Tihi okean, jun 1942. godine. Svet je bio na ivici provalije. Samo šest meseci nakon iznenadnog i razornog napada na Perl Harbor, koji je Ameriku uvukao u Drugi svetski rat, Japanska carska mornarica dominirala je pacifičkim prostranstvima. Činilo se da je njena ekspanzija nezaustavljiva, a američka mornarica, desetkovana i demoralisana, bila je primorana na defanzivu. Međutim, na malenom, zabačenom atolu po imenu Midvej, trebalo je da se odigra bitka koja će zauvek preokrenuti tok rata i urezati se u anale pomorske istorije kao jedna od najbriljantnijih i najodlučnijih pobeda. Bitka kod Midveja nije bila samo sukob brodova i aviona; bila je to epska borba inteligencije, hrabrosti i surove sreće, u kojoj je sudbina Pacifika, i celog sveta, visila o koncu.
Predvečerje sukoba: carstvo sunca u zenitu
Nakon Perl Harbora i munjevite serije pobeda – pada Filipina, Singapura, Malaje, Holandske Istočne Indije i invazije na Novu Gvineju – Japanska imperija dostigla je svoj teritorijalni zenit. Britanci, Francuzi i Holanđani bili su isterani iz svojih azijskih poseda, a Amerika je krvarila. Japanski stratezi, vođeni genijalnim, ali i arogantnim Admiralom Isoroku Jamamotom, vrhovnim komandantom Japanske kombinovane flote, verovali su da je ključ za konačnu pobedu uništenje preostalih američkih nosača aviona. Ti nosači, koje su srećom izbegle uništenje u Perl Harboru jer su bili na moru, predstavljali su jedinu preostalu pretnju japanskoj dominaciji.
Jamamoto je bio uveren da bi još jedan, odlučujući udarac slomio moral Amerike i naterao je na pregovore. Njegova vizija obuhvatala je izolaciju i uništenje Američke pacifičke flote, uspostavljanje snažnog odbrambenog perimetra u centralnom Pacifiku, i time osiguravanje pozicije Japana kao neprikosnovene sile regiona. Cilj je bio Midvej, strateški važno ostrvo koje bi služilo kao baza za dalje operacije, ali pre svega, kao neodoljiv mamac za američke nosače.
Prvi značajan sukob nosača aviona, Bitka u Koralnom moru mesec dana ranije (maj 1942), iako taktički nerešena, bila je strateška pobeda za Amerikance jer je sprečila japansku invaziju na Port Morsbi. Međutim, koštala ih je gubitka nosača USS Leksington (Lexington) i teškog oštećenja USS Jorktauna (Yorktown). Japanci su izgubili manji nosač Šoho (Shoho) i pretrpeli velika oštećenja na Šokakuu (Shokaku), dok je Zuikaku (Zuikaku) ostao bez većine aviona. Ovaj ishod značio je da će Japan imati na raspolaganju četiri nosača za Midvej, dok je Amerika, uz neverovatne napore, uspela da oporavi Jorktaun.
Japanski plan: operacija "MI" i mamac na severu
Admiral Jamamoto razradio je složen i ambiciozan plan, kodnog naziva "Operacija MI". Njegova strategija bila je zasnovana na tri ključna elementa:
- Invazija na Midvej: Cilj je bio zauzeti atol i pretvoriti ga u isturenu bazu.
- Namamljivanje američkih nosača: Očekivalo se da će invazija na Midvej primorati preostale američke nosače aviona da izađu iz Perl Harbora i uđu u unapred pripremljenu zamku.
- Uništenje američke flote: Jednom kada bi se američki nosači pojavili, Jamamotova daleko nadmoćnija flota uništila bi ih u odlučujućoj bici, rešavajući pitanje pacifičke dominacije.
Da bi pojačao konfuziju i odvratio pažnju Amerikanaca, Jamamoto je osmislio i sekundarnu operaciju na Aleutskim ostrvima, daleko na severu. Dva nosača aviona, krstarice i razarači, pod komandom Admirala Kakudža Kakute, trebalo je da napadnu Dutch Harbor i okupiraju ostrva Kiska i Atu. Ovo je trebalo da navede Amerikance da pogrešno procene glavni pravac japanskog napada i razdele svoje snage.
Jamamotova flota bila je podeljena u nekoliko grupa, što je otežavalo koordinaciju, ali je trebalo da obezbedi nadmoć na svakom delu bojišta:
- Prva vazdušna flota (Čuči Nagumo): Udarne snage nosača aviona: Akagi (flagship), Kaga, Soryu, Hiryu. Pratile su ih dve bojna broda, tri krstarice i dvanaest razarača. Ova flota je trebalo da zada prvi udarac Midveju i da se suoči sa američkim nosačima.
- Druga flota (Nobutake Kondo): Invaziona snaga sa transportnim brodovima i podrškom, uključujući krstarice i razarače, predviđenu za iskrcavanje trupa na Midvej.
- Glavna flota (Isoroku Jamamoto): Rezervna snaga, daleko iza Nagumove, koja se sastojala od bojnih brodova Jamato (Yamato, Jamamotov flagship), Nagaši (Nagato), Mucu (Mutsu) i Ise (Ise), kao i lakih nosača, krstarica i razarača. Jamamoto je verovao da će njegovi bojni brodovi doći do izražaja kada američki nosači budu onesposobljeni.
- Aleutske snage (Kakudža Kakuta): Dva nosača aviona Rjuđo (Ryujo) i Đunjo (Junyo), kao i prateći brodovi.
Ova podela, mada impresivna po broju brodova, nosila je u sebi opasnost od prevelikog raspršivanja snaga i prevelike udaljenosti između grupa, što će se pokazati fatalnim.
Američka obaveštajna prednost: dešifrovanje sudbine
U pozadini japanske arogancije i strateške kompleksnosti, ležala je tiha, ali smrtonosna prednost Amerike: njena obaveštajna služba. Od ranog 1942. godine, pomorski kriptografi pod vođstvom Kominodora Džozefa Ročforta (Joseph Rochefort) u HYPO (Havaju Pacifik) u Perl Harboru, neumorno su radili na dešifrovanju japanskog pomorskog koda, poznatog kao JN-25b.[1]
Japanci su verovali da je njihov kod siguran, ali su američki stručnjaci postigli neverovatne rezultate. Sredinom maja 1942. godine, Ročfortov tim je presreo i delimično dešifrovao poruke koje su ukazivale na veliki japanski napad na lokaciju kodnog naziva "AF". Iako nisu znali tačnu lokaciju "AF", sumnjali su da se radi o Midveju.
Da bi potvrdili sumnje, Ročfort i Admiral Čester Nimic (Chester Nimitz), komandant Američke pacifičke flote, osmislili su lukav plan. Naredili su posadi Midveja da putem nešifrovane radio poruke prijavi "kvar na sistemu za desalinizaciju vode" i "nedostatak sveže vode". Nedugo zatim, dešifrovana je japanska poruka koja je potvrđivala da "AF ima probleme sa pijaćom vodom". Zagonetka je bila rešena: "AF" je bio Midvej.
Ovo je bila informacija koja je preokrenula igru. Nimic je sada znao tačno kada, gde i sa kojim snagama Japanci planiraju napad. Bila je to obaveštajna pobeda bez presedana u pomorskoj istoriji. Iako je Jamamoto računao na iznenađenje, sada su Amerikanci imali tu ključnu prednost.
Snage na bojnom polju: david protiv golijata
Iako su Amerikanci imali obaveštajnu prednost, Japanci su i dalje imali superiornu flotu.
Japanska carska mornarica (admiral isoroku jamamoto):
- Nosači aviona: 4 flotna nosača (Akagi, Kaga, Soryu, Hiryu) i 2 laka nosača (Rjuđo, Đunjo).
- Ukupno 261 operativni avion na 4 flotna nosača (uglavnom A6M "Zero" lovci, D3A "Val" obrušavajući bombarderi, B5N "Kejt" torpedni avioni).
- Bojni brodovi: 7 (uključujući supersud Jamato).
- Teške krstarice: 15
- Lake krstarice: 5
- Razarači: 42
- Podmornice: 16
- Transportni brodovi: 11 (sa oko 5.000 vojnika za invaziju Midveja)
Američka pacifička flota (admiral čester nimic):
- Nosači aviona: 3 flotna nosača (USS Hornet, USS Enterprise, USS Yorktown).
- Ukupno 233 operativna aviona (uglavnom F4F "Wildcat" lovci, SBD "Dauntless" obrušavajući bombarderi, TBD "Devastator" torpedni avioni).
- Bojni brodovi: 0 (Amerikanci su imali osam bojnih brodova stacioniranih na Pacifiku, ali svi osim USS Pensilvanije (Pennsylvania) i USS Kolorada (Colorado) bili su oštećeni ili potopljeni u Perl Harboru, i nijedan nije bio spreman za borbu.)
- Teške krstarice: 8
- Lake krstarice: 0
- Razarači: 15
- Podmornice: 19
- Avijacija na Midveju: Oko 120 aviona (uključujući B-17 leteće tvrđave, Vought SB2U "Vindicator" obrušavajuće bombardere, i F4F "Wildcat" lovce), iako je većina bila zastarela ili neiskusna.
Na papiru, japanska flota izgledala je nezaustavljivo. Imali su više nosača, daleko više bojnih brodova i krstarica. Međutim, Nimicova odluka da pošalje svih svojih raspoloživih nosača u borbu, uključujući i Jorktaun koji je popravljen za samo 72 sata (umesto planirana tri meseca) zahvaljujući herojskim naporima u Perl Harboru, pokazala se kao ključna. Dva nosača, USS Hornet i USS Enterprise, bila su pod komandom Admirala Rejmonda Ej. Spruansa (Raymond A. Spruance), dok je USS Yorktown i njegova prateća grupa bila pod komandom Admirala Frenka Dž. Flečera (Frank J. Fletcher), koji je bio i ukupni komandant operacije.
Put ka midveju: izviđanje i zamke
Plan Američke mornarice bio je jednostavan: da iz zasede, severoistočno od Midveja, napadnu japanske nosače dok su zauzeti napadom na atol. Dana 2. juna, američke podmornice su raspoređene u patrolne linije zapadno od Midveja. Međutim, Jamamoto je uspeo da vešto izbegne ove patrolne linije.
Japanci su započeli operaciju 3. juna napadom na Aleutska ostrva. Iako su Amerikanci očekivali ovakav potez, bili su svesni da je glavni udarac usmeren na Midvej. Prvi kontakt sa japanskim snagama uspostavljen je 3. juna, kada je američki izviđački avion PBY Catalina uočio deo invazionih snaga.
USS Enterprise, jedan od tri američka nosača aviona u Bici kod Midveja, snimljen 1942. godine.
Dan d: 4. jun 1942. – zora pakla
Jutro 4. juna 1942. osvanulo je pod vedrim nebom nad Midvejem, predviđajući dan koji će zauvek promeniti istoriju.
Prvi udari i fatalna odluka
U 04:30 časova, japanski nosači pod komandom Admirala Naguma lansirali su prvi talas od 108 aviona prema Midveju, sa ciljem da neutrališu odbranu atola pre invazije. Japanski piloti, iskusni veterani rata, leteli su u formaciji. U isto vreme, Nagumo je zadržao drugi talas aviona, naoružanih torpedoima, spremnih da napadnu američke brodove ako se pojave.
Međutim, američki izviđački avioni PBY Catalina su već u 05:34 uočili japansku flotu nosača, što je bio vitalan podatak. Midvej je odmah lansirao svoje avione u očajnički kontranapad. Iako su bili zastareli i loše koordinisani, ovi napadi su primorali japanske nosače da izvode manevre izbegavanja, što je potrošilo dragoceno vreme i gorivo.
U 07:15, nakon što su avioni prvog talasa javili da je potrebna druga runda bombardovanja Midveja (prvi udarac nije bio dovoljno efikasan), Nagumo je doneo sudbonosnu odluku. Naredio je da se drugi talas aviona, koji je bio naoružan torpedoima za brodove, ponovo naoruža bombama za kopnene ciljeve. Ova odluka, iako logična u tom trenutku, dovela je do potpune pometnje na palubama nosača. Bombe i torpeda su bili razbacani po hangarima, a avioni su čekali na prenaoružavanje.
Američki torpedni avioni: žrtva za buduću pobedu
U međuvremenu, američki nosači su takođe lansirali svoje avione. Prvi su stigli spori, ranjivi torpedni bombarderi TBD Devastator. Bez lovačke pratnje, formacije VT-8 sa Hornet-a, VT-6 sa Enterprise-a i VT-3 sa Yorktown-a su hrabro, ali samoubilački, napale japanske nosače.
Japanski lovci Zero, daleko superiorniji, lako su obarali ove avione. Gubitak je bio katastrofalan: od 41 torpednog bombardera, samo šest se vratilo, a nijedno torpedo nije pogodilo cilj. Squadron VT-8 sa Hornetsa je potpuno uništen, sa samo jednim preživelim pilotom. Ovo je bila strašna cena, ali ova žrtva nije bila uzaludna. Akcije torpednih aviona odvukle su japanske lovce Zero na male visine, daleko od njihovih nosača, ostavljajući nebo iznad njih nebranjeno.
"Bilo je to najhrabrije što sam ikada video. Leteli su pravo u pakao, bez ikakve šanse. Ali upravo su oni nam omogućili da stignemo do cilja." - Kapetan Vejd Meklaski (Wade McClusky), pilot obrušavajućeg bombardera sa USS Enterprise.
Spas od strane "dauntless-a": minuti sudbine
U isto vreme kada su torpedni bombarderi ginuli, izviđački avioni sa Enterprise-a su konačno otkrili tačnu poziciju Nagumove flote. Kapetan Vejd Meklaski, vodeći obrušavajuće bombardere SBD Dauntless sa Enterprise-a, nakon što je skoro ostao bez goriva i lutao prostranstvima okeana, ugledao je trag japanskog razarača koji je vodio pravo ka japanskoj floti. To je bio trenutak čiste sreće i izvanrednog navigacionog instinkta.
Upravo u tom kritičnom trenutku, između 10:20 i 10:30 časova, tri eskadrile američkih obrušavajućih bombardera – VB-6 i VS-6 sa Enterprise-a, i VB-3 sa Yorktown-a – pojavile su se iz vedra neba, neometane japanskim lovcima koji su bili zauzeti uništavanjem torpednih bombardera na niskoj visini.
Japanski nosači su bili u najranjivijem trenutku. Palube su im bile zatrpane naoružanjem i gorivom, a avioni su bili u procesu prenaoružavanja. Bio je to pakleni metež.
Uništenje japanskih nosača: katastrofa u nekoliko minuta
Napad je bio munjevit i razarajući.
- Akagi, Nagumov vodeći brod, pogođen je sa samo jednom bombom, ali je ona prodrla do hangara punih goriva i eksploziva. Brod je zahvatio plamen.
- Kaga je pogođena sa najmanje četiri bombe, koje su izazvale nekontrolisane požare i eksplozije.
- Soryu je primio tri direktna pogotka, takođe u hangare, što je rezultiralo eksplozijom i potapanjem za samo 20 minuta.
U roku od samo šest minuta, tri najmoćnija japanska nosača aviona – Akagi, Kaga i Soryu – pretvorena su u goruće olupine. Japanski piloti i posada pretrpeli su strašne gubitke. Admiral Nagumo bio je primoran da napusti Akagi, šokiran razmerama katastrofe. Bio je to udarac od kojeg se Japanska carska mornarica nikada nije oporavila.
Hiryujev kontranapad i sudbina jorktauna
Jedini preostali japanski nosač, Hiryu, pod komandom Admirala Tamona Jamagučija (Tamona Yamaguchi), koji je bio poznat po svojoj agresivnosti i junaštvu, bio je netaknut. Jamaguči je brzo lansirao kontranapad. U dva uzastopna talasa, njegovi avioni su pronašli i teško oštetili USS Yorktown. Prvi talas (obrušavajući bombarderi) onesposobio je brod, a drugi talas (torpedni avioni) zadao je smrtonosne udarce, ostavljajući Yorktown da gori i polako tone.
Posada Yorktown-a je herojski pokušala da ugasi požare i spase brod, ali bezuspešno. Admiral Flečer je bio prinuđen da prenese svoju komandu na USS Enterprise i preda operativnu kontrolu Admiralu Spruansu.
Međutim, Hiryu je platio cenu za svoj hrabar, ali kasni kontranapad. Američki obrušavajući bombarderi sa Enterprise-a (i delom sa Hornet-a) su ga locirali i napali kasnije tog popodneva, pogodivši ga sa najmanje četiri bombe. Hiryu je postao četvrti japanski nosač aviona koji je zahvatio plamen. Njegova posada je pokušavala da spase brod do jutra 5. juna, ali je potonuo u zoru. Admiral Jamaguči odlučio je da potone sa svojim brodom, birajući čast nad spasenjem. Njegova smrt bila je simboličan gubitak za japansku mornaricu.
Potop jorktauna i poslednji trzaji
Iako je borba za nosače bila gotova 4. juna, sudbina USS Yorktown-a još uvek nije bila zapečaćena. Nakon što je napušten 4. juna, brod je ostavljen da pluta. Tim za spasavanje se vratio 6. juna da pokuša da spasi brod. Međutim, japanska podmornica I-168 locirala je Yorktown i torpedovala ga. Dva torpeda pogodila su Yorktown, a jedno je pogodilo i razarač USS Hemana (Hammann) koji je bio privezan uz Yorktown radi pomoći. Hemann je potonuo brzo, odnevši sa sobom 80 članova posade. Yorktown je konačno potonuo 7. juna ujutru.
Nakon gubitka sva četiri nosača, Admiral Jamamoto je naredio povlačenje, shvatajući razmere katastrofe. Njegova grandiozna invaziona flota, koja je trebala da ponizi Ameriku, bila je prinuđena na sramotan povratak. U noći između 4. i 5. juna, američke podmornice su pokušale da pronađu i napadnu japanske brodove, ali bez uspeha. Do 7. juna, bitka kod Midveja je bila zvanično završena.
Gubici i posledice: preokret pacifika
Ishod Bitke kod Midveja bio je jasan i dramatičan:
Japanski gubici:
- 4 flotna nosača aviona: Akagi, Kaga, Soryu, Hiryu.
- 1 teška krstarica: Mikuma (Mikuma), potopljena 6. juna.
- Oko 250 aviona, uključujući stotine najiskusnijih pilota i članova posade (oko 3.057 poginulih), čiji je gubitak bio nenadoknadiv. Među njima su bili mnogi veterani napada na Perl Harbor.
Američki gubici:
- 1 flotni nosač aviona: USS Yorktown.
- 1 razarač: USS Hammann.
- 150 aviona.
- 307 poginulih.
Odnos gubitaka bio je poražavajući za Japan. Iako su Amerikanci izgubili jedan nosač, nadoknadili su ga mnogo brže nego što su Japanci mogli da zamene izgubljena četiri. Još važnije od samih brodova bio je gubitak iskusnih pilota i posada aviona. Japanska mornarica imala je rigorozan program obuke koji je stvarao elitne pilote, ali ih je proizvodila sporo. Gubitak stotina tih pilota na Midveju bio je udarac od kojeg se nikada nisu oporavili, a to se odrazilo na kvalitet japanske avijacije do kraja rata.
Značaj bitke: prekretnica pacifika
Bitka kod Midveja označila je apsolutnu prekretnicu u Drugom svetskom ratu na Pacifiku. Pre Midveja, Japanska carska mornarica bila je u ofanzivi, nezaustavljivo se šireći. Posle Midveja, bila je primorana na defanzivu.
- Promena odnosa snaga: Odnos snaga u nosačima aviona pre bitke bio je 10:4 u korist Japana (uključujući lake nosače). Nakon bitke, postao je 6:3 u korist Japana (sa dva nosača van akcije zbog oštećenja). Ovo je uveliko smanjilo japansku prednost. Sa ulaskom novih američkih nosača u službu, odnos snaga se brzo preokrenuo u korist SAD.
- Inicijativa prelazi na Saveznike: Amerika je preuzela stratešku inicijativu, što je omogućilo kasnije ofanzivne operacije poput Gvadalkanala.
- Moralni podsticaj: Pobeda je bila ogroman moralni podsticaj za Ameriku i njene saveznike, pokazujući da je Japan ranjiv.
- Potvrda važnosti nosača aviona: Bitka je definitivno potvrdila da su nosači aviona postali najvažniji ratni brodovi, zamenjujući bojne brodove kao okosnicu pomorske moći. Jamamotova strategija koja je uključivala masivne bojne brodove kao rezervu pokazala se zastarelom i nepraktičnom u eri pomorskog vazduhoplovstva.
"U jednoj ruci, oni su izgubili rat, a u drugoj, mi smo ga dobili." - Admiral Čester Nimic, o značaju Bitke kod Midveja.
Nasleđe i mit: heroji i strategija
Bitka kod Midveja je ostala simbol vojne strategije, obaveštajne službe i herojske žrtve. Priče o pilotima koji su leteli u sigurnu smrt da bi omogućili obrušavajućim bombarderima da udare, o inženjerima koji su nemoguće popravke na Jorktaunu učinili mogućim, i o analitičarima koji su razbili neprijateljski kod, prenose se generacijama.
Takođe, bitka je naglasila i značaj liderstva. Admiral Nimic je preuzeo ogroman rizik šaljući sve svoje raspoložive nosače u borbu, oslanjajući se na obaveštajne podatke koji su bili daleko od 100% potvrđeni. Njegova odluka da u potpunosti poveruje Ročfortovom timu i da se osloni na svoje kapetane nosača, Flečera i Spruansa, bila je ključna. Spruans, koji je bio "kopneni" admiral bez mnogo iskustva sa nosačima, doneo je seriju hrabrih, ali ispravnih odluka, uključujući lansiranje aviona na maksimalnom dometu, što se pokazalo presudnim za pronalaženje japanskih nosača u kritičnom trenutku.
S druge strane, japanski komandanti, posebno Nagumo, pokazali su određenu dozu neodlučnosti i preterane opreznosti, kao i logističke greške u rukovanju avionima na palubi. Jamamotova vera u složenu strategiju i preteranu raspršenost snaga takođe su doprineli katastrofi.
Bitka kod Midveja, sa svim svojim elementima iznenađenja, strateških odluka, herojskih podviga i tragičnih gubitaka, ostaje jedan od najfascinantnijih i najvažnijih vojnih sukoba u istoriji. Ona je bila više od puke pomorske bitke; bila je to prekretnica koja je odredila ko će dominirati Tihim okeanom i, na kraju, ko će pobediti u Drugom svetskom ratu.
Reference
- Prange, Gordon W. Miracle at Midway. Penguin Books, 1982. (Prevod na srpski jezik nije dostupan, ali je delo ključni izvor za razumevanje bitke.)
- Fuchida, Mitsuo, and Okumiya, Masatake. Midway: The Battle that Doomed Japan, The Japanese Navy's Story. Naval Institute Press, 2001. (Perspektiva japanskih oficira i detaljna analiza događaja.)
- Symonds, Craig L. The Battle of Midway. Oxford University Press, 2011.
- Parshall, Jonathan, and Tully, Anthony. Shattered Sword: The Untold Story of the Battle of Midway. Potomac Books, 2005. (Savremena i detaljna analiza, sa fokusom na japanske izvore.)
- D’Albas, Andrieu. Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II. Devin-Adair Pub, 1965.
- Internet arhiv "National WWII Museum" – Članci i analize posvećene Bici kod Midveja. Dostupno na: www.nationalww2museum.org (Pristupljeno u junu 2024.).
- Vikipedija (Wikipedia) – Članci o Bici kod Midveja i relevantnim ličnostima i brodovima. (Dostupno online, npr. wikipedia.org, pristupljeno u junu 2024.).
