U sumrak Drugog svetskog rata, na Pacifiku se odigrala jedna od najužasnijih i najodlučnijih bitaka, urezana duboko u kolektivno sećanje čovečanstva. Bitka za ostrvo Ivo Džimu, komad vulkanskog kamenja i crnog peska, postala je sinonim za neviđenu hrabrost, fanatičnu borbu i gotovo nadljudsko stradanje. Od 19. februara do 26. marta 1945. godine, američki marinci i japanski branioci susreli su se u paklenom okršaju koji je za sobom ostavio hiljade mrtvih i sliku podizanja zastave na planini Suribači, koja je zauvek postala simbol.
Strategijski imperativ: zašto ivo džima?
Naizgled beznačajno ostrvce, dugačko svega osam, a široko četiri kilometra, Ivo Džima, što na japanskom znači "sumporno ostrvo", ležalo je na pola puta između Marijanskih ostrva, gde su bile bazirane američke B-29 superbombarderi, i Japana. Za Amerikance, osvajanje Ivo Džime bilo je od ključnog značaja iz nekoliko razloga:
- Baze za lovačku pratnju: B-29 bombarderi su, leteći iz Marijanskih ostrva, imali dugačak put do Japana bez lovačke pratnje. Sa aerodromima na Ivo Džimi, lovački avioni P-51 Mustang mogli su da prate bombardere sve do ciljeva u Japanu i nazad, značajno smanjujući gubitke.
- Pista za prinudna sletanja: Ostrvo je služilo i kao vitalna tačka za prinudna sletanja oštećenih B-29 letelica koje se vraćaju iz misija, spasavajući živote pilota i skupocene avione.
- Prekid japanskih presretačkih dejstava: Ivo Džima je bila baza za japanske lovce koji su presretali američke bombardere. Osvajanjem ostrva, presekli bi se ovi napadi.
- Psihološki udar: Približavanje japanskoj matičnoj zemlji bio je deo strategije demoralizacije i slabljenja otpora.
Za Japance, Ivo Džima je predstavljala poslednju liniju odbrane pre nego što bi se borbe prenele na matično kopno. Njen gubitak bi značio da je put ka Japanu širom otvoren, a carstvo ranjivo na direktne napade. Nisu imali iluzija o ishodu; znali su da je ostrvo gotovo nemoguće održati. Njihov cilj je bio da nanesu Amerikancima što veće gubitke, kako bi im odvratili misli od invazije na Japan, ili barem kupili vreme za pripremu odbrane matične zemlje.
Japanska odbrana: remek-delo generala kuribayashija
Komanda nad odbranom Ivo Džime poverena je general-potpukovniku Tadamichiju Kuribayashiju, izuzetnom strategu i čoveku koji je shvatao realnost modernog rata bolje od mnogih svojih kolega. Kuribayashi je odbacio tradicionalne japanske doktrine banzai juriša i samoubilačkih napada na plažama. Umesto toga, osmislio je jedinstvenu i smrtonosnu strategiju odbrane:
- Dubinsko utvrđenje: Ostrvo je pretvoreno u labirint međusobno povezanih bunkera, pećina i podzemnih tunela, ukupne dužine od čak 18 kilometara.[1] Njegovi vojnici su kopali danonoćno, pretvarajući vulkanski teren u neprobojnu tvrđavu.
- Skrivena artiljerija: Većina artiljerijskih oruđa bila je postavljena tako da puca direktno na plaže, ali skrivena u maskiranim položajima, često sa čeličnim kupolama, čime su bili zaštićeni od pomorske artiljerijske pripreme.
- Bez odbrane plaža: Umesto da dočeka marince na samoj obali, Kuribayashi je planirao da ih pusti da se iskrcaju, a zatim da ih pokosi koncentrisanom vatrom sa uzvišenja, posebno sa planine Suribači, koja je dominirala južnim delom ostrva.
- Rat iscrpljivanja: Cilj je bio da se nanese maksimalan broj žrtava Amerikancima, ne da se ostrvo zadrži. Svaki Japanac je morao da ubije deset Amerikanaca pre nego što pogine.
Japanski garnizon sastojao se od približno 21.000 vojnika, uglavnom pripadnika 109. pešadijske divizije i raznih pomorskih jedinica. Bili su izuzetno motivisani, dobro opremljeni i spremni da se bore do poslednjeg čoveka. Kuribayashi je naredio da se svaki vojnik bori u svojoj rupi, da se niko ne predaje i da se ne napuštaju položaji.
Američke snage i plan napada
Amerikanci su za invaziju na Ivo Džimu mobilisali masivne snage. U operaciji pod kodnim nazivom "Odredstvo" (Operation Detachment), učestvovale su tri divizije mornaričke pešadije (Marines):
- 3. Marinska divizija
- 4. Marinska divizija
- 5. Marinska divizija
Ukupno, oko 70.000 marinaca bilo je predviđeno za borbu na kopnu, podržano masivnom pomorskom flotom od preko 400 brodova, uključujući 12 bojnih brodova, 12 nosača aviona i 15 krstarica. Komandant celokupne operacije bio je admiral Raymond A. Spruance, dok je komandant pomorskih snaga bio viceadmiral Richmond K. Turner. Združenim snagama marinaca komandovao je general-potpukovnik Holland M. Smith, poznat kao "Howlin' Mad" Smith.
Plan napada bio je relativno jednostavan: intenzivna pomorska i vazdušna priprema, nakon čega sledi amfibijsko iskrcavanje na jugoistočne plaže ostrva. 5. marinska divizija trebalo je da napadne zapadnu stranu plaže, a 4. marinska divizija istočnu. Njihov zadatak je bio da probiju prve linije odbrane, zauzmu aerodrome i preseku ostrvo na dva dela, a zatim da se okrenu ka severu i unište preostale japanske snage. Planina Suribači na jugu bila je primarni cilj 5. marinske divizije.
Pomorska priprema i iskrcavanje (19. februar 1945.)
Tri dana pre invazije, američka flota započela je najintenzivnije pomorsko bombardovanje u istoriji Pacifičkog rata. Stotine brodova ispaljivale su hiljade tona projektila na malo ostrvo. Međutim, zbog Kuribayashijeve dubinske odbrane i pametno skrivenih položaja, bombardovanje je imalo manji efekat nego što se očekivalo. Mnogi bunkeri i tuneli ostali su netaknuti.
Jutro 19. februara 1945., poznato kao D-dan, donelo je stotine amfibijskih vozila koja su se probijala kroz talase ka crnim vulkanskim plažama. Prvi talasi marinaca naišli su na prividan mir. Kuribayashi je čekao. Tek kada su se plaže napunile hiljadama vojnika i vozila, japanska artiljerija je otvorila paklenu vatru. Projektili su padali na plaže, pretvarajući ih u pravi pakao. Marinci su bili izloženi unakrsnoj vatri sa svih strana, a vulkanski pesak im je otežavao kretanje i kopanje rovova. Nije bilo zaklona.
"Bilo je kao da hodamo po oblaku. Noge bi nam propadale u pesak, a onda bi se iz dubine zemlje pojavila vatra, od koje nije bilo spasa," svedočio je jedan marinac o prvim satima iskrcavanja.[2]
Prvog dana, Amerikanci su pretrpeli neverovatne gubitke, sa preko 2.400 mrtvih i ranjenih. Ipak, uspeli su da uspostave mostobran i da se probiju nekoliko stotina metara u unutrašnjost. Borba je bila brutalna, metar po metar, bunkeri su morali biti čišćeni jedan po jedan, često uz upotrebu bacača plamena i ručnih granata.
Bitka za suribači: simbol otpora i heroizma
Planina Suribači, ugašeni vulkan visok 169 metara, dominirala je južnim delom Ivo Džime. Bila je krcata japanskim položajima, pećinama i tunelima, odakle su branioci mogli da kontrolišu veći deo ostrva. Njenim osvajanjem komandovala je 28. puk 5. marinske divizije.
Narednih nekoliko dana borba za Suribači bila je bespoštedna. Marinci su se penjali uz strme, stjenovite padine, suočavajući se sa neprekidnom vatrom iz skrivenih položaja. Svaka pećina i svaki bunker bili su branjeni do poslednjeg čoveka. Bacači plamena su bili ključni u čišćenju ovih utvrđenja, često sa marincima koji su se rizikovali život da bi ubacili gorivo u otvore.
"To je bila najteža borba koju sam ikada video. Kao da je planina disala vatru," rekao je kasnije jedan od veterana.[3]
Četvrtog dana bitke, 23. februara 1945., marinci su se konačno probili do vrha Suribačija. Mala patrola od šest ljudi, pod vođstvom poručnika Harolda G. Schriera, uspela je da postavi malu američku zastavu. Ovaj čin, iako nije bio široko dokumentovan, podigao je moral vojnicima na plažama i brodovima.
Međutim, zastava je bila premala da bi se videla sa svih strana ostrva. Komandant bataljona, pukovnik Chandler Johnson, naredio je da se postavi veća zastava. Nedugo zatim, druga patrola od pet marinaca i jednog mornaričkog bolničara - Harlon Block, René Gagnon, Ira Hayes, Franklin Sousley, Michael Strank i bolničar John Bradley – nosila je veću zastavu na vrh Suribačija. Upravo u tom trenutku, fotoreporter Joe Rosenthal iz Associated Pressa uhvatio je momenat koji će ući u istoriju.
Ikonična fotografija: podizanje zastave na iwo jima
Rosenthalova fotografija, pod nazivom "Podizanje zastave na Iwo Jimi" (Raising the Flag on Iwo Jima), prikazuje šestoricu muškaraca kako se muče da podignu tešku zastavu. Postala je najreprodukovanija ratna fotografija u istoriji, simbol borbe, žrtve i pobede. Osvojila je Pulicerovu nagradu i inspirisala je milione Amerikanaca. Tri od šestorice ljudi na fotografiji – Strank, Block i Sousley – poginula su u narednim danima bitke na Ivo Džimi. John Bradley i René Gagnon preživeli su rat, ali su se borili sa traumama i teretom slave. Ira Hayes, američki Indijanac Pima plemena, postao je poznat po svojoj melanholiji i borbi sa alkoholizmom, često žaleći zbog slave koja je usledila.
Čuvena fotografija Joea Rosenthala, snimljena 23. februara 1945., postala je simbol heroizma marinaca.
Podizanje zastave označilo je simboličnu prekretnicu, ali borba za ostrvo bila je daleko od završene. Suribači je bio osvojen, ali preostale japanske snage na severu ostrva bile su i dalje nepopustljive.
Pakao na severu: borba do poslednjeg daha
Nakon Suribačija, fokus borbe prebacio se na severni deo Ivo Džime, gde su se nalazila dva aerodroma i gde je Kuribayashi koncentrisao većinu svojih snaga. Teren je bio još teži, sa lavirintom grebena, klisura i duboko ukopanih položaja. Marinci su se suočavali sa nevidljivim neprijateljem, koji je izlazio iz zemlje, napadao i nestajao, ostavljajući za sobom samo mrtve.
Borbe su se vodile za svaku pedlju terena. Teritorija je preimenovana u eufemizme koji su odražavali brutalnost: "Mesožderski greben", "Amputacijski greben" i "Krvava klisura" (Bloody Gorge). Očigledan primer japanske upornosti bila je bitka za "Hill 382", mali vrh koji je bio praktično impregniran japanskim utvrđenjima. Marinci su ga napadali iznova i iznova, trpeći ogromne gubitke.
Američke trupe su koristile sve dostupne resurse: tenkove Šerman sa bacačima plamena ("Zippos") koji su bili izuzetno efikasni u čišćenju bunkera, tešku artiljeriju i avijaciju. Ipak, japanski vojnici, podređeni Kuribayashijevoj nefleksibilnoj doktrini borbe do smrti, borili su se sa fanatičnim žarom. Nije bilo povlačenja, nije bilo predaje.
"Bila je to bitka između čeličnih zuba i vulkanskog kamenja. Svaki kamen je bio potencijalno gnezdo mitraljeza," opisao je jedan veteran.[4]
U poslednjim fazama bitke, marinci su koristili taktiku "kašenja i spaljivanja" (blowtorch and corkscrew), uništavajući ulaze u pećine i tunele, a zatim bacajući eksploziv unutra kako bi zagušili preživele. Ipak, japanski otpor nije jenjavao sve do poslednjih dana.
General Kuribayashi je odbio sve pozive na predaju. Smatrao je da mu je čast da pogine sa svojim ljudima. Ujutro 26. marta, preostalih nekoliko stotina japanskih vojnika, uključujući i samog Kuribayashija (mada su okolnosti njegove smrti još uvek predmet debate, veruje se da je poginuo u samoubilačkom jurišu), pokrenuli su poslednji, očajnički banzai juriš na američke šatore i logore. Ovaj napad je bio iznenađujući i naneo je Amerikancima dodatne žrtve, pre nego što je ugušen. Tog dana, Ivo Džima je proglašena sigurnom.
Žrtve i strašna cena pobede
Bitka za Ivo Džimu bila je najkrvavija bitka u istoriji američkih marinaca.
- Američke žrtve:
- 6.821 mrtvih ili nestalih (uključujući 5.931 marinaca)
- 19.217 ranjenih
- Ukupno je bilo više američkih žrtava nego japanskih.
- Po prvi put u Drugom svetskom ratu, američki gubici su bili veći od japanskih.
- 27 marinaca i mornara dobilo je Medalju časti, što je skoro trećina svih medalja časti dodeljenih marincima tokom Drugog svetskog rata.
- Japanske žrtve:
- Od približno 21.000 branilaca, skoro 20.000 je poginulo.
- Samo 1.083 japanska vojnika su zarobljena, od kojih su mnogi bili onesposobljeni. Većina je bila previše ponosna da bi se predala.
Ova statistika svedoči o neverovatnom intenzitetu borbi i odlučnosti obe strane. Ivo Džima je bila primer borbe do istrebljenja, gde je taktika preživljavanja bila luksuz koji se retko mogao priuštiti.
Posledice i istorijski odjek
Pobeda na Ivo Džimi bila je izuzetno skupa, ali je imala opipljive strateške koristi:
- Spaseni životi: Procenjuje se da su aerodromi na Ivo Džimi spasili živote preko 24.000 članova posada B-29 bombardera, jer su oštećeni avioni mogli da prinudno slete ili da budu snabdeveni gorivom na ostrvu.[5]
- Ključna baza: Ostrvo je postalo vitalna baza za lovačku pratnju i operacije pretraživanja i spasavanja, omogućavajući intenziviranje bombardovanja Japana.
- Moralna pobeda: Iako je cena bila ogromna, pobeda je podigla moral američkim snagama i potvrdila reputaciju marinaca kao nezaustavljive sile.
Ipak, užasi Ivo Džime uticali su na američko vojno planiranje. Visoki gubici pred invaziju na Japan bili su jasan pokazatelj kakva bi cena mogla da bude za osvajanje matičnog ostrva. Mnogi istoričari smatraju da su iskustva sa Ivo Džime, zajedno sa brutalnošću bitke za Okinavu, doprinela odluci predsednika Trumana da upotrebi atomsku bombu kako bi izbegao invaziju na Japan koja bi, prema procenama, koštala milione života sa obe strane.
Bitka za Ivo Džimu ostala je trajan simbol herojstva i žrtve. Muzej Nacionalnog korpusa marinaca u Virdžiniji čuva sećanje na ovu bitku, a spomenici širom SAD, najpoznatiji od svih Marine Corps War Memorial u Arlingtonu, Virdžinija, koji prikazuje upravo scenu podizanja zastave, svedoče o ceni slobode i hrabrosti vojnika koji su se borili na crnom pesku. Iako je borba na Ivo Džimi trajala samo 36 dana, njena lekcija o snazi ljudskog duha i užasima rata odjekuje i danas.
Reference
- Alexander, Joseph H. Storm Landings: Epic Amphibious Battles in the Central Pacific. Naval Institute Press, 1997.
- Burke, Gerald. Iwo Jima: The Story of a Flag. Naval Institute Press, 1995.
- Chen, C. Peter. "Battle of Iwo Jima". World War II Database. ww2db.com (Pristupljeno maj 2024).
- Hammel, Eric. The Battle for Iwo Jima. Zenith Press, 1987.
- Moore, John Hammond. The First to Die: The Story of the Iwo Jima Landing. Dell Publishing, 1988.
- Morison, Samuel Eliot. Victory in the Pacific, 1945. Little, Brown and Company, 1960.
- Newcomb, Richard F. Iwo Jima. Holt, Rinehart and Winston, 1965.
- Ross, Bill D. Iwo Jima: Legacy of Valor. Vanguard Press, 1985.
- Wheeler, Richard. Iwo Jima: An Eyewitness Account. Naval Institute Press, 1994.
