Proleće 1945. godine donelo je miris kraja rata koji je razorio svet. Ali, pre nego što se prašina slegla, pre nego što su se rane počele zaceljivati, trebalo je zadati poslednji, smrtonosni udarac srcu nacističke zveri – Berlinu. Bitka za Berlin, koja se odigrala od 16. aprila do 2. maja 1945. godine, nije bila samo vojni sukob; bila je to apoteoza agonije Trećeg rajha, krvožedna kulminacija šeste godine globalnog sukoba i surova uvertira u novi, hladni poredak koji će ubrzo obaviti svet. Ovaj sukob, monumentalnih razmera, predstavlja krunu savezničke pobede i jedan od najvažnijih događaja u hronologiji Drugog svetskog rata.
Predigra pred oluju: put do Berlina
Evropa je, početkom 1945. godine, bila poprište gigantske ofanzive. Sa zapada su neumoljivo napredovale savezničke snage pod vođstvom Dvajta Ajzenhauera, probijajući se kroz Nemačku nakon uspešne bitke u Ardenima. Međutim, istorija je namenila Crvenoj armiji čast da se direktno suoči sa prestoničkom utvrdom. Sovjeti su, nakon spektakularne Visla-Odra operacije u januaru 1945., stigli na samu reku Odru, na samo 70 kilometara od Berlina. Taj blickrigaški prodor, predvođen maršalom Georgijem Žukovom, uništio je veći deo Vermahta na Istočnom frontu, ostavljajući Rajh ranjivim i praktično bez odbrane.[1] Bio je to signal da se bliži kraj.
Nemačka u ruševinama: poslednji trzaji otpora
Nemačka je bila na kolenima. Njena industrija je bila u ruševinama, gradovi spaljeni do temelja, a vojska, nekada nepobediva, svedena je na senku svoje nekadašnje slave. Preostale snage činili su prekaljeni, ali iscrpljeni veterani, dečaci iz Hitlerjugenda i starci iz Folksšturma (Volkssturm) – paravojne formacije sastavljene od civila bez ikakve vojne obuke. Gotovo fanatična lojalnost Adolfu Hitleru i strah od sovjetske odmazde bili su jedini motivatori za otpor, koji je sam po sebi bio osuđen na propast. Moral je, van uskih krugova fanatika, bio izuzetno nizak.
Berlin je, uprkos svojoj ranjivosti, proglašen za "tvrđavu". Sam Adolf Hitler, iz svog bunkera ispod Rajhskancelarije, naređivao je odbranu do poslednjeg čoveka. Verovao je u čuda, u preokret, u nekakvo natprirodno spasenje koje nikada nije došlo. Svaka naznaka povlačenja smatrala se izdajom, a dezerteri su streljani bez milosti. Grad je bio opasan sa tri prstenasta obruča odbrane, s artiljerijom, protivtenkovskim preprekama i minskim poljima. Svaka kuća, svaka ulica, trebalo je da postane utvrđenje – to je bila poslednja linija odbrane Trećeg rajha.[2]
Sovjetski plan: juriš na srce rajha
Trka za Berlin između zapadnih saveznika i Sovjeta je uveliko trajala, ali je na Teheranskoj i Jaltinskoj konferenciji dogovoreno da Berlin potpadne pod sovjetsku zonu uticaja. Stoga je zapovednicima Crvene armije izdata jasna direktiva: Berlin mora pasti, i to brzo. Staljin je želeo da Moskva bude ta koja će objaviti pad prestonice nacističke Nemačke.
Sovjetske snage bile su podeljene u tri fronta (grupe armija), spremne za koordinisani udarac:
- 1. Beloruski front pod komandom maršala Georgija Žukova, sa oko 768.000 vojnika, 1.340 tenkova i 2.700 aviona, dobio je zadatak da direktno udari na Berlin sa istoka, preko zloglasnih Zjelovskih visova. Njegov front bio je najbliži prestonici Rajha.
- 1. Ukrajinski front pod komandom maršala Ivana Konjeva, sa oko 500.000 vojnika i 1.100 tenkova, trebalo je da okrene južno od Berlina, pređe reku Spree i opkoli grad sa juga, stvarajući klješta.
- 2. Beloruski front pod komandom maršala Konstantina Rokosovskog, sa oko 330.000 vojnika, 820 tenkova i 1.000 aviona, dobio je sporednu, ali važnu ulogu, štiteći Žukovljevo desno krilo i sprečavajući nemačke kontranapade sa severa. Time je obezbeđivao glavne snage.
Ukupno, Sovjeti su za ovu operaciju angažovali preko 2,5 miliona vojnika, 6.250 tenkova, 7.500 aviona i 41.600 artiljerijskih oruđa. Bila je to najveća koncentracija vojne moći u istoriji ratovanja do tada, s ciljem da se slomi i poslednji otpor Nemačke.[3]
Nemačka odbrana: očajnički otpor
Nasuprot ovim gigantskim snagama, Nemačka je mogla da računa na oko milion vojnika, ali je realna borbena snaga bila znatno manja. Organizovani su u:
- Armijsku grupu Visla pod komandom generala Gotarda Hajnricija, koja je branila prilaze Berlinu severno od grada, uključujući Zjelovske visove. Hajnrici je bio iskusan defanzivac.
- Armijsku grupu Centar pod komandom feldmaršala Ferdinanda Šernerea, koja je držala južni sektor.
- Garnizon Berlina, pod komandom generala Helmuta Vajdlinga, sastojao se od oko 45.000 redovnih vojnika, ali je bio dopunjen sa preko 200.000 pripadnika Folksšturma, policije i Hitlerjugenda, od kojih su mnogi bili slabo naoružani i potpuno neobučeni.[4] Mnogi od njih su bili praktično deca.
Ipak, uprkos očiglednoj inferiornosti, nemačka odbrana je bila pojačana dubinskim rovovima, bunkerima, protivtenkovskim jarcima i urbanim terenom koji je bio idealan za gerilsko ratovanje. Panika i odlučnost isprepletali su se u poslednjem činu rata.
Bitka za zjelovske visove: krvava kapija Berlina
Glavni udar 1. Beloruskog fronta bio je usmeren na Zjelovske visove (Seelow Heights), strateški važnu uzvišicu istočno od Berlina koja je dominirala ravnicom ispred grada. Hitler je naredio Hajnriciju da ih brani po svaku cenu. To je bila poslednja velika obrambena linija Nemačke pre Berlina. Njene padine su bile pažljivo utvrđene.
U ranim jutarnjim časovima 16. aprila 1945., sovjetska artiljerija je započela zastrašujući baraž. Preko 9.000 artiljerijskih oruđa i katjuša otvorilo je vatru, obasjavajući nebo i tresući zemlju. Sa prvim zracima sunca, na oko 30 km dugačkom frontu, krenula je pešadija, podržana tenkovima. Međutim, Hajnrici je predvideo napad. Povukao je veći deo trupa sa prve linije rova, ostavljajući samo slabe pozadinske snage, čime je sovjetska artiljerija većim delom udarila u prazno. Kada su sovjetske snage napredovale, naišle su na dobro utvrđene nemačke položaje na samim visovima, gde ih je čekala gusta i precizna vatra.
Tri dana pakla
Bitka za Zjelovske visove trajala je tri paklena dana. Sovjetski vojnici su se borili za svaki metar, dok su ih nemački branioci, vešto koristeći teren i skrivene položaje, dočekivali smrtonosnom vatrom. Žukov je, u želji da što pre probije odbranu, bacao sve veći broj tenkova i pešadije u napad, što je rezultiralo ogromnim gubicima. Tenkovi su se zaglavljivali u močvarnom terenu i postajali laka meta za nemačke Pancerfauste (Panzerfaust), često ih gađajući iz neposredne blizine. Crvena armija je napredovala, ali je plaćala strahovitu cenu.
Tek 19. aprila, uz podršku vazduhoplovstva i upornog nadmoćnog broja, Crvena armija je konačno uspela da probije nemačku liniju odbrane na Zjelovskim visovima. Cena je bila stravična: procenjuje se da su sovjetski gubici iznosili između 20.000 i 33.000 poginulih i ranjenih, te stotine uništenih tenkova. Nemački gubici su takođe bili visoki, ali su za njih značili praktično kraj organizovane odbrane istočno od Berlina. Put ka prestonici je bio otvoren, ali krvav.[5]
Opkoljavanje Berlina: čelični obruč
Dok su se Žukovljeve snage probijale kroz Zjelovske visove, maršal Konjev je sa svojim 1. Ukrajinskim frontom izveo briljantan manevar. Umesto da se upusti u direktni frontalni napad, Konjev je prokrčio put kroz manje branjene južne sektore, zaobišao nemačke snage i krenuo ka zapadu, ka reci Spree. Njegov plan je bio da se zaobiđe najjači otpor i direktno se upadne u zaleđe nemačke odbrane. Njegove tenkovske armije, predvođene generalom Pavelom Ribalkom, brzo su napredovale, sekući nemačke komunikacije i stvarajući duboki prodor. Brzina njihovog napredovanja šokirala je nemačku komandu. Do 21. aprila, tenkovske jedinice 1. Beloruskog fronta prodrle su u istočna predgrađa Berlina. Istog dana, Konjevljeve jedinice su prešle Spree i počele da stežu obruč sa juga. Hitler je, u bunilu, i dalje izdavao naređenja o kontranapadima, ali su njegove snage već bile dezintegrisane. 25\. aprila 1945., Sovjeti su uspešno opkolili Berlin. 28. armija 1. Ukrajinskog fronta spojila se sa delovima 47. armije 1. Beloruskog fronta zapadno od Berlina, zatvarajući obruč. Unutar tog smrtonosnog prstena našlo se oko 300.000 nemačkih vojnika i na milione civila. Počela je poslednja faza bitke – borba za sam grad, koja će biti odlučena u razrušenim ulicama.[6]
Grad pod opsadom: berlinska tvrđava
Berlin je bio pretvoren u poprište nadrealnog horora. Neprekidno bombardovanje i artiljerijska paljba pretvorili su veći deo grada u ruševine. Svaki kvart, svaka ulica, svaka zgrada bila je potencijalna meta i potencijalno utvrđenje. Dim i prašina su gušili vazduh. Unutar opkoljenog grada, vlast je još uvek nominalno držao Adolf Hitler u svom Firerovom bunkeru (Führerbunker), duboko ispod Rajhskancelarije. Njegovo fizičko i mentalno stanje rapidno se pogoršavalo. Odbačen od svojih generala, koji su ga smatrali iracionalnim i paranoičnim, Hitler je nastavio da izdaje fantastične naređenja o nepostojećim armijama koje će "osloboditi Berlin". Realnost ga je napustila.
Moral i patnja civila
Moral stanovništva bio je na najnižem nivou. Hiljade civila skrivalo se u podrumima, berlinskom metrou (U-Bahn) i bunkerima, očajnički tražeći spas od neprestanih bombi i granata. Hrane i vode je nedostajalo, a medicinska pomoć bila je gotovo nepostojeća. Silovanja, pljačke i pogubljenja bili su svakodnevica u haosu. Nemačka propaganda, koja je mesecima obećavala konačnu pobedu, sada je bila potpuno razotkrivena, ostavljajući stanovništvo u potpunom očaju, suočeno sa neizbežnim. Mnogi su se pitali zašto niko ne interveniše.[7]
"Noći su bile paklene. Zemlja se tresla, vazduh je mirisao na dim i smrt. Čuli smo vriske, eksplozije, i znali smo da je kraj. Pitali smo se zašto nas niko nije spasio, zašto je svet dozvolio da se ovo dogodi." – Svedočenje Elfriede Schulze, preživele stanovnice Berlina.
Borbe u srcu grada: ulični rat
Ulične borbe u Berlinu bile su najbrutalnije tokom celog rata. Sovjetske trupe, obučene za ovakav tip ratovanja, napredovale su u malim grupama, koristeći jurišne odrede sastavljene od pešadije, tenkova, artiljerije i inženjeraca. Borba se vodila od zgrade do zgrade, od sprata do sprata, često prsa u prsa, u mraku i dimu. Nemački branioci su, uprkos očiglednoj beznadežnosti, pružali žestok otpor. Pripadnici SS-a i fanatični Hitlerjugendovci koristili su svaku priliku da unište sovjetske tenkove T-34 i IS-2 Pancerfaustima iz zasede. Snajperske borbe bile su uobičajene, a otpor se pružao iz svakog razrušenog prozora. Sovjeti su, međutim, imali masivnu brojčanu prednost, superiornu vatrenu moć i nepresušnu volju da okončaju rat, ne obazirući se na gubitke.
Glavni ciljevi sovjetske ofanzive unutar grada bili su:
- Rajhstag (Reichstag), simbol nemačke moći i parlamenta.
- Rajhskancelarija (Reichskanzlei), Hitlerovo sedište i centar nacističke vlasti.
- Brandenburška kapija (Brandenburger Tor), ikonični simbol Berlina.
- Kancelarija Gestapoa (Gestapo headquarters), simbol terora i represije.
Borbe za ove simbole bile su posebno intenzivne i krvave, predstavljajući poslednji juriš na srce nacističke ideologije.
Pad rajhstaga: simbolična pobeda
Od svih meta u Berlinu, Rajhstag je imao najveći simbolički značaj. Predstavljao je srce nemačke demokratije koje je Hitler ugazio. Njegovo zauzimanje bilo je više od vojne pobede – bila je to moralna i propagandna pobeda, trijumf nad nacističkim režimom. Borba za Rajhstag započela je 29. aprila. Zgrada je bila pretvorena u pravu tvrđavu, sa debelim zidovima, barikadama i brojnim braniteljima koji su se borili do poslednjeg daha. Sovjetski vojnici, pod komandom generala Vasilija Čujkova, morali su da se bore za svaku sobu, svaki hodnik, prolazeći kroz lavirint ruševina i smrtonosnih zamki. Napredak je bio spor i skup, praćen velikim gubicima. Dana 30. aprila, u ranim jutarnjim časovima, nakon što su probili poslednje linije odbrane, sovjetski vojnici su konačno uspeli da se popnu na krov Rajhstaga. Narednik Mihail Jegorov i mlađi vodnik Meliton Kantarija, pripadnici 150. streljačke divizije, podigli su sovjetsku zastavu – zastavu pobede – nad ruševinama Rajhstaga. Iako je borba unutar zgrade trajala još nekoliko sati, podizanje zastave je poslalo jasnu poruku svetu: nacistička Nemačka je pala. Ovaj trenutak, ovekovečen na ikoničnoj fotografiji Jevgenija Kaldjina, postao je trajni simbol sovjetske pobede u Drugom svetskom ratu i svetske pobede nad fašizmom.[8]
Sovjetska zastava nad Rajhstagom, 2. maj 1945. (čuvena fotografija Jevgenija Kaldjina).
Poslednji dani adolfa Hitlera
Dok je Rajhstag gorio, a sovjetska zastava ponosno vijorila, Adolf Hitler je proživljavao svoje poslednje sate u klaustrofobičnom Firerovom bunkeru. Njegove zablude su se raspršile, a san o hiljadugodišnjem Rajhu pretvorio se u košmar pepela i ruševina. Shvatio je da je sve izgubljeno, ali je do kraja ostao tvrdoglav u svojoj mržnji i paranoji. 28\. aprila saznao je za pregovore Hajnriha Himlera sa zapadnim saveznicima, što je proglasio izdajom. U napadu besa, naredio je hapšenje i pogubljenje Himlerovog predstavnika u Berlinu, Fegeleina. Nekoliko sati nakon toga, u ranim jutarnjim časovima 29. aprila, oženio se svojom dugogodišnjom ljubavnicom, Evom Braun, u kratkoj ceremoniji svedenoj na apsolutni minimum. Zatim je diktirao svoj politički testament, u kojem je krivicu za rat svalio na Jevreje i nastavio da naređuje pogubljenja onih za koje je smatrao da su ga izdali. Bila je to poslednja manifestacija njegovog ludila. Popodne 30. aprila 1945. godine, samo nekoliko sati nakon što je Rajhstag pao, Hitler je, nakon oproštaja sa svojim preostalim lojalnim saradnicima, izvršio samoubistvo. Uzeo je kapsulu cijanida, a zatim je sebi pucao u glavu iz pištolja. Eva Braun je takođe umrla od cijanida. Njihova tela su, po njegovim instrukcijama, odneta u dvorište Rajhskancelarije, polivena benzinom i spaljena, kako bi se sprečilo da padnu u ruke Sovjetima. Međutim, sovjetske snage su ubrzo pronašle i identifikovale ostatke, čime je potvrđen kraj jednog od najmračnijih diktatora u istoriji.[9]
Kraj borbi: kapitulacija Berlina
Sledećeg dana, 1. maja, general Hans Krebs, načelnik štaba nemačke kopnene vojske, pokušao je da pregovara o primirju sa sovjetskim generalom Čujkovom, ali je zahtev za bezuslovnom kapitulacijom odbijen. Sovjeti nisu želeli nikakve pregovore, samo potpunu predaju. Narednog dana, 2. maja 1945., oko 6:00 ujutro, general Helmuta Vajdling, komandant odbrane Berlina, potpisao je bezuslovnu kapitulaciju grada. Preostali nemački garnizon, koji se sastojao od oko 70.000 vojnika, predao se. Borbe su konačno prestale, tišina se spustila na razrušeni grad, prekinuta samo jecajima preživelih.
Opšta kapitulacija Nemačke: zvona mira
Pad Berlina bio je de fakto kraj rata u Evropi, ali je formalna kapitulacija usledila tek nekoliko dana kasnije, kroz dva odvojena, ali povezana akta.
- 7. maj 1945. – Reims, Francuska: U sedištu Vrhovnog komandanta Savezničkih ekspedicionih snaga (SHAEF), generala Dvajta D. Ajzenhauera, u Reimsu, general Alfred Jodl (načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta) potpisao je bezuslovnu kapitulaciju svih nemačkih oružanih snaga pred zapadnim saveznicima i Sovjetskim Savezom. Potpisivanje je izvršeno u prisustvu predstavnika svih savezničkih snaga, uključujući i sovjetskog generala Ivana Susloparova. Ovaj dokument je stupio na snagu 8. maja u 23:01 po srednjoevropskom vremenu. To je bio prvi zvanični čin kraja rata.
- 8. maj 1945. – Berlin-Karlshorst, Nemačka: Na insistiranje Josifa Staljina, koji je želeo da istakne ključnu ulogu Crvene armije u porazu nacističke Nemačke i da ceremonija bude održana u samom Berlinu, ponovljena je ceremonija potpisivanja. U Berlin-Karlshorstu, u zgradi vojno-inženjerske škole, svečani akt bezuslovne kapitulacije potpisao je feldmaršal Vilhelm Kajtel (vrhovni komandant Vermahta), admiral Hans-Georg fon Frideburg (komandant mornarice) i general-pukovnik Hans-Jirgen Štumpf (predstavnik Luftvafea). Potpisivanje je obavljeno pred maršalom Georgijem Žukovom (predstavnik Sovjetskog Saveza) i glavnim maršalom vazduhoplovstva Arturom Tederom (predstavnik zapadnih saveznika). To je bio zvanični kraj Drugog svetskog rata u Evropi.
U Sovjetskom Savezu i zemljama Istočnog bloka, Dan pobede se obeležava 9. maja zbog vremenske razlike, što je ostalo istorijsko nasleđe do danas.[10]
Cena pobede i posleratni odjek
Bitka za Berlin bila je jedna od najskupljih i najkrvavijih operacija Drugog svetskog rata. Njena cena u ljudskim životima bila je neizmerna, a razaranje nepojmljivo.
- Sovjetski gubici: Procenjuje se da je Crvena armija pretrpela između 81.000 i 361.000 žrtava (poginulih, ranjenih, nestalih) u celoj Berlinskoj operaciji. Neki izvori navode čak i do 100.000 poginulih samo u borbama za sam grad.[11] Uništeno je na hiljade tenkova i aviona.
- Nemački gubici: Broj nemačkih žrtava je teže precizirati, ali se procenjuje na oko 100.000 poginulih vojnika i civila, te oko 480.000 zarobljenih. Mnogi su poginuli u poslednjim, očajničkim borbama.
- Devastacija grada: Berlin je bio grad duhova. Preko 80% zgrada u centru grada bilo je uništeno ili ozbiljno oštećeno. Infrastruktura je bila potpuno razorena, a grad bez struje, vode i kanalizacije – slika totalnog rata.
Pad Trećeg rajha i kapitulacija Nemačke označili su definitivan kraj jedne mračne ere u ljudskoj istoriji. Međutim, pobeda nije donela univerzalni mir. Nemačka je podeljena na okupacione zone, a ubrzo je usledila podela na Istočnu i Zapadnu Nemačku, sa Berlinom kao ključnim žarištem Hladnog rata. Gvozdena zavesa se spustila upravo ovde. Bitka za Berlin postala je simbol nepokolebljive volje za pobedom, ali i upozorenje na razarajuće posledice ideologija koje vode u propast. Ona je podsetnik na ljudsku patnju i otpor, na herojstvo i užase rata, i na večitu borbu za slobodu i mir. Njen eho i dalje odjekuje u kolektivnom sećanju sveta.
Fusnote
Reference
- Beevor, Antony. Berlin: The Downfall 1945. Viking, 2002.
- Erickson, John. The Road to Berlin: Stalin's War with Germany, Vol. 2. Yale University Press, 2000.
- Fest, Joachim C. Hitler. Harcourt Brace Jovanovich, 1974.
- Glantz, David M. and House, Jonathan M. When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler. University Press of Kansas, 1995.
- Khaldei, Yevgeny. The Flag over the Reichstag: A Soviet Photographer's Story. Kniga, 2005.
- Krivosheev, G. F. Soviet Casualties and Combat Losses in the Twentieth Century. Greenhill Books, 1997.
- Le Tissier, Tony. Race for the Reichstag: The 1945 Battle for Berlin. Pen and Sword Military, 2008.
- MacDonald, Charles B. The Last Offensive. United States Army Center of Military History, 1973.
- Moeller, Robert G. War Stories: The War in German Memory. Routledge, 2004.
- Ziemke, Earl F. Battle for Berlin: End of the Third Reich. Ballantine Books, 1968.
- Wikipedia – relevantni članci o Bitki za Berlin, Adolfa Hitlera, Georgija Žukova i drugim povezanim temama (npr. Battle of Berlin, Adolf Hitler's death, Seelow Heights).
- Vojnoistorijski institut Beograd – Zbornici dokumenata i studije o Drugom svetskom ratu.
