Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

АГ-2, аутоматски бацач граната

4.9
(9)

Почетком тридесетих година, совјетски конструктори наоружања су покушавали да се изборе са проблемом повећања ватрене моћи пешадијских јединица, која није могла да се повећа простим увођењем аутоматског наоружања, већ пројектовањем нове врсте наоружања – аутоматског бацача граната.

Студент Одеског института за технологију житарица и брашна, Јаков Григорјевич Таубин је крајем августа 1931. доставио свој пројект аутоматског бацача граната, који је користио стандардну гранату Дјаконова калибра 40,8 мм, Артиљеријском директорату Црвене армије, где је запао за око и самом Тухачевском.

Таубин, Яков Григорьевич
Таубин, Јаков Григорјевич

Након неколико месеци испуњених сукобима и бирократским кашњењима, Таубину је понуђено да у Ковровској фабрици наоружања ИНЗ-2 изради прототип свог оруђа. Таубин је тако напустио Институт и отишао за Ковров. У Коврову су по Таубиновим нацртима израђена два прототипа: један са вертикалним начином храњења и други са хоризонталним.

Група ентузијаста је, под вођством Таубина, 1934. формирала самостални конструкторски биро, назван Конструкторски биро Таубина (КБ Таубина), који ће 1937. бити преименован у ОКБ-16. Исте године, биро је пребачен у Москву и до краја године је тим који је бројао педесет људи, био усмерен искључиво на развој пројекта аутоматског бацача граната.

Први модел бацача био је заснован на употреби слободног затварача. Код овог модела, употребљен је оквир са пет граната, чиме је повећана практична брзина гађања. За овај бацач развијена је и поптуно нова граната калибра 40,8 мм. Међутим, мало барутно пуњење није обезбеђивало захтеване перформансе, тако да је Таубин морао у потпуности да реконструише бацач.

Како би обезбедио већу поузданост бацача, Таубин је 1936. пројектовао нову аутоматику, која је радила на принципу искоришћења енергије настале услед дугог трзаја цеви.

Првобитна брзина паљбе бацача граната калибра 40,8 мм била је ограничена конструкцијом магацина и није прелазила 50-60 граната у минути. Применом система храњења бацача редеником, Таубин је успео да оствари брзину паљбе од 440-460 граната у минути. Услед прегревања цеви приликом гађања рафалном паљбом, гађање је морало бити ограничено на број граната у реденику.

Почевши од 1933, вршени су бројни тестови бацача граната калибра 40,8 мм. Скоро сваке године су произвођени прототипови нових модела, чак и у малим серијама. Тако је ОКБ-16 током 1937. произвео 12 бацача за потребе тестирања, док је ИНЗ-2 Ковров произвела још 24 примерака. На крају 1937, Таубинов бацач граната је истовремено успешно прошао тестове у три стрељачке дивизије. Утисци су генерално гледајући, били позитивни, а практична брзина гађања доведена је на ниво од 100 граната у минути.

Новембра 1938, Совјети су у циљу тестирања, на оклопни чамац Дњепарске флотиле уградили један аутоматски бацач граната. За постоље је искоришћено постоље тешког митраљеза ШВАК. Гађања су изведена на сидришту и касније, током вожње. Поред тога, тестиран је и у јединицама НКВД на Далеком Истоку, где је такође позитивно оцењен.

Рад на конструисању бацача коначно је завршен крајем 1938. Аутоматика бацача функционисала је задовољавајуће, развој гранате такође је завршен. Аутоматски бацач граната, званичне ознаке Таубин-Берголцев АГ-2, упућен је на дуго теренско а потом и на испитивање у јединицама, које је спроведено јануара 1940. на Карелијском фронту током Зимског рата. Током тестова, поред високе ефикасности новог оружја, откривено је и више недостатака који се могу сврстати у две категорије: слаба издржљивост делова конструкције и бројни застоји током гађања изазвани кваром аутоматике приликом рада у сложеним условима.

Поузданост аутоматике у неповољним условима обезбеђена је развојем нових уља за подмазивање, отпорних на ниске температуре, као и увођењем нових процеса у производњи делова склопова који су приликом гађања трпели највеће оптерећење.

Упоредо са провером борбених способности аутоматског бацача граната АГ-2 на бојишту, вршена је економска анализа, која је приказала високу цену коштања оруђа, не само због начина обраде делова, већ и због самог материјала који је коришћен у производњи.

Многи недостаци оруђа били су отклоњени, али је инертност војног руководства у Главној артиљеријској управи Народног комесаријата одбране СССР, посебно њеног шефа маршала Кулика, уништила Таубинову иницијативу.

Тако негативан став према АГ-2 био је резултат чињенице да војска није прихватила резултате тестова са ентузијазмом, пошто Главна артиљеријска управа није одредила место и улогу аутоматског бацача граната у хијерархији оружја и оруђа копнене војске. Војска није развила тактичке и техничке карактеристике за овакав бацач граната; тактика његове употребе такође није била развијена. Кулик, који је био начелник Управе, отворено је био става да му није потребно такво оруђе.

У наоружање је уведен минобацач калибра 50 мм. Педесет година касније, шеф Управе током Другог светског рата, маршал Јаковљев, писао је да се минобацач калибра 50 мм током првих година рата показао као сасвим обично оруђе; домет његове ватре, која је била свега пар стотина метара, чинила је прорачунавање елемената за гађање врло тешко.

Таубин је у периоду 1937-1940. неколико пута покушавао да докаже употребну вредност свог аутоматског бацача граната. Бројне примедбе Таубина у вези Кулика, поднете самом Ворошилову, изазвале су отворени рат против Таубина. Кулик није бирао ни место ни време да Таубину одговара на оптужбе, тако што је говорио да би Таубина требало ухапсити.

Након што су му врата увођења бацача у војску била затворена, Таубин се окренуо народном комесаријату унутрашњих послова. Таубинов бацач је 1938. разматран за увођење у наоружање граничних јединица НКВД. На једном од полигона у надлежности НКВД одржани су тестови оруђа, али коначна одлука никада није донесена.

Даља борба Таубина за увођење аутоматског бацача граната АГ-2 у наоружање совјетских јединица прекинута је 16. маја 1941, када је ухапшен заједно са Михаилом Бабурином – под оптужбом за саботажу. Рад на многим пројектима који су били у току у Таубиновом конструкторском бироу – прекинути су. На дужност шефа конструкторског бироа постављен је А. Нуделман. Само годину дана раније, Таубин је одликован орденом Лењина, „за посебан допринос у развоју нових конструкција наоружања“.

Према званичној верзији, талентовани конструктор наоружања Таубин умро је у логору, 1948. године, услед упале плућа. Према неким скоријим подацима, Таубин је заједно са осталим совјетским војним званичницима, укључујући и Сакријера и Ричагова, стрељан без суђења 28. октобра 1941. у селу Барбиш, у региону Кујбишева. Таубин је рехабилитован 20. децембра 1955. године.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *