Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Јапанска капитулација

5
(5)

Тено говори

Потсдамска изјава коју су 26. јула 1945. у име „стотина милиона сународника“ прокламовали председник Сједињених Држава, председник тзв. Националне Кинеске Републике и председник владе Велике Британије, почела је са саопштењем „да ће Јапану бити дата прилика да оконча рат“. У трећем од укупно тринаест параграфа је јасно дато до знања да су борбене снаге које су се до сада, после немачког пораза, окупиле против Јапана много пута веће од силе која је сломила отпор нациста и да би даљи отпор Јапана значио не само потпуно уништење његових борбених снага него и потпуно разарање саме земље. У следећим параграфима су наведени услови који су објашњавали значење појма „безусловна предаја“. Водећа група људи која је Јапан увела у рат, морала је да нестане; Јапан је смео и даље да буде независна нација, али ратни злочинци морају да буду кажњени, а јапанска влада би морала да отвори пут демократији; Јапан би остао под окупацијом док се ови циљеви не би постигли и док не би била постављена мирољубива влада, изабрана вољом народа. Документ се завршавао последњом опоменом: „Алтернатива за Јапан је неодложно и потпуно уништење“.

Ову изјаву је јапанска влада први пут чула у емисији Радија Сан Франциска, ујутро 27. јула. После тога је одржан састанак „Велике шесторице“, тј. премијера Сузукија, министра иностраних послова Тогоа, министра рата генерала Анамија, министра морнарице адмирала Јонаја и шефова штабова армије и морнарице. Затим је заседала влада. Того и његови сарадници, су, додуше, били убеђени да Јапан мора да оконча рат, али с обзиром да се од војних кругова могао да очекује жестоки отпор, хтели су, за сваки случај, да сачекају детаљније и што је могуће повољније тумачење прилично нејасних услова. Толико прижељкивано совјетско посредство – уколико би се остварило – могло је да буде од велике користи. На Тогову иницијативу је одлучено да се не одговори директно на изјаву, већ да се, прво, прибаве поуздане информације о намерама Москве. Јапанске новине су у међувремену чак објавиле један део Потсдамске декларације, попраћен нетачном тврдњом да је влада одлучила да ћути јер Декларацији не придаје велики значај. Рат ће – барем је тако тврдила штампа – бити настављен. Изгледало је да је Сузуки потврдио ову интерпретацију владиног става кад је, неколико часова касније, саопштио да је влада решила да одбије Декларацију. У ствари, влада је само чекала на реакцију из Совјетског Савеза. До те реакције, међутим, није дошло, барем не у позитивном смислу за Јапан. Шестог августа су Американци задали свој одлучујући ударац.

Тек у рано јутро 7. августа је у Токио стигао поуздани извештај о стравичном првом атомском бомбардовању: „Цео град Хирошима је уништен ударцем једне једине бомбе“. Дан пре тога је Труман дао изјаву у којој се први пут помињало постојање атомске бомбе, али јапански научници су у том саопштењу видели потез америчке пропаганде, јер су сматрали да је немогуће да су научна истраживања Савезника већ толико напредовала. Вест о Хирошими је у Јапану одмах цензурисана, тако да напад није одјекнуо у оном обиму какав је Вашингтон прижељкивао. Тек после друге експлозије, тј. напада на Нагасаки, јапански експерти су схватили да се стварно ради о атомској бомби. Того је, међутим, већ после напада на Хирошиму с јасним намерама информисао цара о америчким извештајима о бомби. Цар је одговорио да жели да Сузуки ипак позитивно реагује на Потсдамску декларацију. Истог дана, 8. августа, је јапански амбасадор у Москви примио совјетску објаву рата. Два часа касније – у Токију је тада већ био 9. август – почеле су совјетске трупе офанзиву против Квантуншке армије.

Јапанско повлачење из југоисточне Азије последње ратне године. На Пацифику су Американци освајали острво по острво. На копну су Британци, Совјети и Кинези све више потискивали Јапанце. Јапан је био опасно угрожен.

Совјетска објава рата, вероватно, није дошла као реакција на прву атомску бомбу. Не само да су догађаји сувише брзо следили један за другим, да би могли да се доведу у неку везу, него је још увек значај бомбе био исувише нејасан. Американци нису бацили бомбу да би приморали Јапан на мир пре совјетског напада. Било је, додуше, неких Американаца који су у том оружју видели и средство да се Совјетски Савез учини попустљивијим у питањима источне Европе. Бернс (који је у међувремену постао министар иностраних послова) је у том смислу дао и неке изјаве, али људи као што је био Маршал су помоћ Совјета још увек сматрали неопходном. Председникова заповест је осим тога изричито овластила генерала Спаца да на основу временских услова одреди момент бацања прве и следећих бомби. Да су Американци заиста хтели пошто пото да буду испред својих совјетских савезника, Труман би, вероватно, био издао много прецизније и хитније наређење које би Спацу омогућило да делује и пре 3. августа. За Јапанце је совјетски напад значио да је искључена могућност за компромисни мир. „Велика шесторица“ су се опет састали. Осим Јонаја, чланови ратне владе још увек нису хтели да попусте без изричитих савезничких обећања о даљем одржању царства, и одређених уступака у суђењу ратним злочинцима и у разоружању. Того је био највећи поборник тренутне капитулације, иако је и он покушавао да спаси царство. Сузуки и Јонај су га подржавали. Током заседања стигла је вест о атомском нападу на Нагасаки, али чак ни ова кобна вест није довела до зближавања гледишта. Седница владе није довела до решења.

Чинило се као да су тешки ударци које је Јапан примио онеспособили војне руководиоце да реално сагледају ситуацију, па су постали неодлучни, или су их, пак, навели на то да се непријатељу супротставе до краја свим још расположивим средствима. Под таквим околностима дошло је у ноћи од 9. на 10. август до царске конференције, на којој су учесници поднели Хирохиту детаљне информације, а Того и остали поново су изнели своја гледишта. Цар је затражио да се прекине ратно стање. Царева реч ћутке је саслушана и ћутке су се разишли учесници Конференције. Али чињеница да је Тено (јапански надимак цару) рекао своје, без једногласног са вета својих саветника, оставила је снажан утисак. Влада је најзад нашла заједнички језик. Остало је, међутим, отворено питање неће ли војска, у последњем тренутку, елиминисати неке чланове владе, као Тогоа, и тако, у својству саветника, подредити цара својим циљевима. То се раније већ чешће дешавало.

Ујутро, 10. августа, Того је примио совјетског амбасадора Јакоба Малика који му је уручио званичну објаву рата. Того му је том приликом саопштио да је Јапан одлучио да капитулира под условима формулисаним у Потсдаму. Већ пре тога су јапанским дипломатима у неутралним земљама били послати телеграми, да би могли да јапанску одлуку пренесу даље. Новинска агенција Домеи послала је поруку морзеовим сигналима. Порука је, међутим, садржавала услов да се не крши суверенитет цара. Амерички одговор, који је саставио Џејмс Бернс, наговестио је да ће се о томе постићи споразум. Текст одговора су одобриле британска и совјетска влада, после чега је одмах објављен преко радија и штампе. Тако је Токио још пре него што је стигла званична нота био упознат са њеним садржајем, па су почела нова саветовања. Ујутро, 12. августа, примљена је и прва радио-порука, а одмах затим дошло је и до повећања раздора између две јапанске струје, јер војска тај текст није сматрала довољно јасним и прихватљивим. Министар спољних послова Того, и чувар царског печата Кидо, који је обављао и функцију личног царевог саветника, успели су да на своју страну привуку колебљивог премијера Сузукија пре него што је стигла званична нота из Швајцарске. Они су настојали да некако „кришом“ добију на времену, како би што шири круг политичара придобили за своја становишта. Зато су и пријем званичне но ге објавили са закашњењем од двадесет и четири часа.

japanski-oficiri-se-predaju
Поражени Јапанци у Куала Лумпуру предају своје оружје британским снагама

Како упркос свим напорима министри и чланови савета ни 13. августа нису могли да дођу до једногласног решења, Сузуки је предложио сазивање друге царске конференције. Амерички авиони су тога дана бацали летке са текстовима јапанског предлога капитулације и Бернсове ноте, да би недовољно и неправилно обавештено становништво могло да сагледа могућности за брзо окончање рата. Напетост се повећавала, посебно у неких официра који ни по коју цену нису хтели да капитулирају. Зато је и Кидо вршио притисак на цара да сазове царску конференцију, која је и одржана ујутро 14. августа. Тада је Хирохито тражио да влада испуни савезничке захтеве. Осим тога, хтео је да лично преко радија саопшти јапанском народу вест о капитулацији да би тако онемогућио сваки покушај саботаже. Одмах после седнице. министарство спољних послова послало је телеграме у Швајцарску и Шведску, док је агенција Домеи морзеовим знацима путем радија саопштила вест, тако да је 14. августа већ прво јутарње издање „Њујорк Тајмса“ на првој страници донело вест о капитулацији. Царев говор нацији је снимљен, што је у Јапану било без преседана. Идућег дана говор је емитован. Супротно Деницовом говору преко радија, који је немачки народ апатично саслушао, царев говор је у Јапану изазвао прави шок. Иако је становништво, од тренутка када су супертврђаве отпочеле своја систематска бомбардовања, било под огромним притиском, иако су глад и тежак рад учинили своје, није било говора о тоталној дезорганизацији као у Трећем Рајху. Очувала се кохерентна влада са царем на челу, који је представљао неоспорни симбол нације. Реакције су биле најжешће у оним круговима који су били потпуно заслепљени и који су хтели да наставе борбу до тоталног али часног уништења. Многи официри су извршили самоубиство, а неки су ковали и планове о обарању владе. До пред само потписивање акта о капитулацији, страховало се од могућих насилних акција. Међу онима који су сами докрајчили свој живот био је и министар рата. Његово самоубиство отворило је пут реорганизацији владе и омогућило је цару да за председника владе именује свог ујака принца Хигашикунија, активног генерала, чиме је обезбедио свој утицај пред потписивање капитулације.

Генерал Тораширо Кавабе одлетео је 19. августа у Манилу да би од Мекартура сазнао како је замишљен почетак америчке окупације.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *