снага, појава словеначке 14. дивизије била је од посебног војно-политичког значаја. Избијањем бригада 14. дивизије на подручје Железне капле, непријатељу је било затворено одступање у правцу корушких језера.

У међувремену, власт у Корушкој преузела је тзв. Привремена корушка земаљска влада, коју је од представника предратних политичких странака на брзину био формирао нацистички гаулајтер Корушке. Њен задатак је био да олакша англо-америчку окупацију Корушке и да, уједно, спречава активности словеначког народноослободилачког покрета на територији Корушке.

У Целовец (Клагенфурт) су само три часа после британских тенкова, 8. маја, стигли борци Корушког партизанског одреда и један батаљон Корушког партизанског одреда. Затим је у Целовец стигао и Моторизовани одред 4. армије од Трста и Горице.

Када се око немачке Групе армија Е на простору око Цеља, Дравограда, и Љубљане, 9. маја, нашло 20. дивизија из састава југословенске 1, 2, 3. и 4. армије, словеначког 7. корпуса и 4. оперативне зоне Главног штаба Словеније, било је очигледно да генерал-пуковнику Леру није више ништа преостало него да положи оружје. Он ову чињеницу, међутим, никако није хтео да прихвати. По сваку цену настојао је да извуче своје дивизије из Југославије у Аустрију, и да англо-америчкој команди преда људство и оружје, иако је то било супротно одредбама безусловне капитулације потписане у Берлину, према којој је немачка војска морала да безусловно капитулира на месту где се нађе у поноћ од 8. на 9. мај 1945. За Групу армија Е је то значило да капитулира и преда наоружање Југословенској армији.

rat-posle-rata-4
Борбе за ослобођење Словеније почеле су у априлу 1945. У Ајдовшчини је формирана прва народна влада федеративне демократске Словеније. На слици се види седница Извршног одбора Освободилне фронте Словеније у Дубличкој гори, 26. априла 1945. Десно је Франц Лескошек, а лево Борис Кидрич.

Леров штаб се тада налазио у Брасловчама, северно од Цеља. Деветог маја послао је једног мајора свог штаба у команду 14. словеначке дивизије са писмом у којем позива „представнике Титове војске“ на разговор. Тражио је да се разговор обави у његовом штабу у Брасловчама. Немачки мајор пронашао је политичког комесара 14. дивизије, сада генерал-пуковника Ивана Долничара, и предао му Лерово писмо. Југословенска команда одбила је да се разговор одржи у Леровом штабу, већ је тражила да Лер са најближим сарадницима дође на преговоре у село Летуш, на пола пута између југословенске и немачке команде. За место састанка одређена је гостионица поред моста у Летушу, а време сусрета: у 13 часова. Када је Долничар тачно у заказано време дошао сам с преводиоцем на означено место, Лер је већ био тамо, са ужим штабом и јако наоружаном пратњом. У његовој личној заштити били су до зуба наоружани војници, оклопни аутомобил и митраљези постављени око гостионице. Немци су у партизанског комесара дивизије гледали као у неко чудо, јер је био наоружан само пиштољем. Леров изасланик, мајор, сачекао је Долничара на вратима. Поздравио га је војнички и предао рапорт да ће се разговори одржати у унутрашњој просторији гостионице. Са двојицом генерала и пет виших официра Лер је Долничара дочекао стојећи. Соба у којој се налазио била је препуна ратних карти. Лер, по расту мален, био је огрнут црном пелерином, па је изгледао још мањи, а поготово малим га је чинила ситуација у којој се нашао. Пошто се представио као командант Групе армија „Југоисток“ затражио је да га се обавести који чин и положај има Долничар, његов саговорник. Лер је био доста нервозан, а говорио је прилично сервилним тоном. Ипак је тражио обавештења о броју партизанских снага око њега, а посебно на правцима који из Словеније воде за Аустрију, па је онда рекао: „Одлучио сам да се ставим на располагање маршалу Титу, да вам предам већу количину оружја и опреме и преузмем сву одговорност за мирно и дисциплиновано повлачење мојих јединица са југословенске територије“. Лер је још тражио да му се до границе обезбеди несметано повлачење, и то што је могуће пре и свим путевима који воде ка Аустрији. Рекао је да има под командом око 300 000 војника, и да располаже храном само за три до четири дана. Нагласио је да је потребно брзо повлачење док су јединице још дисциплиноване, јер да може да наступи недисциплина и пљачка цивилног становништва. То се односило, у првом реду, на Черкезе, четнике и усташе који су се налазили у његовој групацији. Затим је Лер дао реч свом начелнику штаба, који је на сасвим пруски војнички начин изнео стање наоружања и опреме и тражио да се сваком десетом војнику остави пушка, свим подофицирима пиштољ, и свим официрима њихово посебно наоружање.

Долничар је, на то, Леру ставио до знања да је Немачка безусловно капитулирала, те да мора да поштује акт капитулације. Према томе, разговарати се може само о потпуној капитулацији и о предаји целокупног оружја и опреме, и то на територији где се тренутно налазе његове јединице. Лер је, међутим, и даље покушавао да изнуди прихватање својих предлога, у чему, наравно, није успео. Предложено му је да пође у штаб словеначке 4. оперативне зоне, који је био у Тополшчици и Шоштању. После дугог оклевања и саветовања са својим штабом, Лер је пристао да крене, али не сам већ са читавом пратњом која га је окруживала.

Пут до Шоштања био је готово прекривен тенковима, камионима, колима. Због тога се део пута морао превалити пешке, а оклопни аутомобил пратње и камиони, морали су да остану поред пута. Лер и његови генерали понашали су се готово плашљиво. Ни за тренутак се нису одвајали од Долничара. Посебно су се бојали да не падну у неку партизанску заседу.

Око 17 часова стигли су у Тополшчицу, у штаб 4. оперативне зоне. Ту је био комесар зоне потпуковник Матевж Хаце, и начелник штаба мајор Петар Брајевић. У разговорима, који су одмах почели, Лер и његови генерали остали су при својим захтевима, у првом реду да им се омогући повлачење из Југославије. Тврдили су да су акт о капитулацији потписали представници Црвене армије, Британаца и Американаца и да они треба њима да предају војску. Ова Лерова интерпретација акта о капитулирању, наравно, није имала никакве основе и није прихваћена, а од њега је захтевано да безусловно капитулира. На крају је морао да пристане. Његов план да се пробије у Аустрију је пропао. Постао је ратни заробљеник. Ипак је некако успео да побегне у Корушку и да се преда британским војним властима. Ове су га, међутим, 15. маја вратиле на југословенску територију као југословенског ратног заробљеника. Због ратних злочина осуђен је од војног суда и погубљен у Београду 16. фебруара 1947. Потписивањем акта о капитулацији својих јединица, генерал-пуковник Лер им је, 10. маја, наредио да положе оружје пред Југословенском армијом. Поједине непријатељске јединице су ипак и даље покушавале да се пробију за Аустрију. Хитним гоњењем и спретним маневрима, јединице ЈА су их у томе спречиле. Успели су да се извуку само појединци или мале групе.

У Цељској котлини разоружана је 11. ваздухопловна, 22. и 181. пешадијска дивизија и штаб 21. брдског армијског корпуса. Једино су делови немачке 369. легионарске дивизије успели да се пробију у Корушку. У окружењу су се тада још налазили: неразоружана немачка 104. дивизија, усташе и четници.

rat-posle-rata-5
Док су се водиле борбе за коначно ослобођење Југославије, у Београду је, 27. марта 1945. одржан величанствен митинг коме је присуствовало око 250 000 људи. Са балкона Народног позоришта говорио је маршал Југославије Јосип Броз Тито.

Штаб 51. војвођанске дивизије, пошто је затворио границу, упутио је 12. маја усташко-четничкој групацији код Дравограда ултиматум да до 10 часова 13. маја положи оружје. Пошто су до одређеног рока одбили да положе оружје, 51. дивизија, са деловима 14. словеначке и 36. војвођанске, прешла је, 13. маја у 11 часова, у напад према Словењградецу. Развиле су се оштре борбе са обостраним противнападима, у којима су се снаге ЈА повукле на леву обалу Драве. У рејону Пољана и Плиберка, делови 14. и 51. дивизије разоружали су немачку 104. дивизију. Тада су се око усташко-четничке групације код Словењградеца нашле још три дивизије – 12, 16. и 17. Нови напад је изведен 14. маја. Окружен на уској просторији и концентрично нападнут са свих страна, непријатељ је морао да положи оружје. Читава његова групација у рејону Дравограда (око 20 000 усташа и четника и око 4000 избеглица) била је заробљена, а оружје и материјал заплењени. Остала је још само усташко-четничка групација у Межишкој долини, између Чрне и Межице, која је покушавала да се преко Плиберка пробије за Целовец. Пошто су јединице 3. армије извршиле притисак на ову групацију, и она је 15. маја увече морала да се преда. Заробљено је око 30 000 усташа и четника, међу њима 12 усташких генерала и један четнички штаб, и прикупљено око 20 000 избеглица.

Командант 3. армије, генерал Коста Нађ, јавио је тада врховном команданту маршалу Јосипу Брозу Титу да је пред његовом армијом престао сваки организовани отпор непријатеља. У последњем ратном комуникеу Генералштаб ЈА је 16. маја 1945. године обавестио југословенску и светску јавност да је у Југославији завршен народноослободилачки рат. Тиме је, уједно, био окончан и друти светски рат у Европи.

На југословенском ратишту од 6. априла 1941. до 15. маја 1945. године налазиле су се, дуже или краће време, 93 немачке, 41 италијанска, 16 бугарских, 5 мађарских и 18 усташко-домобранских дивизија и десетине окупаторских и колаборационистичких јединица и група. На читавом свом борбеном путу, од првих партизанских одреда до краја рата, Југословенска армија је имала око 305 000 погинулих бораца, међу којима преко 50 000 чланова КПЈ, а око 420 000 бораца је рањено.

Поред погинулих у борбама, стотине хиљада их је изгубило животе по концентрационим логорима, затворима и у злочиначким препадима непријатеља на ненаоружано становништво.

За своју победу, за своју самосталност и независност, Југословени су у другом светском рату морали да поднесу неописиве жртве. А то се не заборавља.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *