Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Продор до Рајне на северу

4.5
(2)

Клевска врата

Ако повучете црту источно од Најмехена, почевши од реке Вал према југу, после десет километара сте код реке Мезе. Тих десет километара представља полазну линију операције „Веритебл“ којом је 8. фебруара 1945. отпочела ликвидација Хитлерових последњих дивизија западно од реке Рајне. Ово подручје било је операционо подручје Монтгомеријеве 21. групе армија која се састојала од британске 2. армије под генералом Демпсијем и канадске 1. армије под генералом Крирером. Демпсијева армија имала је четири армијска корпуса, од којих је 30. армијски корпус генерал-потпуковника Брајана Хорокса био задужен за припремање и извођење почетка операције „Веритебл“.

prodor-do-rajne-1
Пешадија британске 2. армије у околини Везеа, између Гоха и Кевлара. Из готово потпуно уништеног градића браниоци су истерани у ноћи између 1. и 2. марта.

Хороксов први задатак био је да јужно од Најмехена концентрише стотине тенкова, хиљаде топова, двесто хиљада војника и тоне муниције. Између средине јануара и 7. фебруара је тридесет и пет хиљада возила извршило овај посао, већином у ноћним часовима. Сви су сарађивали – осим богова задужених за временске прилике. Целог јануара жива је била далеко испод нуле, последњих десет дана пало је много снега, али се снежна мећава од 30. јануара под утицајем западног ветра и пораста температуре претворила у кишу. Један велики пут између Најмехена и Клева ишао је дуж северне ивице Рајхсвалда. Немци су поплавили полдере (исушено земљиште) северно од тог пута до Рајне. Због пораста температуре и кише постојала је опасност да пут постане исто тако непроходан као мочваре с једне стране и непробојне шуме с друге стране. Немачки западни фронт је од Северног мора до Рурмонда бранила Група армија X која је у сектору Рајхсвалда располагала са 84. пешадијском дивизијом и падобранцима генерала Шлема. Тридесетог јануара, тако рећи недељу дана пре, ни у ком случају неочекиваног савезничког напада, команда над Групом армија Н прешла је са генерала Студента на генерала Бласковица. То је био психолошки промашај, јер док су Студент и Шлем били падобранци, између пешадинца Бласковица и падобранца Шлема зјапила је провалија међусобног неразумевања и сумњичења. Највећи део Шлемових људи били су додуше само по називу падобранци. Већина њих спадала је, наиме, у копнене снаге Геринговог ваздухопловства и само понеки се борио као прави падобранац. Осамдесет четврта пешадијска дивизија била је рђаво опремљена, резервни војници морали су да уступе своје капуте, шаторе па чак и ципеле својим колегама у првој линији. Они који никако нису могли да дођу до ципела, сналазили су се са дрвеним кломпама. Јужно дуж реке Мезе, на 84. пешадијску дивизију надовезивала се 180. пешадијска дивизија, која је од 7700 попуњена на 10 000 војника. Многи од њих већ двадесет и четири месеца нису добили одсуства. Овој дивизији недостајале су, између осталог, било какве радио-станице и возила за превоз муниције. За вучу је недостајало 739 коња. Немачка војска се, иако је оперисала на сопственој територији, бавила пљачкањем и уништавањем. Пљачкање кућа и фарми сународника добило је такве размере да је генерал Штраубе, 16. децембра 1944, издао проглас. „Пљачкаши су обични криминалци који у великој мери штете угледу Немачке војске код немачког народа и понашају се издајнички у односу на оне који се боре у првим редовима. Пљачкање се кажњава смрћу! Забрањујем војницима да улазе у напуштене куће, сем уколико то захтева борбена ситуација.“

prodor-do-rajne-6
Глобални преглед савезничке офанзиве ка Рајни на северном и западном делу фронта. У овој офанзиви учествовало је седам савезничких армија које су заједно формирале три групе армија. За време ове акције Савезници су преко Рајне прешли на различитим местима, иако су Немци ту и тамо пружали жесток отпор.

Грађанство је великим делом напустило будуће поприште борби. Остале су само државне службе од виталног интереса и страни принудни радници који су морали да раде на Западном бедему. У среду увече, 7. јануара, су светлеће ракете осветљавале место Гох које је, до десет часова, 472 тоне запаљивих и распрскавајућих бомби из 147 бомбардера претворило у пламено море. Готово три четвртине градића сравњено је са земљом, двесто совјетских, холандских и италијанских радника нашло је смрт. Густи, масни облаци дима застрли су преосталом 301 бомбардеру поглед, тако да су своје товаре бацили на околна села и путеве. Град Клев претворен је у прах и пепео помоћу 1395 тона бомби. После краткотрајне паузе опет је у поноћ отпочео пакао. Осмог фебруара у пет ујутро савезничка артиљерија осула је немачке положаје најжешћом ватром другог светског рата: 1034 топа избацила су више од петсто хиљада граната на фронт ширине десет километара. Томе треба додати две бригаде противавионске артиљерије и канадско 1. ракетно одељење са дванаест бацача ракета од којих је сваки имао тридесет и две цеви за лансирање. Први пут је употребљено (иако без стварне потребе) и „биберење“, тј. удружена паљба из тенкова, митраљеза, бацача ракета, противтенковске и лаке артиљерије.

Од величанствене шуме – Рајхсвалда – у којој је било сабијено стотине хиљада борова, после паљбе је остала задимљена, смрдљива равница у којој су угљенисана стабла и пањеви, без грана и иглица, личили на шибице. Један немачки војник је написао: „Почели су са тако страшном артиљеријском ватром, да смо изгубили разум. Оно шта сам преживео у Рајхсвалду нећу заборавити целог живота.“

По пљуску је у пола једанаест шкотска 15. дивизија кренула из Хрусбека да би северно од Рајхсвалда уништила истурене трупе непријатеља. Следеће поподне, 9. фебруара, стигли су до ивице Клева. Сада се испоставило да је савезничко ваздушно бомбардовање имало дејство бумеранга: кратери од бомби су били тако дубоки, а рушевине тако високе, да су се Шкотланђани са својим тенковима и возилима заглавили у рушевинама предграђа Клева. Генерал Хорокс, који због сметњи у везама није знао за ову незгоду, сматрао је да је пробој до Клеве успео и послао је увече две мобилне колоне британске 43. пешадијске дивизије како би искористиле тај продор. На потпуно мрачном путу за Клев, који је на неким местима био пола метра под водом, а на сувим местима био закрчен свакојаким материјалом, настао је при киши, која је још увек непрестано падала, потпуни хаос.

prodor-do-rajne-2
У једном од освојених немачких села један амерички војник који говори немачки објашњава становницима шта Савезници од њих очекују.

Тенкови и возила су се сударали, превртали или клизили низ пут у мочвару. Изгубљени су драгоцени часови, па чак и дани. Клев је тек 11. очишћен од бранилаца, а Рајхсвалд, са површином од двадесет хиљада јутара, у којем је 53. пешадијска дивизија из Велса освајала бункер по бункер, тек 13. фебруара. То је значило два дана закашњења према плану операције: елемент изненађења је великим делом пропао, а Немци су искористили шансу да попуне своју проређену 84. пешадијску дивизију остацима две оклопне и две ваздушно-десантне дивизије.

Само по себи то није била катастрофа. Ајзенхауер и Монтгомери су чак и рачунали с тим да ће Немци довести помоћне трупе из подручја Рура. Зато су јужно од Рура држали у приправности америчку 9. армију генерала Симпсона која је управо због ове операције повучена из Бредлијеве 12. групе армија и придодата Монтгомеријевој 21. групи армија. Десетог фебруара, четрдесет осам часова после почетка операције „Веритебл“, требало је да Симпсон, сто километара јужно од Рура, почне са операцијом „Гринед“ која се користила олакшавајућом околношћу што су Немци одатле повукли трупе како би затворили угрожени Западни бедем. Немци су се заглавили између чекића (операције „Веритебл“ на северу) и наковња (операције „Гринед“ на југу) и могли су да се одлуче само између капитулације и бекства ка Рајни. Ствари су, међутим, кренуле друкчије јер је операција „Гринед“ морала да се одложи и зато што су Британци и Канађани на сектору Рајхсвалда у почетку били искључиво упућени на саме себе. Уколико би на бојном пољу наилазили на немачке грађане, слали су их, као потенцијалне помагаче немачке војске, на специјална зборна места и тако их неутралисали. „Рајнише Ландесцајтунг“ (Рајнске покрајинске новине) од 26. фебруара згрозиле су се над чињеницом да је код Клева шест хиљада немачких грађана било смештено у зграду луднице где су добијали само хлеб и три четврт литре супе дневно. Били су кивни на шефа овог зборног места, британског мајора Перси Шарпа: „Овом официру причињава посебно задовољство да командује Немцима“.

prodor-do-rajne-3
Јединице америчке 9, армије у акцији између Дуисбурга и Везела.

У међувремену се битка настављала. Немачки одреди за минирање и рушење дизали су у селима и засеоцима црквене торњеве у ваздух да би противнику унапред одузели могућности извиђања. Немачки падобранци су се угнездили у замкове, као Мојланд и Калбек и тако сами себе осудили на уништење. Седамнаестог фебруара су Британци заузели тешко оштећени град Гох. Када је и Калбек био опкољен, и само се чекало да капитулира, стигла је добра вест да су Американци прешли Рајну. После две недеље одлагања, операцији „Веритебл“ се сад прикључила и операција „Гринед“. Генерал Виљјем Симпсон био је спреман за борбу јужно од Рура са 300 000 војника његове 9. армије, 1400 тенкова, 375 ловаца-бомбардера и равно 1000 топова: један на сваких тридесет метара фронта. На десном крилу је као помоћ имао још 75 000 људи Хоџисове 1. армије. Тридесет километара широки фронт ових трупа налазио се између Линиха и Дирена, са градом Гуликом на пола пута. Пре преласка преко реке Рура требало је да се освоји брана код језера Урфт код Хајмбаха како би се спречило да Немци потопе долину Рура чим пређу реку. Седамдесет осма пешадијска дивизија није имала пуно успеха. Осмог фебруара је Хоцис позвао једног од своја четири команданта армијских корпуса, Хјибнера: „78. дивизија слабо напредује према рурским бранама. Има 780 топова. Зар они не могу да прокрче пут до брана? Сутра морају да буду у нашим рукама!“ Хјибнер је одговорио: „78. је исцрпљена. Морам да укључим свежију јединицу, 9. пешадијску дивизију“. Хоџис је поновио: „Сутра ујутро бране морају да буду у нашим рукама. Како ћеш то да постигнеш, то је твој проблем.“ Следеће вече се 9. пешадијска дивизија под генерал-мајором Лујсом Крејгом приближила брани код језера Урфт. У поноћ су инжењерци јуришали на врх. Испоставило се да је одливник био миниран. Онда су се сјурили надоле, ка хидроелектрани. Машине и пумпе су биле уништене. Константна бујица воде излазила је из тунела, таман довољно да Рур још четрнаест дана остане ван свог корита, тек онда би се акумулационо језеро испразнило. Између осталог, и због пораста температуре и киша се Рур са двадесет до тридесет метара ширине проширио на две до три стотине метара; у котлини код Дирена је брзина струје износила седамнаест километара на час. Прелазак, дакле операција „Гринед“, морао је да се одложи за још две недеље. Двадесет трећег фебруара је завршена „Рурска стража“. Река се готово потпуно вратила у своје корито. После три четврт часа артиљеријске ватре, почео је по мраку, у пола четири ујутро, прелазак шест дивизија америчке 9. и 1. армије. Неки војници су прешли у чамцима за дванаест особа, неки су се дуж кабла у гуменим чамцима довукли до друге обале. Док су глисери јуришали тамо-амо, постављени су први пешачки мостови. Један случајни немачки хитац погодио је кабл једног таквог моста који је затим пао у брзу воду и нестао. И војници су пали у воду, али појасеви за спасавање спасли су већину живота. Захваљујући дневном светлу, Немци са обале могли су боље и прецизније да гађају, тако да су Симпсону 23. фебруара остала само три пешачка моста. Дан касније су проблеми били решени: деветнаест мостова повезивало је две обале Рура: дванаест за пешадију и седам за тенкове. Тај још увек рискантни подухват коштао је Американце 158 мртвих и 1250 рањених.

prodor-do-rajne-4
Британска пешадија надире у центар Клева. Град су бомбе и гранате скоро потпуно уништиле

Следећег дана, 25. фебруара, се америчка 30. пешадијска дивизија код Гулика пробила све до Хамбахвалда, шуме иза које се простирала келнска равница са мрежом тврдих друмова који су мамили: рај за тенкове 2. и 5. оклопне дивизије које су ту отпочеле своју трку ка Рајни. Тог истог 25. фебруара, је фелдмаршал фон Рундштет затражио нове директиве од Хлтлера: „Уколико се не донесе одлука о општем повлачењу преко Рајне, фронт ће се расути“. Хитлер није одговорио. Двадесет шестог фебруара је фон Рундштет предложио малу коректуру фронта код ушћа Рура и Мезе. Хитлер ју је забранио. Двадесет седмог фебруара је Хитлер послао наредбу коју је својеручно потписао: „Опште повлачење иза Рајне не може чак ни да се узме у разматрање.“ Убрзо затим је Фирер за време редовне конференције у свом главном стану покушао да извргне руглу фон Рундштета и његове генерале: „Те сподобе једноставно немају никакву визију. Повлачење би значило само да се катастрофа премешта с једног места на друго.“ Хитлерова унутрашња несигурност навела га је на план да пошаље извиђаче на западни фронт: „Морамо тамо да протуримо неколико официра, па макар имали само једну руку и једну ногу, да бисмо најзад добили јасну слику ситуације. Званичним извештајима не верујем. Све се то ради да би нам се бацио песак у очи. Све се објашњава, а касније видимо да се ништа није десило.“

Неуморно је Хитлер наставио да игра стратега, али судбоносни ток ствари су одређивали његови противници. После три дана „слободних вежби“ на келнској равници, које су само местимично прекидане оштрим борбама, Симпсоново десно крило дошло је до Рајне код Диселдорфа. Дан касније, 3. марта, је његово лево крило успоставило контакт са Канађанима код Фенлоа. Петнаест немачких дивизија ухваћено је у шкрипац. Приликом ових операција ослобођени су холандски градови Фенло и Рирмонд.

prodor-do-rajne-5
Британски тенкови дуж ивице Рајхсвалда, спремни за операцију „Веритебл“

Хитлер је поновио да без његове дозволе ниједан човек и ниједан топ не смеју да пређу Рајну и да у сваком случају између Крефелда и Везела треба да се одржи један мостобран на западној обали да би се обезбедио превоз гвожђа и каменог угља из Дуисбурга ка каналу Дортмунд-Емс, а одатле у средњу Немачку. Због разлике у снази на бојном пољу, Хитлер није успео да одржи мостобран, него је изгубио 75 000 људи: 22 000 мртвих и рањених и 35 000 заробљених. Тежина двонедељне борбе коју су по киши и у блату водили Британци и Канађани, док су Американци још беспослени чекали иза Рура, најбоље се види из података о губицима: британски и канадски губици од 8. до 10. марта између Мезе и Рајне износили су 15 600, а амерички 7500 мртвих и рањених.

Кад су савезничке претходнице дошле до Рајне сви су мостови били дигнути у ваздух: код Нојса, код Оберкасела, код Ирдингена. Једини мост који је случајно остао читав налазио се у другом сектору фронта.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *