Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Политика и атомска бомба

5
(1)

За и против

Привремени начелник штаба америчких оружаних снага, генерал Томас Т. Хенди, издао је 25. јула 1945. команданту стратегијске авијације, генералу Карлу Спацу, наређења из којих се испоставило да прва атомска бомба треба да се баци на Хирошиму или Кокуру или Нијигату или Нагасаки, „чим временске прилике буду дозволиле бомбардовање при потпуној видљивости, негде после 3. августа“. У наређењу су се, осим тога, помињале атомске бомбе које би после прве требало да се баце на друге циљеве, чим би припреме за то биле завршене. У својим мемоарима је Труман записао: „Крајњу одлуку где и када ће се употребити атомска бомба требало је да донесем ја. Нека не буде неспоразума. Ја сам бомбу сматрао војним оружјем и ни тренутка се нисам двоумио да ли треба да се употреби.“ Дан пре него што је Хенди послао наређења Спацу, Труман је донео принципијелну одлуку. Тада је био у Потсдаму. Неколико дана касније, 2. августа, вратио се крстарицом „Аугуста“ у Сједињене Државе. На броду је одлучио да не прекида или оконча већ започете војне припреме. Спац је дакле завршио свој програм и 6. августа је прва атомска бомба бачена на Јапан.

politika-atomska-bomba-1
Генерал Лесли Гроувс, који је носио војну одговорност за пројект атомске бомбе, поред карте Јапана на којој су обележени могући циљеви напада.

Сједињене Државе су тог тренутка биле три године и осам месеци у рату са Јапаном. Војни команданти у Токију су своје снаге смишљено употребили за неочекивани напад на Сједињене Државе који је проузроковао много жртава. Чак и када је постало потпуно јасно да Јапан нема више шта да постигне, трупе су наставиле да се боре загрижено, презирући смрт. Изгледало је као да се уопште не дају уразумити и да их само сила може бацити на колена. Нови председник Труман је сматрао да је његов задатак да што брже оконча рат са што је мање могуће губитака, пре свега у америчким животима. У ту сврху је свако оружје било прихватљиво. Масовна употреба запаљивих бомби против готово беспомоћних индустријских градова потпуно се уклапала у тај програм. Атомска бомба била је само следећи корак. Било је то сасвим просто, барем на изглед. Мала група врхунских стручњака, који су се у Америци бавили истраживањима на пољу атомске физике, дошла је још 1939. до сазнања да немачка атомска истраживања могу и те како да доведу до конструкције атомске бомбе. Пре свега је Лео Силард, научник мађарског порекла (који се заједно са Енриком Фермијем бавио истраживањима на универзитету Колумбија) наговорио свог чувеног колегу Алберта Анштајна да код Рузвелта инсистира на развијању атомске бомбе да би се, у случају опасности, стекла предност над Немцима. Ајнштајн је 2. августа 1939. написао председнику писмо о том питању, а као последица његовог корака је у октобру исте године донет програм о истраживању и развоју на којем су почели да учествују и британски научници и који је касније носио шифру „Пројект Менхетн“. Руководилац је био генерал Лесли Р. Гроувс, док је Ј. Роберт Опенхајмер био одговоран за научнички рад. Оно шта је у тим годинама изгледало да је од животне важности, тј. на сваки начин спречити да једино Хитлер располаже тим страшним оружјем, је средином 1945. добрим делом изгубило своје значење. Немачка је била поражена и капитулирала је. Атомским истраживањима се, иначе, већ годинама није бавила; па није ни озбиљно разматрала крајње опасну комбинацију ракета Фау-2 и атомске бомбе. И Јапан је, у суштини, већ био потучен. Његов крајњи пораз, је, у најгорем случају, било питање од неколико месеци борбе. Није, дакле, више било преко потребно да се употреби бомба. Она би сад – у најбољем случају – само убрзала капитулацију.

Развој атомске бомбе био је обавијен крајњом тајанственошћу. Један бригадни генерал који је у једном тренутку потпуно недужно дошао на бриљантну идеју да армија треба да почне да истражује могућности употребе атомске енергије у војне сврхе, постао је одједном, на своје чуђење, предмет брижног надзора органа безбедности. Труман је о свему томе обавештен тек кад је од потпредседника постао председник. Малобројни људи који су знали за овај пројекат, осим Рузвелта и, између осталих, министра рата Хенрија Л. Стимсона, полазили су од тога да ће се бомба, у сваком случају, употребити. Међутим, тек у марту 1945. се са сигурношћу могло предвидети да ће први примерак за догледно време, тачније речено у јулу, моћи да буде детониран. Разговори који су пре тога вођени на ову тему између председника и његових саветника нису се бавили питањем да ли је примена тог оружја дозвољена.

Промена је наступила тек пошто је Труман постао председник. Не зато што је он томе дао подстрека, већ зато што су се код неких научних сарадника на пројекту почеле да рађају сумње када су, захваљујући својим истраживањима, боље могли да сагледају последице атомског бомбардовања, и пошто је отпао разлог војне неопходности. На Стимсонов предлог је организована Привремена комисија, чији је он постао председник, док је за потпредседника постављен Џорџ Л. Харисон, што је било прилично необично, јер је он био председник великог осигуравајућег завода у Њујорку. Чланови ове групе били су и неки физичари, док је Џемс Ф. Бернс учествовао као председников лични представник. Комисија је 1. јуна 1945. дошла са следећим предлозима: бомбу треба што пре употребити против Јапана, и то против неког важног војног циља да би се остварио што је могуће већи психолошки ефекат на јапанску владу. Претходно није смела да им се да никаква опомена, ни у ком облику. Пре свега се код научних сарадника који су на пројекту радили у Чикашком металуршком институту појавио јак отпор против овог извештаја. Неколицина, међу којима и Лео Силард, предложили су да се изврши пробна експлозија бомбе на неком ненастањеном острву или у пустињи пред представницима свих Савезника и да се онда Јапан изричито упозори. Стимсон је затим ове предлоге још једном дао на разматрање неким врхунским научницима који су помогли на развијању атомске бомбе: Артуру Комптону, Енрику Фермију. Ернесту Лоренсу и Роберту Опенхајмеру. који су претходно као чланови Научног одбора, сарађивали у Привременој комисији. Дошли су до истог закључка као и Комисија, пре свега јер су сматрали да демонстрација у пустињи или ненастањеном острву не може да обави довољно снажан утисак. Нико до тада није још видео сличну експлозију. Није чак било ни сигурно да ли ће бомба експлодирати и да ли ће имати ефекте који су се од ње очекивали.

politika-atomska-bomba-2
Алберт Ајнштајн (лево), чија су истраживања представљала основу атомске физике, расправља са Робертом Опенхајмером, научним руководиоцем пројекта атомске бомбе, који је чуван као велика тајна.

Извештај четворице научника објављен је16. јуна. Шест дана касније америчка 10. армија окончала је борбе на Окинави, али управо ова операција је Американцима јасно показала колико би жртава тражило искрцавање на сам Јапан. На америчку инвазиону флоту би се обрушили камиказе. Милиони Јапанаца би после савезничког искрцавања били спремни да се свим средствима боре до краја. Стратешка бомбардовања Немачке су показала да се тиме не може изнудити капитулација, иако је јапанска индустрија била концентрисана у ограниченом броју градова, па су се напади запаљивим бомбама из нисколетећих супертврђава показали веома ефикасни. На азијском копну се налазила још једна велика војна сила, Квантуншка армија, која се, вероватно, само уз совјетску помоћ могла онеспособити.

Стратегија против Јапана, са својим важним политичким импликацијама, поготово што се тиче Совјетског Савеза, била је средином јуна још у пуном јеку дискусија.

То се показало кад је Здружени одбор начелника генералштабова уз присуство Стимсона, 18. јула, изнео председнику проблематику, укључујући питање атомске бомбе. У грубим цртама су постојала три начина да се оствари потпуна јапанска капитулација: борба на конвенционални начин, било са, било без инвазије; употреба атомске бомбе, иако се у пракси још није знало њено дејство; убеђивање на политичком плану. За ово последње се, пре свега, залагао бивши амбасадор у Токију, Џозеф Гру, привремени министар иностраних послова у периоду између Стетинијусове оставке и Бернсовог ступања на дужност, 3. јула. Гру је желео да се више не употребљава израз безусловна капитулација и желео је да замени овај захтев предлогом који би Јапан лакше прихватио. У то је спадало даље постојање Јапана као независне државе и останак цара, иако са демократским државним уређењем. Чудно је да Гру није присуствовао састанку од 18. јуна, али његово гледиште је било познато председнику као и осталима. Конференција је и без обзира на Груово одсуство протекла прилично необично. Питања бомбе је, на пример, дошло на ред тек у последњем тренутку. О систематском разматрању три алтернативе није било ни говора. Стиче се утисак да председник тада још није имао јасан увид у читаву ситуацију. На Труманов захтев је, међутим, 2. јула, Стимсон саставио меморандум који је обухватао постојеће предлоге и одмеравао их. Вероватно је, пре свега, овај документ представљао основу за Труманову одлуку о употреби атомске бомбе. Стимсон се залагао за то да се Јапан упозори пре него што га тешка разарања буду бацила у очај и пре него што Совјети, ако су већ морали да учествују у рату, буду далеко напредовали са својом офанзивом. Упозорење је требало да укаже на неизбежно уништење уколико би Јапан наставио да се бори. Требало је да садржи и захтев да јапанска војна клика одмах нестане с политичке позорнице и да се Јапан безусловно преда. Документ је, међутим, истовремено требало да оставља наду у независну егзистенцију и уставом загарантованог цара. Стимсон у меморандуму ни једном речи није помињао атомску бомбу, али било је јасно да би ово оружје било употребљено као средство да се Јапанци убеде у озбиљност ситуације. Документ је у главним цртама прихваћен. Два дана пошто је разматран, Британци су јавили да су сагласни са употребом атомске бомбе против Јапана. Прва бомба је 16. јуна експлодирала у пустињи Њу Мексика. Експеримент је у потпуности успео, иако није дао одговор на питања шта ће се десити ако се бомба баци са велике висине из авиона и која ће разарања да направи у великом граду. Ова питања остала су отворена до 6. августа и била су главни аргумент против пробне експлозије у заливу насупрот Токију, као што су неки предлагали: шта ако апарат не би функционисао?

politika-atomska-bomba-3
За време Потсдамске конференције, јула 1945. Труман је наговестио Стаљину постојање „новог, страшног оружја“, које ће се употребити против Јапана.

Труман је о томе разговарао са својим сарадницима у Потсдаму, где је 17. јула почела конференција. За његове саветнике је било јасно да Јапан на најстравичнији начин треба да се упозна са бомбом, уколико се жели да она остави жељени утисак. Под тим околностима било је бесмислено чекати дуже. Јапан је 26. јула Потсдамском декларацијом добио упозорење, али се у том документу ни једном речи није помињао цар. Бивши министар иностраних послова Кордел Хал није хтео да се помиње цар, како се не би створиле илузије о даљем постојању водећих феудалних каста. Још мање је желео да се помиње атомска бомба. Заповести за Спаца су већ биле послате, али су имале више карактер припрема него коначне одлуке. Пошто Јапан није реаговао, Труман је још више био убеђен да је потребна једна или више атомских бомби да би се Токио научио памети. Сада се само чекало на Спаца и људе који ће да обаве тај посао.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *