Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Смрт председника Рузвелта

0
(0)

Крај једног оптимисте

Кад се Френклин Рузвелт крајем фебруара 1945. вратио из Јалте, пошто је пуних дванаест година био председник, изгледао је веома лоше, уморан до исцрпљености, ни сенка оне некад тако снажне појаве. У Јалти су многи приметили како му је лице било упало и како су му руке дрхтале. Осенчен смрћу, рекао је лорд Моран, Черчилов лични лекар. Зато је у историји ове конференције остало спорно питање у којој мери је Рузвелта његово слабо здравствено стање онеспособило да буде стварно снажан и непоколебљив саговорник чврстим и неуморним совјетским преговарачима. Неки су то изричито тврдили, док су им други, подједнако убедљиво, противуречили.

Рузвелт и Стаљин за време преговора на Јалти. Председниково здравствено стање је тада било већ прилично нарушено, па му је требало много напора да се супротстави упорним и неуморним совјетским преговарачима.

Сваки историчар који се бави Рузвелтом зна колико је тешко да се тај човек окарактерише, колико је био променљив, несталан, недокучив. То важи и за његово физичко стање. Ако погледамо сва сведочанства, долазимо до закључка да је председник ишао из крајности у крајност; час је изгледао као нека провидна сабласт, апатичан и испијен, а следећег тренутка је опет био онај стари: снажан, весео и сав озарен надом и вером, што му је и донело толико поверења милиона људи. Његова верна десна рука, Виљем Хасет, записао је у свом дневнику 28. фебруара 1945: „Председник се данас вратио у своју стару кондицију – већ годинама није изгледао тако добро.“ Али Рузвелт који је два дана касније поднео Конгресу извештај о свом путовању у Јалту, био је појава која је готово изазивала сажаљење; и многи су схватили да га нису само бриге преобразиле, већ, пре, нека озбиљна болест.

Први пут је председник од присутних затражио да му дозволе да свој говор чита седећи, образлажући то тиме да на ногама носи пет килограма челика (ортопедска помагала!) и да је управо прешао пут од 14 000 миља. Али остало је при тој краткој алузији на његов хендикеп, јер је већ после неколико реченица саопштио да се вратио „освежен и инспирисан“ и да гласине о његовој рђавој кондицији нису биле истините. То је звучало охрабрујуће, али није било поткрепљено доказом, с обзиром да је своју дугу причу наставио монотоно, без трачка свог ранијег одушевљења. „Његов глас изгубио је своју некадашњу боју, био је то глас инвалида“, записао је Дин Ачесон у својим мемоарима. Само је у садржају његовог говора блистало нешто од старог поверења, па чак би могло да се каже, да је ретко кад тако оптимистички говорио о будућности – у ствари, нереално оптимистички, како сада можемо да констатујемо. Конференција у Јалти, тврдио је, значила је крај свих старих политичких система, свих „сфера утицаја и равнотежа сила и свих тих других средстава која су вековима испробавана а нису имала успеха“. Удружење мирољубивих народа које је сада требало основати било би гаранција за бољи свет и Сједињене Државе би у томе у потпуности учествовале, чак би и свим расположивим средствима дале томе тон.

Као да је говорио други Вилсон, историја као да се понављала, Рузвелт као да се враћао свом почетку. Он је, у ствари, тако и почео: као заменик министра у Вилсоновој влади, као верни присталица идеалистичког председника из првог светског рата. Навијао је за Вилсонову Лигу народа поготово кад је године 1920. био демократски кандидат за потпредседника, а неколико година касније, у изолованости у коју је доспео због дечје парализе, чак је био израдио и опширни план за такву светску организацију. Од тада, као да је то на моменте заборављао, готово да се тога одрицао, као за време своје изборне кампање 1932, у свом економском национализму у корист „Њу дила“. Али сада, после двадесет и пет година, стара се вера опет вратила. Јер Вилсон је још говорио: доста са свим равнотежама сила и сферама утицаја и осталим сличним глупостима: мора да дође и доћи ће нови свет међусобног разумевања и сталног мира.

У том духу треба да видимо Рузвелта тих последњих година, а поготово последњих месеци његовог живота: као човека инспирисаног, али и застрашеног, Вилсоновим примером. Јер, ма колико велик био његов сан, он није успео: 1919. је Сенат одбио његов мировни споразум заједно са предлогом о прикључењу Лиги народа и Сједињене Државе су се вратиле старом национализму, којем су, у ствари, увек и припадале.

„Кад је Рузвелт за време ратних година седео на крају дугачког стола у свом радном кабинету, радећи на својим говорима, погледао би понекад портрет Вудроа Вилсона који је висио изнад камина. Вилсонова трагедија је увек била надохват његове свести“, написао је Роберт Шервуд у својој познатој књизи „Рузвелт и Хопкинс“. Вилсон је идеалистички тврдио да немачки народ није крив за дела своје владе и зато је говорио о миру без победе. Као реакција на то, Рузвелт је говорио о безусловној капитулацији и кажњавању Немаца. Вилсон је свом народу предочио савршену будућност; Рузвелт је упозоравао на разочарења која ће доћи, још почетком 1945. у својој последњој поруци нацији: „Не желим да изазовем утисак да све грешке могу да се избегну и да нису неизбежна многа разочарења при закључивању мира.“ То је било непосредно пред конференцију у Јалти. Да ли је председник сада, после разговора, био већи оптимиста?

У једном приватном разговору био је суздржанији, више је оклевао; рекао је да оно што је било договорено можда није било добро, али је ипак било најбоље шта је могао да постигне. Срж његове обазриве наде било је разумевање које је мислио да је постигао са Стаљином. Сигурност коју је испољавао пред светом, сам у себи није имао, а догађаји у последњим седмицама његовог живота још више су нагризли ту сигурност. Главни од свих проблема било је пољско питање које је у Јалти било упућено комисији састављеној од совјетског министра иностраних послова Молотова, те амбасадора Велике Британије и Сједињених Држава, Кларк Кера и Харимена. Из извештаја које је Харимен слао Рузвелту постало је одмах јасно да између Совјетског Савеза и његових савезника постоји велика разлика у мишљењу о предложеном решењу пољског питања и улози коју ће у томе играти Лублинска влада и Пољаци у Лондону. Крајем марта је Рузвелт послао прилично оштру поруку Стаљину. Директни, једва прикривени, наставак комунистичког режима из Лублина који је сада имао седиште у Варшави, био би неприхватљив за Сједињене Државе и амерички народ би схватио да се не поштује споразум са Јалте. На то је Стаљин, 7. априла, само одговорио да су се преговори о пољском питању заиста потпуно заглавили.

Америчког председника је још више забрињавало совјетско држање поводом другог питања које је изненада искрсло. Почетком 1945. је немачки СС генерал Карл Волф у тајности успоставио контакт са западним савезницима у Швајцарској, како би се договорили о предаји немачких трупа у Италији. Американци и Британци су се веома обазриво упустили у то и почетком марта су својим совјетским савезницима испричали шта се дешава. Совјети су, међутим, реаговали огромним неповерењем. Вођена је о томе преписка и Москва је захтевала да не дође ни до каквих разговора док не стигне њихова делегација. Јавно су оптуживали западне савезнике да сарађују са непријатељем у намери да Немцима дозволе да своје трупе са италијанског пошаљу на совјетско-немачки фронт. „Овде нема говора о неспоразуму“, писао је Стаљин, „већ нечем много горем“. На ово совјетско сумњичење, које се, можда може објаснити вековним неповерењем, Рузвелт је, прво, реаговао што је могуће стрпљивије. Није то ништа друго, писао је 24. марта Стаљину, него кад би се Немци, на пример, предали у Кенигсбергу или Данцигу; ни тамо не би било места британским или америчким преговарачима. Стаљин је, међутим, груб и напрасит какав је био, остао при свом. Тврдио је, 29. марта, да су Немци послали већ три дивизије из Италије на Исток, а да су преговори у Швајцарској служили као димна завеса.

Сада се Рузвелт наљутио. Петог априла, недељу дана пре своје смрти, детаљно је објаснио шта се десило, да није било говора о формалним преговорима у Берну, да се нису припремале никакве политичке одлуке и да се радило искључиво о безусловној предаји и ничему другом, те да би совјетски официри били добродошли при дефинитивним преговорима о предаји. Била би трагедија, додао је, кад би због таквог неповерења било доведено у питање све што је до тада предузето. На крају је рекао: „Искрено речено, не могу у себи да потиснем осећање горчине и беса на оне који су вас о овом питању обавештавали, кад су на тако низак начин протумачили моје намере и намере мојих верних сарадника.“

Председник Рузвелт и подпредседник Труман за време једног радног доручка у башти Беле куће. На председниковом лицу виде се трагови тешке преморености

Изгледало је да је ова жестока реакција помогла. У свом одговору од 7. априла је Стаљин попустио и изјавио да ни тренутка није мислио ништа лично, иако је истовремено опширно оправдавао своје поступке. Черчил је јавио Рузвелту да је Стаљиново повлачење било приближно оно што се од Москве могло очекивати као извињење. Рузвелт се захвалио Стаљину и веома јасно је изразио жељу да се такви мали неспоразуми више не понове. Харимен, који је познавао Совјете и који је требало да пренесе Рузвелтову поруку Стаљину, запитао је председника да ли можда не жели да избрише реч „мали“, јер цела ствар и није била баш тако мала, а у Москви би могли да то погрешно схвате. Председник је, међутим, баш хтео да „багателише“ цело питање. Последњег дана свог живота написао је Черчилу: „Хоћу што више да умањим совјетски проблем, зато што ће се такви проблеми на неки начин појављивати сваког дана, а и појављују се, као у случају преговора у Берну. Али ми треба храбро да наставимо наш курс који је досад био исправан.“ Стиче се утисак да се овај болесник у Белој кући – јер то је био све више и више – и даље чврсто држао наде да ће мир стварно победити. Исте седмице кад се рвао са Стаљином, стизале су му све више забрињавајуће вести са кинеског фронта. Биле су то свакакве противуречне информације за и против Чанг Кај Шека, за и против Мао Цедунга, које су навијале за њихово међусобно помирење, или нису веровале у њега. Међутим, ни то није Рузвелту одузело наду у решење. Америчког амбасадора код Чанг Кај Шека, Харлија, који га је посетио у марту, преклињао је да настави свој тежак посао. Стари лепи амерички сан о добронаклоној, захвалној и дубоко са Америком повезаној Кини нашао је у Рузвелту свог последњег представника, иако су и стратешки мотиви због рата против Јапана утицали на његово држање. Истовремено је гајио старе, омиљене идеале о ослобађању колонија од њиховог поробљивача. Председник је радо тако блажено сањарио, чак и у својим последњим данима. Његови идеали као да су почели да воде сопствени живот, ван стварности, у свету илузија. Можда је сувише олако мислио да ће већ некако бити у стању да својим познатим шармом и топлином оствари оно што се, у ствари, налазило тако далеко у будућности. У будућности која му није била досуђена. Све више и више је усредсређивао своју пажњу на Уједињене нације, чија је оснивачка седница требало да се одржи у априлу у Сан Франциску. Од тога је очекивао све. Један од његових пријатеља је дан пред његову смрт још покушао да га одврати од заморног пута у Сан Франциско. „Газда је, међутим,“ писао је Хасет, „одолео сваком покушају да се одврати од своје намере. Ићи ће, ма шта се десило“.

Ипак, није отишао. Смрт га је предухитрила. Крајем марта је председник отишао на опоравак у своју резиденцију у Џорџији, Ворм Спрингс. Хасет који га је као и увек пратио, схватио је да је све то узалуд. Доктору Брјуину, личном председниковом лекару, рекао је по доласку у Ворм Спрингс: „Он нам измиче и никаква земаљска сила га не може задржати“. Али после неколико дана је изгледало да је дошло до неког побољшања. Председник је живнуо, жустро и са оптимизмом је решио многе важне ствари (тих дана је дошло до последњег контакта са Стаљином о немачкој капитулацији у Италији), одржао конференцију за штампу, примио филипинског председника Осмењу (при чему је још једном нагласио обећање о потпуној независности острва) и диктирао је, 11. априла, говор који је намеравао да одржи два дана касније поводом годишњице Џеферсоновог рођења. Опет се показао као храбри вођа, као човек који је пре дванаест година почео са класичним речима: „Једино чега треба да се плашимо је сам страх.“ Овај говор се завршавао сличним акордом: „Једино што стоји на путу остваривање боље сутрашњице је наша данашња сумња. Наставимо и даље са јаком и живом вером.“

У малом кругу својих пријатеља је последњих дана био расположен и опуштен. Међу њима се налазила и Луси Мерсер Ратерфанд са којом је већ одавно био интиман пријатељ. То пријатељство је за време првог светског рата, док су обоје још били млади, представљало опасност за његов брак, али се Луси тада удала за Винтропа Ратерфанда и тек последњих година, пошто је обудовела, опет су се нашли у топлом пријатељству. Довела је са собом сликарку портрета која је по њеном налогу радила на једном акварелу. Позирајући – било је отприлике један сат поподне 12. априла – ћаскајући расположено, председник се одједном ухватио за слепоочнице, а затим за врат и тихо рекао: „Страшно ме боли глава“. Затим се срушио. Неколико часова касније умро је, а да није више ни дошао к свести.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *