Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка за Москву, 1941.

Упркос многим индикаторима о наступајућем нападу, Хитлерова инвазија на Совјетски Савез 22. јуна 1941. затекла је Црвену армију неприпремљену за рат. Три немачке групе армија – Север, Центар и Југ – брзо су се пробијали кроз совјетске положаје уз државну границу и продирали у дубину совјетске територије. На небу, пилоти немачког ратног ваздухопловства успели су да се изборе за превласт у ваздуху, наносећи велике губитке совјетском ратном ваздухопловству. За разлику од Група армија Север, која је освојила бивше Балтичке државе и Групе армија Југ, која је споро наступала ка Кијеву, Група армија Центар је добила задатак да обезбеди витални коридор Орша – Смоленск – Витебск, којим би се у будућности наступало ка Москви. Немачки војни врх је сматрао да ће серија тешких удара довести до брзе пропасти совјетске војне моћи у 1941, захтевајући само неке мање војне операције у 1942, којим би били уништени и остаци совјетских снага.

Група армија Центар, под командом фелдмаршала Фон Бока, постигла је велики успех у првој недељи рата, када је успела да опколи већину јединица совјетског Западног фронта у бјалисточком и минском џепу. Гудеријанова Друга и Хотова Трећа оклопна група, за само седам дана, успели су да напредују 325 км и да се повећу код Минска, створивши два џепа са совјетским снагама. Овде ће совјетски Западни фронт изгубити две трећине својих снага: више од 300 000 људи и 2500 тенкова. Командант Западног фронта, генерал Павлов, оптужен је за намерну дезорганизацију одбране, и повлачење без битке, након чега је стрељан.

Фелдмаршал Федор фон Бок Фелдмаршал Федор фон Бок, октобра 1941.

Команду над остатком јединица Западног фронта, 1. јула 1941. године преузео је маршал Тимошенко и одмах успоставио нову линију одбране како би одбранио Смоленск. На располагању је имао свега пар дана да од остатака пограничних јединица и на брзину допремљених резерви формира нови фронт. Када је почетком јула наставио са нападом, Фон Бок је применио опробани рецепт за победу – двострани обухват; поново је Хотова оклопна група обишла главне совјетске снаге и 15. јула 1941. се повезала са Гудеријановим снагама код Смоленска. По други пут у истом месецу, главнина снага совјетског Западног фронта поново се нашла у обручу. Ипак, овог пута Немци су имали одређених потешкоћа у затварању обруча, делом због отпора совјетских снага, а делом због понашања немачких команданата. Наиме, Гудеријан је уместо да се споји са Хотовим снагама и тиме затвори обруч, наставио ка истоку и његови тенкови су 17. јула обезбедили мостобран на реци Десни, на свега 300 км од Москве. Захваљујући томе Тимошенко је 23. јула организовао противнапад и успео да пробије слабашну линију немачких снага, што је омогућило бројним совјетским војницима да се извуку из обруча. Фон Бок је био огорчен и наредио је Гудеријану да прекине даље наступање ка истоку и затвори обруч, што ће бити извршено тек 27. јула; борбе унутар обруча биће настављене све до 5. августа. Совјетски губици код Смоленска износили су 310 000 заробљених војника и 3200 тенкова. Тимошенкова команда је током двомесечних борби изгубила 81% бројног стања.

До средине јула, Група армија Центар је два пута разбила совјетску одбрану, а неке од немачких јединица стигле су на 300 км од Москве. Међутим, совјетски противнапади на јужном крилу Групе армија Центар постали су озбиљни тако да је напредовање друге две немачке групе армија било успорено. Истовремено, снабдевање Групе армија Центар било је очајно, а био је неопходан и предах како би се снаге припремиле за наредне операције. Хитлер је 19. јула 1941. потписао Директиву бр. 33, којом је тежиште операције пребачено са центра на крила, како би подстакао снаге на крилима. У директиви је стајало да је уништење совјетских снага око Кијева и Лењинграда приоритет, те да Група армија Центар обе своје оклопне групе препотчини суседним групама армија. Хитлер је, наиме, веровао да совјетски Западни фронт више није борбено способна јединица, тако да је смањио снаге Фон Боку, оставивши му за напредовање ка Москви пешадијске јединице. Хотови тенкови и једна пешадијска армија придодати су Групи армија Север, док су Гудеријанови тенкови и Фон Вајхсова Друга армија послати на Кијев. Фон Клугеова Четврта армија била је једина снага која је још увек дејствовала у централном делу ратишта, али су сви њени ресурси били ангажовани у одржавању мостобрана Јељња. Хитлерова Директива бр. 34 од 30. јула 1941. дозволиће Групи армија Центар да пређе у одбрану.

Многи осуђују Хитлерову одлуку о преусмеравању снага на Кијев, али одлука је у том тренутку војнички и била оправдана. Совјетске снаге око Кијева биле су најснажније совјетске снаге 1941. и оне просто нису могле бити игнорисане; уколико би Фон Бок наставио ка Москви, без претходног заузимања Кијева, готово сигурно је да би Совјети да би отклонили опасност по Москву употребили тих 44 дивизија из састава Југозападног фронта и ударили у бок Гудеријановиих снага. Без Гудеријанових тенкова, Група армија Југ би могла да се заустави далеко од Кијева, што би само по себи био немачки пораз. Поред тога, операције су вођене у складу са приоритетима који су постављени: прво, уништити совјетске снаге, друго, заузети подручја са кључним ресурсима и треће, заузети престижне циљеве, ако што су Москва или Лењинград. Ангажовање Гудеријанових тенкова имало је за резултат највеће опкољавање снага у војној историји, са 616 000 совјетских војника изгубљених у Кијевској операцији. Совјетски Југозападни фронт био је тешко осакаћен, а немачка Група армија Југ се утркивала да заузме што већи део Украјине и Крима. По било ком мерилу, ово је био велики успех Немачке и један од удараца који ће за Совјете захтевати пуно времена за опоравак.

Време које је Група армија Центар проводила у одбрани, Совјети су искористили да изграде нови Западни фронт, како би заштитили Москву. Уместо да нагомилава резерве, Стаљин их је улудо утрошио у низ нападних операција које нису испуниле свој циљ. Генералу Жукову је поверена команда над свим совјетским резервама и било му је готово одмах наређено да покрене нападну операцију ради заузимања Смоленска и уништења Групе армија Центар. Совјетски Западни фронт је у периоду од 28. августа до 8. септембра 1941. извео серију напада којима није успео да пробије немачку одбрану, али је успео даље да ослаби совјетске снаге. У једини већи успех убраја се ликвидација проблематичног клина код Јељње, који су Немци напустили 6. септембра 1941, након што су претрпели велике губитке. То је уједно била и прва победа совјетских снага у овом рату, међутим то је било премало ако се узме у обзир да су ови напади тешко ослабили совјетски Западни фронт који се још увек налазио у фази формирања. Даље ка југу, новоформиран Брјански фронт добија Стаљиново наређење да нападне и уништи Гудеријанову 2. оклопну групу. Командант Брјанског фронта, Јеременко, изводи нападну операцију у трајању од 2. до 6. септембра 1941. и за то време доживљава пропаст, изгубивши још око 100 000 војника. Може се закључити да је серија Стаљинових противнапада озбиљно ослабила совјетске снаге у центру.

Почетком септембра 1941, док су се борбе око Кијева приближавале кулминацији, Хитлер је био релативно задовољан током операције Барбароса; једина мрља била је Група армија Центар која није успела да заузме Лењинград. Изгледало је као да је већи део совјетских снага уништен, а немачке снаге биле су надомак подручја са кључним економским ресурсима земље. Разматран је прелазак у одбрану на већем делу фронта, чим Кијев и Украјина падну у немачке руке. Москва, коју Хитлер никада није сматрао важном, могла би бити заузета у пролеће 1942, након што се немачке снаге одморе и попуне.

Бројни немачки генерали, међу којима и Фон Бок, Кеселринг, Гудеријан и Хот, успели су да убеде Хитлера да је Москва лако освојив циљ, узимајући у обзир губитке које су совјетске снаге претрпеле у првој фази операције. Иако је био вољан да размотри оперативну паузу након пада Кијева, променио је мишљење, сада убеђен да је Москва лако освојива и вредна ризика.

Планови зараћених страна

Немачки планови

Још на самом почетку планирања операције Барбароса, ставови Хитлера и његових генерала по питању важности Москве као циља операције – битно су се разликовали. Хитлер је био равнодушан према Москви, стављајући као приоритет уништење совјетских снага, пре него одвајање снага за заузимање престижног циља. Међутим, генерали су стално као веома важан циљ наводили управо главни град Совјетског Савеза – Москву. Првобитни план операције био је резултат компромиса између Хитлера и Врховне команде Вермахта, у коме је стајало да „заузимање овог града (Москве) биће одлучујућа победа и са политичког и са економског становишта; штавише, тиме ће бити уништен и најбитнији железнички центар.“ Међутим, Хитлер је наредио да се Москва може заузети само ако се пре тога уништи главнина совјетских снага и заузме Лењинград. По отпочињању операције, Хитлер је остао фокусиран на уништавању совјетских армија, једне за другом тако да Москва једноставно није била на његовој листи приоритета. Ипак, у допуни Директиве бр. 34, издате 12. августа 1941, фелдмаршал Кајтел, начелник Врховне команде, убацује Москву као будући приоритетни циљ:

„Након што се претња боковима потпуно елиминише и оклопне групе попуне, услови ће бити погодни за извођење офанзиве… преко широког фронта против великих непријатељских снага концентрисаних за одбрану Москве. Циљ ове офанзиве је заузимање целокупног комплекса економских и комуникационих центара у региону Москве пре почетка зиме, лишавајући га капацитета за обнављање уништених оружаних снага и разбијање функционисања државног апарата.“

Генерали Франц Халдер, Фон Бок и Гудеријан покушали су да преусмере фокус немачких снага назад на центар, даље од јужног фронта. Хитлер је, сав изнервиран, 21. августа 1941. одговорио наређењем у коме је стајало да разматрања Врховне команде од 18. августа нису у складу са његовим намерама, те стога наређује да је најважнији задатак пре наступања зиме освајање Крима и индустријских рејона и налазишта угља Дона, лишавање Руса могућности да се снабдевају нафтом са Кавказа и , на северу, опкољавање Лењинграда и повезивање са Финцима, уместо освајања Москве.

Немачке снаге у напредовању ка Москви.
Немачке снаге у напредовању ка Москви.

Две недеље касније, ситуација се променила након Немачког успеха на југу и северу, заједно са погубним совјетским противнападом у центру. Хитлер, заведен погрешним обавештајним проценама, закључује да се цели совјетски фронт распада и да би још једна катастрофа довела до потпуног уништења совјетских снага. У Директиви бр. 35 од 6. септембра, Хитлер наводи да је успех немачких снага на крилима створио предуслове за извођење одлучне операције против Групе армија Тимошенко, која врши неуспешне нападне операције на фронту Групе армија Центар; они се морају уништити пре почетка зиме.“ Међутим, важно је напоменути да је Хитлер наредио уништење совјетског Западног фронта, а не заузимање Москве. У ствари, у наређењу је стајало да се након уништења главнине Тимошенкових снага, Група армија Центар крене у наступање ка Москви. Хитлер је усмерио Групу армија Центар да уништи Тимошенкове снаге источно од Смоленска, применом двостраног обухвата.

Врховна команда Копнене војске и команда Групе армија Центар су у складу са Хитлеровим наређењем израдили оперативни план операције Тајфун, једне од највћеих нападних операција немачких снага у Другом светском рату. Фон Бок се у почетку надао да започне операцију Тајфун средином септембра, али су кашњења у довођењу оклопних група, кишно време и логистички проблеми условили неколико одлагања почетка операције. Мада је Хитлеровим наређењем одређено да 3. и 4. оклопна група обухвате совјетске снаге око Вјазме, Фон Бок је одлучио да ангажовањем исцрпљене Гудеријанове 2. оклопне групе направи још један обруч око Брјанска и тиме распори читав централни део совјетског фронта. Гудеријанови тенкови, који су били најдаље од Москве, добили су одобрење да нападну 30. септембра 1941, док би главни немачки напад отпочео 2. октобра.

Немци су за операцију Тајфун прикупили шест армија, са укупно 5 оклопних, осам моторизованих и 47 пешадијских дивизија. По први пут у операцијама у Совјетском Савезу, Немци су остварили и квалитативну и квантитативну супериорност: Група армија Центар имала је предност у људству 1,5:1, у тенковима 1,7:1, артиљерији 1,8:1 и у авијацији 2,1:1. Како год, операција Тајфун је имала и своје ризике, који су се огледали у недостатку логистичких ресурса за још једну дуготрајну офанзиву, као и неповољне временске услове који ће ускоро испољити утицај на покретљивост снага. У суштини, Група армија Центар је морала или брзо да победи – или да изгуби.

Совјетски планови

Неслагања Хитлера и Врховне команде Копнене војске у погледу важности Москве у стварности је било у корист Немачке, пошто су совјетски обавештајци могли да прикупе одређене информације о немачким намерама, коришћењем непроверених извора.

Совјетски обавештајци су били ефикасни, али обмањујући, пошто су откривали намере Врховне команде Копнене војске, али не и намере Хитлера. Тако је након битке код Смоленска, када је немачка Врховна команда намеравала да настави напредовање ка Москви, Стаљин је обавештен да је Москва главни циљ немачке операције, тако да је ојачао Западни фронт. Хитлерово окретање снага ка Кијеву изненадила је Совјете и Стаљин је почео да сумња у своје обавештајце и одлучио се да слуша своје инстинкте. Након битке за Кијев, Стаљин је претпоставио да је касно за велики напад на Москву, тако да је одлучио да највећи део резерви пошаље као појачање на југозапад и ка Лењинграду, ослабивши тако релативно миран централни сектор.

Одбрану Москве чинили су Западни фронт под командом Коњева, Резервни фронт под командом Буђонија и Брјански фронт под командом Јерјоменка. Сва три фронта су у периоду август-септембар изводили противнападе, а совјетска Ставка све до 10. септембра није дозвољавала Западном фронту да пређе у одбрану. Иако је Ставка наредила организовање снажне одбране по дубини, са јаким резервама, то није било могуће организовати због великих губитака претрпљених током недавних узалудних противнапада. Чак и без великих губитака у оклопним средствима у борбама код Смоленска, недостатак транспортних средстава и обучених резерви, потези Совјета били су врло ограничени. Јерјоменко је тражио дозволу да Брјански фронт крене са извођењем покретне одбране, али је Шапошњиков то одбио пошто Стаљин, како су се немачке снаге дубоко уклиниле у територију Совјетског Савеза, није био вољан да мења територију за време. У ствари, совјетске снаге су током 1941. биле оријентисане офанзивно, тако да су више времена утрошиле на планирање противнапада на тактичком нивоу, него за организовање одбране на оперативном нивоу.

Распоред совјетских снага на правцу ка Москви био је врло неспретан, са две од шест армија резервног фронта у простору између Западног и Брјанског фронта. Немачке извиђачке јединице откриле су границе између јединица првог ешалона совјетске одбране, па је немачка 4. оклопна група постављена тако да правац њеног напада води дуж те границе. Превише совјетских снага налазило се распоређено одмах иза линије фронта, што је значило да ће совјетске снаге у случају повлачења остати без великог броја оруђа вучне артиљерије. Коњичка група Доватора, једина значајна покретна резерва Западног фронта, постављена је одмах иза линије фронта, у неповољној позицији за реаговање на другом крају одбране у случају потребе.

Ставка је средином јула 1941. наредила изградњу низа одбрамбених линија око Москве, које су се састојале од противтенковских ровова, минских поља и бетонских и дрвених бункера.

Московљанке копају противтенковске препреке.
Московљанке копају противтенковске ровове око града.

Крајња линија била је западно од Вјазме, где се фронт стабилизовао након битке код Смоленска. Унутрашња линија била је усредсређена на Можајск, на директном путу за Москву, са осталим утврђеним рејонима око Волоколамска, Малојарославеца и Калуге. Иако је мобилисан велики број цивила за помоћ совјетским инжињерцима у изградњи одбрамбених линија, ти положаји су на почетку операције Тајфун били напола завршени. Четири главна утврђена рејона имала су 296 бетонских бункера, 538 дрвених или земљаних бункера и 170 км противтенковских ровова, али је у стварности врло мали број војника и стварно посео одбрану.

Погрешно проценивши немачку намеру да нападне и немачку одлуку да преусмери снаге на Кијев – што је скупо коштало Совјетски Савез – Стаљин је своје скоро фаталне грешке из 1941. године ограничио погрешном претпоставком да Немци неће напасти Москву тако касно, имајући у виду годишња доба. Совјетска обавјештајна служба није успела да открије прегруписавање немачких снага из састава Групе армија Центар и ценила је да ће главна дешавања бити на југу. У време почетка операције Тајфун, Ставка је планирала даље офанзиве против Групе армија Центар, које би покренула у јесен, не очекујући очајничку одбрану главног града.

Изненадни напад

30. септембар – 15. октобар 1941.

Гудеријан туче оперативну групу Јермакова

Упркос томе што је Гудеријанова 2. оклопна група коришћена у борбама код Кијева, Фон Бок је одлучио да ову уморну, али искусну јединицу употреби на главном правцу напада на Москву. Гудеријан је морао да пожурује своје изморене и распршене јединице на време доведе до полазних положаја, али безуспешно. Совјетски напад натерао је Гудеријана да употреби 48. оклопни корпус да би заштитио своје десно крило код Путивла, тако да је у свој напад кренуо само са 24. и 47. оклопним корпусом. На левом крилу му се налазила 1. коњичка дивизија, која је покривала сектор између његове оклопне групе о Фон Вајксове Друге армије, широк 60 км.

Немачка пешадија у чишћењу села, на почетку операције Тајфун.

Гудеријанова Друга оклопна група била је елитна јединица Вермахта; била је састављена од пет оклопних, четири моторизоване дивизије и пешадијског пука Grossdeutschland. За заштиту крила Друге оклопне групе одређено је шест пешадијских дивизија из састава 34. и 35. корпуса. Упркос губицима претрпљеним код Кијева, Гудеријан је на почетку напада још увек располагао са 300 тенкова, чиме је имао супериорност у односу на совјетске снаге на свом сектору од 10:1. Проблем који је постојао код Немаца односио се на врло скромну резерву горива. Гудеријанова главна станица за снабдевање налазила се око 80 км иза његових јединица. Намеравао је да нападне са 24. оклопним корпусом, са положаја у рејону Глухкова, пробије лево крило Брјанског фронта и затим експлоатише постигнути успех, напредујући ка Орелу. Напад 24. оклопног корпуса подржаће 47. оклопни корпус, са задатком разбијања левог крила совјетске 13. армије код Јампола, након чега би се окренуо на северозапад, како би заузео Брјанск из позадине. Источно крило Гудеријанових снага, током напредовања ка Орелу, покриваће 47. оклопни корпус. Немачки обавештајци нису били сигурни у погледу стања совјетских резерви иза фронта, али је Гудеријан био свестан распореда совјетских јединица испред себе.

Совјетска врховна команда није очекивала Гудеријана на северу након што је учествовао у борбама код Кијева – њихова пажња била је усмерена на Украјину – и Јермаков добија наређење да са својом групом нападне Гудеријаново крило. Совјетским обавештајцима на тактичком нивоу је промакла дислокација Гудеријанових тенкова.

Немачки тенкови PzKpfw II и PzKpfw III у рејону прикупљања, током почетне фазе операције Тајфун.

Гудеријан је напао 30. септембра у 06,35 часова, са сва оклопна корпуса, који су постигли изненађење. Два хаубичка дивизиона наоружана хаубицама калибра 210 мм пружали су ватрену подршку јединица у нападу, док су авиони Луфтвафеа пружале блиску ватрену подршку из ваздуха, дејствујући по комуникацијским линијама. Борбена група Ебербах из састава 4. оклопне дивизије, напала је у близини Есмана совјетску новоформирану 283. стрељачку дивизију, као и неискусну 150. тенковску бригаду. На крилу, 3. оклопна дивизија је разбила 121. тенковску бригаду, док је 10. моторизована дивизија покушала да прикује две коњичке дивизије Јермакова. Захваљујући лошим комуникацијама и ограниченим могућностима за извиђање, Јермаков је помислио да је његова група нападнута од стране једног немачког корпуса, тако да је ту информацију пренео команданту фронта, Јерјоменку. На основу те нетачне информације, Јерјоменко је проценио да је Гудеријанов напад диверзија и одлучио да не привлачи никакве резерве. Уместо тога, Јермакову је наређено да изврши противнапад и одбије немачке снаге. Слаб и некоординисан противнапад, изведен 1. октобра са 30 лаких тенкова у близини Севска, резултирао је губитком преосталих оклопних снага Јермакова. Једна оклопна чета је чак успела да прегази пук хаубица 122 мм, које су затечене на отвореном простору. Ебербахови тенкови су заузели Севск у подне 1. октобра, чиме су завршили пробој левог крила Брјанског фронта. Без припремљене одбране, Јермакове снаге су се неорганизовано повлачиле ка Орелу и Брјанску, чиме су откриле десно крило совјетске 13. армије.

Напад је наставио 24. оклопни корпус барона Фон Швепенбурга, са циљем заузимања саобраћајног чворишта Орел. Са мало совјетских јединица које су пружале отпор, 34. мотоциклистички пешадијски батаљон је пожурио ка Орелу и у сумрак 2. октобра успео да заузме мост преко реке Ока у месту Кромиј. Наредног јутра, борбена група Ебербах је кренула ка Орелу, граду са 110 000 становника. Орел скоро да и није имао одбрану, а становници су били запањени када су видели немачке тенкове како улазе у град; град је био заузет у 1,00 часова 3. октобра. За четири дана, 4. оклопна дивизија је прешла 240 км и уништила 2200 совјетских војника и заробила 16 тенкова и 24 артиљеријских оруђа, уз сопствене губитке од свега 41 погинулих и 120 рањених војника.

Напуштени совјетски лаки тенк Т-26С, унапређени модел уведен у наоружање 1938, који се одликовао новом куполом, закошеним оклопом и уграђеним радио уређајем. Свака од совјетских стрељачких дивизија имала је једну чету ових тенкова.

На Гудеријановом левом крилу, Ламелсенов 47. оклопни корпус је напао на положаје 298. стрељачку дивизију, ангажовањем 17. и 18. оклопне дивизије. Совјетска 298. дивизија била је као и многе друге дивизије октобра 1941, некомплетне и делимично обучене. Дивизија је брзо савладана, а линија одбране 13. армије пробијена. Генерал мајор Городњански, командант совјетске 13. армије, извршио је противнапад 141. тенковском бригадом, али је јединица лаких тенкова убрзо разбијена. Са групом Јермаков која се повлачила на његовом левом крилу, и сопственим центром који је попуштао, Городњански је наредио 13. армији да се повуче северно, ка Брјанску. Са совјетским снагама у повлачењу, немачки 47. оклопни корпус је брзо смотао 13. армију и потиснуо ка Карачеву како би пресекао правац Орел-Брјанск. Гудеријанове снаге су до 3. октобра у потпуности одвојиле лево крило совјетског Брјанског фронта. У првих пет дана битке, Друга оклопна армија је заробила 9300 совјетских војника, 660 тенкова и 109 артиљеријских оруђа.

Напад Четврте оклопне армије

Остатак Групе армија Центар напао је у 05,30 часова 2. октобра, истовременим нападом ове оклопне армије и три пешадијске армије, на фронту широком 600 км; била је то једна од највећих немачких офанзива током целог рата. Нападу је претходила снажна артиљеријска припрема, као и удари авијације по предњем крају совјетске одбране.

Хепнерова 4. оклопна армија имала је задатак да се пробије кроз одбрамбене положаје совјетске 43. армије Буђонијевог Резервног фронта, порази совјетске снаге у другом ешелону и потом формира десни крак око јужне стране Вјазме. Штумеов 40. оклопни корпус (2. и 10. оклопна дивизија) биле су главнина снага 4. оклопне армије. Фон Фитингхофов 26. оклопни корпус, са око 230 тенкова у 5. и 11. оклопној дивизији, требао је да напредује на левом крилу 40. оклопног корпуса; 12. корпус, са две пешадијске дивизије, требао је да штити десно крило 40. оклопног корпуса. У резерви се код Рослава налазио 57. оклопни корпус генерала Кунцена, спреман да се ангажује у експлоатацији пробоја. Главна снабдевачка станица била је око 25 км иза концентрацијске просторије 4. оклопне армије, што је знатно побољшало почетну ситуацију са логистиком јединице.

Тенк PzKpfw II у пратњи снабдевачке колоне. Хиљаде совјетских војника било је одсечено иза немачких линија као резултат опкољавања код Вјазме и Брјјанска, тако да су немачке линије снабдевања биле све само не безбедне.

Совјетска 43. армија, под командом генерал потпуковника Собеникова, посела је веома широк фронт одбране који се протезао на 85 км, са свега четири стрељачке дивизије и две тенковске бригаде. Јединице из састава совјетског Резервног фронта имале су више од месец дана на располагању за укопавање иза реке Десне, као и густо пошумљен терен, што је свакако погодовало организовању снажне одбране. Обично је прелазак реке под ватром и продирање у фортификацијски уређену зону била врло тешка и компликована операција за нападача, али је 4. оклопна армија успела да пробије одбрану 43. армије за нешто мање од једног дана. Након што је прешао Десну, немачки 40. оклопни корпус се сукобио са совјетском 53. и 149. пешадијском дивизијом. Иако су ово биле две релативно стабилне предратне дивизије, обе су брзо прегажене са више од 560 немачких тенкова, на узаном одсеку, ширине 25 км. Присуство 2. и 5. оклопне дивизије, обе у пуној снази, одморне након попуне у Француској, додале су велику ватрену моћ нападу немачке 4. оклопне армије. Тада Собеников ангажује своју једину покретну резерву – 145. и 148. тенковску бригаду, које шаље у противнапад на немачке снаге које су се пробиле кроз совјетске линије одбране, али су обе убрзо претрпеле такве губитке да се на њих више није могло рачунати. Тенденција Совјета да користе оклопне јединице у противнападима организованим на брзу руку током почетне фазе операције Тајфун, ишла је на руку немачким снагама, пошто је мали број тенкова излаган снажним ударима немачке авијације и противоклопне артиљерије. Велики део совјетских оклопних резерви је слат у противнападе који се могу назвати аматерским. Када су оклопне јединице совјетске 43. армије утрошене, 4. оклопна армија је брзо напредовала ка свом првом циљу – железничком чворишту Спас-Деменск. У међувремену, немачки 12. корпус је опколио дезорганизоване остатке совјетске 43. армије.

Брзина уништења совјетског Резервног фронта послужила је као потврда обавештајних процена немачке команде копнене војске, које су предвиђале брзи колапс совјетских снага. Совјетска 33. армија генерал мајора Онуприенка, са пет стрељачких дивизија, била је јединица другог ешалона, ангажована између Спас-Деменска и Кирова, која је требала да спречи било какву експлоатацију пробоја одбрамбених линија у зони 43. армије. Међутим, совјетске дивизије у резерви биле су распоређене на широком фронту и нису биле укопане. Штумеов 40. оклопни корпус једноставно је газио једну по једну дивизију, почевши од 3. октобра и за свега два дана успео да истисне 33. армију са главног правца напада 4. оклопне армије. Немачки 46. оклопни корпус и 12. корпус додатно су проширили пробој у сектору Резервног фронта, тако да је Хепнер 5. октобра могао да употреби снаге за експлоатацију успеха, које су чиниле јединице 57. оклопног корпуса.

Напад 3. оклопне армије

Напад 3. оклопне армије у операцији Тајфун започео је артиљеријском припремом у 05,30 часова 2. октобра. Генерал пуковник Херман Хот је командовао 3. оклопном армијом у прва три дана офанзиве, док није отишао у Групу армија Југ да командује 17. армијом, а на дужности команданта 3. оклопне армије заменио га је генерал пуковник Рајнхарт. Хотова армија је на располагању имала свега два оклопна корпуса и у почетку је своје моторизоване дивизије држао у резерви. Хотов задатак био је да се пробије кроз линије одбране 19. и 30. армије Западног фронта, уништи јединице у другом ешалону одбране и иза Вјазме се споји са јединицама 4. оклопне армије. На почетку операције Тајфун, Хотова главна снабдевачка линија била је 50 км јужније, у близини Смоленска.

Совјетско ратно ваздухопловство извршило је 11. октобра масивне нападе на немачко ваздухопловство на аеродрому Орел.

Хотова главна снага био је 56. оклопни корпус генерала Фердинанда Шала, са 6. и 7. оклопном дивизијом, које су се налазиле у првом ешалону и 14. моторизована дивизија у резерви. Шал је имао око 250 исправних тенкова, већином чешких PzKpfw 35(t) и PzKpfw 38(t), тако да када је напао совјетску 91. стрељачку дивизију из састава 19. армије, могао је првог дана операције да оствари напредовање од око 5 до 10 км. На Шаловом левом крилу, 41. оклопни корпус генерал пуковника Модела напао је на положаје совјетске 12. стрељачке дивизије, ангажујући 1. оклопну дивизију и 129. пешадијску дивизију. Иако су Шалови и Моделови напади били далеко слабији од напада осталих немачких оклопних колона, и против бројчано супериорнијег и укопаног непријатеља, Немци су поделили совјетске снаге дуж споја совјетске 19. и 30. армије, успевши да направе широку брешу за мање од два дана. Хотов напад се ослањао више на нападе пешадијских јединица него што су то чинили команданти осталих немачких оклопних група – делом услед слабости свог оклопа, а делом због терена који је био испресецан шумама и језерима.

На Хотовом левом крилу, 6. корпус генерала Отоа Форстера, напао је на положаје совјетске 30. армије, којом је командовао генерал мајор Василиј Хоменко. Немачке снаге су успеле да прикују совјетске снаге на предњем крају одбране, док је 1. оклопна пробила главну линију одбране. На Хотовом десном крилу, 5. корпус је напао са три пешадијске дивизије и успео да потисне дивизије првог ешалона 19. армије назад, чиме је проширио брешу за 56. оклопни корпус. Након што је главни одбрамбени појас Западног фронта пробијен, први циљ 3. оклопне армије били су мостови на Дњепру код Холм-Жировског. Касније 3. октобра, 56. оклопни корпус је успео да заузме мостове, нетакнуте, и да се добро позиционира за даље напредовање ка главном циљу – опкољавању Вјазме. Остатак Хотове армије наставио је да уништава остатке пешадијских јединица 19. и 30. армије, успешно одбијајући противнападе.

Напади немачких пешадијских армија

Немачке три пешадијске армије су такође имале своју улогу у почетној фази операције Тајфун, мада мање драматичну од оклопних група. Фон Бок је желео да избегне тешке губитке услед фронталног напада на утврђене совјетске линије одбране, тако да је наредио да највећи део пешадијских јединица буде задржано назад, све док тенкови не пробију линије одбране Западног фронта. Када започне повлачење совјетских јединица, три пешадијске армије би кренуле напред и разбиле совјетске снаге.

Генерал пуковник Штраус је са својом 9. армијом био размештен са два корпуса на десном крилу 3. оклопне армије и један корпус на левом крилу. Штраусова армија није уведена у напад све до 4. октобра и њена улога била је стриктно ограничена на везивање што је могуће више совјетских дивизија првог ешалона одбране како би обликовала планирано опкољавање совјетских снага.

Док су три пешадијске дивизије из састава 2. корпуса генерала Вагера изводиле демонстративна дејства против снажно утврђене 16. армије око Јарцева, 8. корпус генерала Хејца је убацио две дивизије на споју совјетске 16. и 19. армије. Свега две дивизије 9. армије су учествовале у жестоким борбама, али се чинило да су успеле само да вежу главнину совјетске 16. армије.

Заробљени совјетски камион ГАЗ-ААА на блатњавом путу у јесен 1941. Немци су зраобили на хиљаде совјетских камиона, који су се на путевима боље понашали од немачких.

Друга армија генерал пуковника Фон Вајкса започела је низ напада на положаје 50. армије генерал мајора Михаила Петрова како би спречио Брјански фронт да пребаци јединице да спрече продор Гудеријанових тенкова ка југозападу. Напад Друге армије са пет од њених осам пешадијских дивизија започет је 3. октобра, са 53. корпусом на главном правцу напада, који је напредовао директно на исток, ка Брјанску. Совјетске снаге су дуго ишчекивале директан напад на Брјанск дуж главног пута из Рослава и одбрана је на том сектору била врло снажна. Пешадијске јединице Фон Вајкса успеле су да остваре слаб напредак, али су приморале Јерјоменка да уведе своје најбоље резерве, 108. тенковску дивизију, како би зауставила напредовање 53. корпуса. Са Лемелсоновим тенковима који су се већ приближавали југоисточном предграђу Брјанска, Фон Вајкс је постигао свој циљ, држећи Брјански фронт фокусираним на њега, уместо на Гудеријана.

Четврта армија фелдмаршала Фон Клугеа није напала до ноћи 4/5. октобра, када је осам од укупно десет пешадијских дивизија увео у напад на совјетску 20. и 24. армију у рејону Јељње. На папиру, Фон Клуге је са свега осам дивизија нападао на више од десет укопаних дивизија, што је нормално био рецепт за пораз. Ипак, Фон Клуге је био експерт за припремање битке по деловима и артиљеријских напада, а његове јединице биле су одморније и боље попуњене и снабдевене од осталих армија у Групи армија Центар.

Док је Гејеров 9. корпус нападао на левом крилу, како би приковао совјетску 20. армију код Јељње, 20. и 7. корпус су пробили одбрану 24. и 43. армије и кренули да опкољавају крило 20. армије. За то време, немачки 20. корпус је имао задатак да пробије одбрану 24. армије генерал мајора Ракутина и опколи совјетске снаге код Јељње. Без знатне подршке оклопних снага, Фон Клуге је успео да до 5. октобра разбије четири стрељачке дивизије и 145. тенковску бригаду наоружану средњим тенковима Т-34. Његов напад је био велики успех у разбијању левог крила Западног фронта и у постављању основе за опкољавање совјетских снага код Вјазме. У само два дана извођења нападних дејстава, 4. армија је остала без 198 официра, међу којима су били и командант 9. корпуса генерал Гејер и командант 183. пешадијске дивизије, генерал мајор Диполд.

Совјетски одговор

У почетку, реакција Стаљина и совјетске Ставке на почетку операције Тајфун био је млак, пошто је њихова пажња била усмерена на критичну ситуацију код Лењинграда и у Украјини. У ствари, толико је био несвестан значаја Гудеријановог пробоја, да је 1. октобра наредио Резервном фронту да пребаци читаву 49. армију у одбрану Курска и Харкова. Ставка је постала забринута тек 2. октобра када су започели немачки напади дуж целог Западног, Резервног и Брјанског фронта. Наредили су генерал мајору Лељушенку, искусном тенкисти, да се упути у Орел и преузме команду над неколико јединица из резерве Врховне команде, од којих је формиран 1. гардијски стрељачки корпус.

Совјетска пешадија заузима ватрени положај митраљезом Максим, западно од Москве, октобра 1941. Бројни болкадни одреди, налик овоме, жртвовани су како би се купило време за опоравак Црвене Армије.

На југу, Јерјоменко није био свестан обима Гудеријановог пробоја, пошто је од 1. октобра свега пар јединица било у борбеном додиру са 2. оклопном армијом. Међутим, совјетски извиђачи су из ваздуха открили немачке колоне тенкова у покрету ка Брјанску и Орелу, тако да је Јерјоменко кренуо да пребацује делове својих ограничених резерви. Две стрељачке дивизије из састава 13. армије добиле су наређење да крену на исток, како би блокирали напредовање 47. корпуса кроз Середина-Буда, али су до времена покрета совјетских снага, немачки тенкови већ прошли овај град. Јерјоменко је покушао и да пребаци још једну стрељачку дивизију и нешто оклопних јединица ради блокирања главног пута који је водио са југа ка Брјанску, али није био свестан да су се најближе немачке оклопне јединице тада већ налазиле на прилазу граду са источне стране.

На северу, Коњев је покушавао да убаци све снаге којима је располагао у борбу против Хотове 3. оклопне армије, чим је схватио да Немци покушавају велики продор. Коњев је наредио генерал потпуковнику Лукину, команданту 19. армије, који се налазио на Хотовом правцу напада, да употреби своја три хаубичка пука (око 100 хаубица калибра 152 мм) и њима гађа чеоне немачке јединице. На несрећу по Западни фронт, совјетска артиљерија је изгубила пуно од своје способности индиректне ватре, нарочито по покретним циљевима. Када артиљерија није успела да заустави немачке јединице, Коњев се окреће својим маневарским снагама и покушава да употребом ових снага заустави немачко напредовање. На располагању је има више од 400 тенкова, али већином лаке тенкове Т-26. Његова најбоља оклопна јединица, 143. тенковска бригада са око 30 тенкова Т-34, грешком је послата на немачки 8. корпус, уместо на оклопне јединице које су вршиле продор. Тада, Коњев наређује свом заменику, генерал потпуковнику Болдину, да организује снаге за противнапад, из састава резерви Западног фронта и коњичке групе генерал мајора Доватора. Совјетска 30. армија генерал мајора Хоменка је такође добила наређење да координише противнапад две дивизије са Болдиновом оперативном групом.

Совјетска пешадија у изласку на положај. Сваки од совјетских пешадијских батаљона био је наоружан са 12 митраљеза М1919 Максим-Соколов калибра 7,2 мм. Ово оружје било је незграпно у односу на немачки митраљез MG34.

У ноћи 4/5. октобра, Болдинова оперативна група (која се састојала од две стрељачке дивизије, исцрпљене моторизоване дивизије и два батаљона лаких тенкова) напада мостобран Шаловог 46. оклопни корпус на Дњепру, у близини Холм-Жировског, из правца југоистока, док Хоменко напада са североистока са две стрељачке дивизије и нешто коњице. Упркос очајничким нападима совјетских снага, Болдинова група не само да није успела да одбије напад 6. и 7. оклопне дивизије, већ је изгубила и 80 тенкова. Немачки 56. оклопни корпус је успео да уништи и доста совјетске артиљерије. Након мање од четири дана борби, Западни фронт Коњева је био распорен и није могао да затвори бреше. У совјетским командама јединица првог ешалона завладао је хаос, посебно због недовољног броја радио уређаја и обучених штабних официра. Већина совјетских пешадијских јединица у саставу Западног фронта једноставно је остала на својим положајима, и ту су остале све док нису биле прегажене или опкољене.

У централном делу фронта ситуација је била још гора; јединице првог ешалона под командом маршала Буђонија, брзо су опкољене, док су јединице другог ешалона ангажовале своје маневарске снаге у узалудним противнападима. Када су левокрилне јединице Западног фронта започеле повлачење ка Вјазми, Резервни фронт је остао непокретан. Четврта оклопна армија је 4. октобра заузела Киров и Спас-Деменск, након чега су наставиле напред и заузеле нетакнут мост преко реке Угра у Јухнову. Велики део проблема био је у томе што је највећи део Буђонијевих снага био остатак дивизија које су већ биле коришћене код Смоленска, или јединице милиције које су се још увек налазиле у процесу формирања; само мали део јединица другог ешалона Резервног фронта је на почетку операције Тајфун био способан да изводи активна борбена дејства. Даље, Резервни фронт је имао и проблема са снабдевањем горивом, муницијом и транспортним средствима, пошто је приоритет у попуни био на другим јединицама.

Иако је 4. октобра било посве јасно да су Западни и Брјански фронт у великим проблемима, Стаљин је одбијао да нареди повлачење. Када је 5. октобра постало јасније да се приближава катастрофа, Стаљин коначно дозвољава Ставки да нареди повлачење снага ка Вјазми, како би спасао Западни фронт. Ипак, Стаљин је био згрожен лошим учинком Коњева и позива генерала Жукова, који се налазио у Лењинграду, да га замени. У ствари, Стаљин је разматрао стрељање Коњева, као што је учинио са Павловим након опкољавања у рејону Бјалисток-Минск у јуну.

Снабдевачке колоне немачке војске у јесен 1941. биле су комбинација моторних возила и коњских запрега, које су покушавале да се пробију корстећи низ импровизованих мостова.

Једино место где је Ставка успела да успори немачко напредовање било је у близини Мценска, североисточно од Орела. У јутарњим часовима 3. октобра, Ставка наређује 5. ваздушнодесантном корпусу да пребаци 10. и 201. бригаду и повеже их са 1. гардијским стрељачким корпусом Лељушенка, који се пребацивао железницом. Совјети су употребили 80 бомбардера ТБ-3 да превезу око 5000 падобранца у неколико таласа, што је било запањујуће достигнуће по стандардима из 1941. Међутим, након што су се спустили на аеродром Орел у око 16,00 часова 3. октобра, дошли су под ватру борбене групе Ебербах. Свега неколико стотина падобранца се спустило на орелски аеродром, док је остатак преусмерен на секундарни аеродром северно од града. Када су се спустили на земљу, падобранци пуковника Гурева су се повезали са 132. граничним пуком НКВД и успоставили блокадне положаје северно од града, на путу Орел-Тула. Совјетски падобранци и јединице НКВД биле су обучене, али су имали свега неколико противтенковских топова калибра 45 мм и минобацаче калибра 82 мм, којим су требали да зауставе Гудеријанове тенкове.

На почетку операције Тајфун, резерве Врховне команде су биле скоро исцрпљене, пошто су у Волховском фронту код Лењинграда формиране још три армије, а доста дивизија је упућено у Украјину како би поново формирали осакаћени Јужни фронт. На почетку октобра 1941, Стаљин и Ставка су сматрали да је Москва добро заштићена и држали су неколико регуларних јединица у близини града. Међутим, када је распад фронта почео да буде питање дана, Ставка је морала да обезбеди стабилан прилив снага ојачања која се не би само прикључила јединицама које су се повлачиле у позадину. Једина „права“ јединица у близини главног града Совјетског Савеза била је новоформирана 11. тенковска бригада, наоружана тенковима Т-34; ова јединица је добила наређење за покрет за Орел 1. октобра, али је тамо кренула да пристиже тек 5/9. октобра. Чудно, али је 3. тенковска бригада пуковника Катукова, која се кретала железницом из Стаљинграда, била прво снажно ојачање које је стигло у рејон Орела. Бригада Катукова се искрцала са железнице на станици Мценск 4. октобра и убрзо су низ пут, као подршка падобранцима, кренуле две мале оклопне борбене групе. Лељушенко је остао у Мценску, координишући пристизање остатак свог корпуса и успостављајући нову линију одбране на реци Зуши. У јутро 5. октобра, борбена група Ебербах је започела насилно извиђање дуж аутопута и након неколико окршаја, мешовите совјетске снаге су се повукле назад ка Наришкином, где је Катуков распоредио остатак бригаде и батаљон из састава 11. тенковске бригаде. По први пут током операције Тајфун, совјетске снаге су успеле да окупе више од 40 тенкова Т-34 и КВ-1 на једном месту, тако да је Катуков већа наредног јутра могао да приреди дочек какав је борбена група Ебербах и заслужила.

Формирање џепа Вјазма-Брјанск

Дан пропасти совјетског Западног, Брјанског и Резервног фронта био је 6. октобар 1941. Коњев је наредио 16, 19. и 20. армију да крену у повлачење ка Вјазми, али је већина јединица била прикована дејствима немачких пешадијских јединица из састава 4. и 9. армије, тако да је прекид борбеног додира и извлачење из борбе били компликовани. Совјетска 32. армија из састава Резервног фронта имала је четири стрељачке дивизије распоређене у луку око Вјазме, што је сматрано довољним за држање путева који су водили ка граду, након што се јединице са предњег краја одбране повуку ка истоку. Међутим, дивизије из састава 32. армије биле су милицијске јединице које само што су започеле преформирање у регуларне јединице и биле су сломљене у сусрету са неочекиваним нападима немачких оклопних снага из правца севера и југа. До 20,00 часова 6. октобра, борбена група пуковника Фона Мантеуфела из састава оклопне дивизије одсекла је пут северно од Вјазме. У међувремену су 40. и 41. оклопни корпуси заузели раскрсницу путева код Спас-Деменска и брзо наставили напредовање на североисток. На дан 5. октобра, совјетски лаки бомбардер Пе-2 је уочио колону немачких возила како се крећу путем Москва-Варшава, не наилазећи на никакав отпор и јавио да није уочио ни једну совјетску јединицу. Извештај је оцењен као лажан, што показује колико је извештавање на тактичком нивоу било лоше у овом критичном тренутку – све док 10. оклопна дивизија није у 05,30 часова 6. октобра заузела Јухнов и мостове на реци Угри. У Москви, Стаљин је био шокиран када је схватио да су немачки тенкови на мање од 200 км од Москве.

Немачка 10. оклопна дивизија се 7. октобра у око 10,30 часова повезала са 7. оклопном дивизијом и тако формирала џеп код Вјазме, у коме су се нашле главнине совјетске 16, 19, 20. и 32. армије, као и остаци 24. армије. Унутар овог џепа, и још неколико мањих, нашло се око 30 дивизија, али са мало вођства. Коњев и већи део команде Западног фронта евакуисан је из Вјазме непосредно пред затварање обруча, а Болдину је наређено да организује пробој ка истоку. Иако је Болдин могао да организује неколико напада јединицама ранга пука, није могао да организује један велики координисани пробој из обруча. До вечери 7. октобра, неколико немачких пешадијских корпуса (5, 7, 8, 9. и 27) је кренуло у чишћење џепова.

Колона немачке пешадије пролази крај заробљених совјетских војника, јесен 1941. Група армија Центар тврдила је да је заробила 673 098 совјетских војникау рејону Вјазме и Брјанска.

Жуков је пристигао у Москву у сумрак 7. октобра и одмах се сусрео са Стаљином. Расположење у Кремљу било је мрачно. Стаљин је рекао да је Коњев поступио исто као у Павлов на почетку рата. Жуков је био шокиран да чује Стаљина да покреће питање сепаратног мира са Немачком уколико дође до додатног погоршања ситуације. Шапошњиков је усмерио Жукова да иде на фронт и процени шта је остало од Западног и Резервног фронта. Поред тога, Шапошњиков је наредио пребацивање 14 стрељачких дивизија и 16 тенковских бригада из резерве Ставке или из осталих фронтова, иако су за реализацију пребацивања биле потребне недеље. Жуков је у команду Западног фронта, која је била размештена у близини Можајска, стигао у јутро 8. октобра, након чега је известио Шапошњикова да је пут ка Москви скоро па небрањен и да је одбрана линије Можајск преслаба да би зауставила било какав озбиљнији напад непријатеља.

Ситуација на југу била је једнако критична, где је у јутро 6. октобра немачка 17. оклопна дивизија заузела Брјанск. Напад је био тако изненадан да Јерјоменко није ни био свестан да су немачке трупе у близини, све док тенкови нису прегазили његово командно место, када је и сам био рањен. Јерјоменко је успео да пешице оде до положаја 3. армије на југу, али је Брјански фронт остао без команданта у овако критичном тренутку. Са заузетим Брјанском и 47. оклопним корпусом иза совјетске 3, 13. и 50. армије, Фон Бок је наредио Фон Вајксу да нападне ове совјетске армије и око Брјанска направи обруч. Међутим, Немци су на јужном делу фронта имали знатно мање снаге него на северном, тако да је Фон Вајкс имао потешкоће са држањем совјетских снага на месту, што је био један од услова да затвори обруч. На крају, 8. октобра је започето формирање два обруча (џепа), са главнином 50. армије опкољене северно од Брјанска снагама 43. корпуса и 18. оклопне дивизије, и 3. и 13. армије одсечене код Трубчевска од стране 53. корпуса и остатка 47. корпуса. Гудеријан је мало труда уложио у потпуно затварање оба обруча – направио је исту грешку и код Смоленска у јулу – тако да је доста совјетских снага успело да изађе из џепова код Вјазме и Брјанска. Гудеријан ће касније зажалити због учињене грешке, али је никада неће признати.

Гудеријан губи иницијативу

Док се главнина снага Групе армија Центар у периоду од 6. до 12. октобра обрачунавала са опкољеним совјетским снагама, Гудеријан је још увек на располагању имао 24. и 48. оклопни корпус. Међутим, ситуација са снабдевањем Друге оклопне армије била је катастрофална, пошто су чеоне јединице остале без горива и са врло мало муниције већ 3. октобра – четири дана пре првог блата или снега. Гудеријан је кренуо у операцију Тајфун са минималним резервама горива и муниције и оне су биле утрошене током напредовања ка Орелу. Даље, како би подржали продор 24. оклопног корпуса Друге оклопне армије, Гудеријан је морао да прерасподели залихе из осталих оклопних корпуса; на крају, 48. оклопни корпус у прве три недеље није био способан за учешће у операцији.

Није згорег подсетити се статуса снабдевања 4. оклопне дивизије, пошто даје осврт на праве разлоге пропасти операције Тајфун. Непосредно пред почетак операције Тајфун, 4. оклопна дивизија је примила 162 т горива и у транспорту је имала резерву од 80 тона горива. Основна количина горива, потребна да оклопна дивизија пређе 100 км износи 125 тона. У немачкој доктрини стоји да је оклопној јединици неопходно обезбедити гориво за 400 км у случају извођења нападне операције, док је 4. оклопна дивизија на почетку операције имала горива за нешто мање од 200 км. За почетни напад и напредовање до Орела, што је даљина од око 200 км, утрошено је сво гориво којим је дивизија располагала, тако да је комплетна остала непокретна. Најближи извор снабдевања горивом био је Новгород-Северски, удаљено око 230 км. За транспорт горива потребно је упутити празне камионе у базу за снабдевање; око 30 камиона може да превезе 75 тона горива. Конвој до Новгород-Северског и назад до Орела захтева 15 сати, а део горива ће потрошити и сами камиони. Како дивизија може транспортовати сопственим транспортом горива за свега 50 км, нормално треба два дана да би се стокирале основне залихе горива и муниције. Гудеријан јена дан 5. октобра затражио од немачког ратног ваздухопловства да транспортује 500 тона горива у Орел како би попунио 4. оклопну дивизију, али су напади совјетских ловаца на аеродроме били превише чести тако да је слетање Ju-52 са горивом било превише ризично. Стога су даље немачке армије покушавале да се снабдевају железницом, што је додатно компликовало снабдевање. Тако је Гудеријан два критична дана, са лепим временом, провео седећи у Орелу и чекајући попуну горивом. Стандардна немачка јадиковка „зауставило нас је блато“ је бесмислица, пошто је Група армија Центар заустављена на свом напредовању четири дана пре прве пахуље.

Снабдевачке колоне немачке 4. оклопне дивизије су до вечери 5. октобра успеле да направе један пут до Новгорода-Северског и назад, чиме су успели да обезбеде минималну покретљивост борбене групе Ебербах. Међутим, 4. оклопна дивизија је узела већи део горива 3. оклопне дивизије, оставивши је на путу код Орела на неколико дана. Ебербахови извиђачки елементи активирани су у јутро 5. октобра и тада су успели да натерају совјетске блокадне снаге у повлачење ка Наришкином. Ебербах је планирао да крене дуж аутопута већ наредног јутра, али ни једна јединица 2. оклопне армије није била у позицији да подржи 4. оклопну дивизију на неколико дана.

Ебербах је изјутра 6. октобра упутио главнину своје борбене групе правцем Орел-Тула, кра преласку преко реке Лисица. Совјетски војници, који су обезбеђивали мост, били су преслаби; нешто НКВД трупа са пар противтенковских топова калибра 45 мм и минобацача. Ебербахова артиљерија – дивизион хаубица 105 мм и батерија топова sK18 калибра 100 мм су у око 09,00 часова извршили кратку ватрену припрему, као и полагање димне завесе. Пар минута касније, мотоциклисти из састава 34. батаљона заузели су мост, разбивши шачицу совјетских војника у непосредној близини моста. Ебербах је одмах потом упутио преко моста тенкове како би је обезбедио, док је артиљерија добила задатак да преко реке пребаци и поседне положаје са једним топом калибра 100 мм и два топа калибра 88 мм из састава 1. батерије 11. батаљона ПАА. На први поглед, Ебербаху се чинило да су се совјетске снаге поново распршиле, али овог пута није био у праву. Две тенковске чете само што су изашле на гребен друге обале, када су дошли под ватру совјетских топова калибра 76,2 мм, са оба крила. Пуковник Катуков је са обе стране пута, у шуми, поставио заседу са четом тенкова Т-34 и пар тенкова КВ-1; тенкови су отворили ватру са даљине од око 500 м. За врло кратко време, тенкови Т-34 су запалили неколико немачких тенкова PzKpfw III, чији су краткоцевни топови калибра 50 мм су на овим даљинама били потпуно неефикасни против совјетских тенкова. Немачки тенкови нису могли да ураде ништа друго до да се повуку, надајући се да ће навести совјетске тенкове да дођу пред цеви немачке артиљерије. Катуков је наредио својим тенковима да крену у гоњење немачких тенкова, тако да су убрзо наишли на немачке топове калибра 88 мм, који су успели да униште два совјетска тенка пре него су и сами били уништени. Након што су се немачке снаге повукле назад преко моста, по совјетским снагама је кренуо да дејствује и топ sK18, који је ту био остављен као обезбеђење. Гађајући панцирно-пробојним пројектилима, успео је да уништи неколико тенкова пре него је ућуткан. Катуков је направио грешку јер је смањио даљину до непријатеља, тако да су сада и немачки тенкови са друге обале могли успешно да дејствују по совјетским тенковима. Иако је Гудеријан тврдио да је 4. оклопна дивизија претрпела ужасне губитке у овој акцији, дивизија је изгубила десет тенкова. На совјетској страни, према немачким извештајима, губици су бројали десет тешких и седам лаких тенкова, мада су прави губици вероватно били негде око половине ових бројки.

"Распутица" на путу ка Москви
„Распутица“ на путу ка Москви

У сваком случају, овај окршај допринео је томе да Гудеријан буде опрезнији приликом наступања правцем Орел-Тула. Немачке извиђачке јединице поново су прешле Лисицу 77.. октобра и након што су открили правац пружања совјетске одбрамбене линије, започело је и дејство по њој, авионима и артиљеријом. У касно поподне 7. октобра, Лељушенко је, пошто се немачка пешадија мотала око његовог десног крила, одлучио да се повуче на резервне положаје, неколико километара иза главне одбрамбене линије. Обе стране, и нападач и бранилац, 8. октобар су провели у припремању за главни окршај јужно од Мценска, мада сам Швепенбург није имао дилеме око шанси немачких снага за пробој ослабљене совјетске одбране. Први снег је пао у ноћи 7. октобра, преокренувши земљане путеве у блато, што је додатно отежало ионако лоше снабдевање немачке 2. оклопне армије.

Гудеријан је схватао да губи иницијативу између Орела и Мценска, пошто су његове снаге на главном правцу напада успоравале темпо. Немачка авијације је могла да пружи ватрену подршку обрушавајућим бомбардерима за главни напад, испланиран за 9. октобар, тако да су Немци за тај датум сакупили и артиљерију (41 хаубица и 13 вишецевних лансера ракета). Борбена група Ебербах успела је да окрене крило Лељушенкове главне линије одбране, уједно и да му убрза повлачење у нереду ка предграђу Мценска. Совјети нису успели да покрију све улазе у Мценск тако да су у јутро 10. октобра немачки моторциклисти из борбене групе Ебербах успели да заузму нетакнут мост и уђу у Мценск. Осећајући да ће бити одсечен, Катуков је повукао своје заштитнице преко железничког моста и прикључио их новој одбрамбеној линији на северној страни реке Зуше. Мценск је пао, али је Лељушенко мудро искористио недељу дана коју је имао након пада Орела, да изради нову одбрамбену линију на Зуши. Гудеријанова војска је заустављена на путу за Тулу и у наредне две недеље није успела да оствари никакав напредак. Гудеријан је изгубио иницијативу.

Битка у џеповима и гоњење

Група армије Центар започела је битку у Вјазманском џепу 7. октобра, ангажовањем 40, 46. и 56. оклопног корпуса, који су држали источну страну са шест оклопних и моторизованих дивизија. Џеп је са запада затварало 16 пешадијских дивизија из састава 5, 7, 8, 9. и 27. корпуса. У џепу се налазило око 400 000 совјетских војника из састава 16, 19, 20. и 32. армије. Пре него што је Коњев напустио обруч, наредио је Болдину да организује пробој на исток. Фон Бокова намера била је да брзо уништи снаге у џепу и потом крене у гоњење преосталих снага источно од пута Москва – Минск. Када је формиран, џеп је био димензија око 75 са 35 км, али је након три дана борби сведен на димензије 20 са 20 км. Болдин је успео да се пробије из обруча са око 85 000 војника, али су ови изгубили скоро сву своју опрему. За разлику од битке у Смоленском џепу, која се одиграла у јулу месецу, Вјазмански џеп је брзо и ефикасно затворен, тако да се није могло поуздати у помоћ споља. Група армија Центар је употребом артиљерије и обрушавајућих бомбардера методично уништавала све у џепу. Мањак терена погодног за одбрану или ефикасно командовање, искључивали су било какву могућност да се организује било каква одржива одбрана. Сходно томе, морал совјетских војника брзо је опадао. Битка у Вјазманском џепу фактички је завршена 12. октобра, мада су се спорадичне борбе водиле и пар дана касније. Као резултат битке, совјетски Западни и Резервни фронт изгубили су 25 пешадијских дивизија и пет тенковских бригада.

Послуга пушкомитраљеза MG34 на положају иза железничког вагона. СС дивизија Рајх се 16. октобра 1941. борила са совјетском 32. стрељачком дивизијом за контролу над железничком станицом Бородино.

У међувремену је и Брјански фронт био захваћен низом битака око Брјанска. Совјетска 50. армија генерал мајора Михаила Петрова била је 8. октобра лабаво опкољена северно од Брјанска; Гудеријан је имао само део 18. оклопне и 112. пешадијску дивизију да држи источни део обруча. Попов је 9. октобра повео делимично успешан пробој ка североистоку, кроз положаје које је држала ослабљена немачка 18. оклопна дивизија. Совјети су у Брјанском џепу изгубили још пет стрељачких дивизија, док су делови две дивизије успели да се пробију. Даље на југу, 3. армија генерал мајора Јакова Крајзера и 13. армија генерал мајора Городњанског биле су опкољене код Трубчевска. Терен је био мочваран и Немци су имали мало пешадије да би прописно затворили обруч. Уместо тога, Гудеријан је задовољио тиме да 29. пешадијском дивизијом пресече одступницу за 14 совјетских дивизија и сачека долазак 35. корпуса, са којим би у потпуности затворио обруч и смањио џеп. Ипак, немачка 1. коњичка дивизија није успела да одржи додир са снагама у обручу, тако да је велики број совјетских војника кренуо на исток. У периоду од 11. до 13. октобра, совјетске 3. и 13. армија, које су биле опкољене, кренуле су у велики пробој и успели да пробију плитак кордон који је формирао 47. оклопни корпус.Коначно, Гудеријан је пребацио снаге ка Трубчевску и последњи совјетски војници у обручу предали су се 20. октобра, али су делови од најмање седам од 12 дивизија успели да се пробију и прикључе Југозападном фронту. Брјански фронт је изгубио 12 од својих 25 стрељачких дивизија и око 110 000 војника у прве две недеље операције Тајфун.

Фон Бок је тврдио да је Група армија Центар код Вјазме и Брјанска заробила 673 098 војника 1277 тенкова и 4378 артиљеријских оруђа, док је још 300 000 совјетских војника погинуло. Десетине хиљада војника је рањено, што је совјетске снаге на правцу Москве доводило у далеко неповољнији положај. Сигурно је да су Западни, Резервни и Брјански фронт остали без 50-80 % снага, 97% оклопних средстава и 80% артиљеријских оруђа. Значајно је да је преживело осам од девет коњичких дивизија. Неки историчари сугеришу да су се немачке снаге истрошиле у биткама током неутралисања совјетских снага у обручу код Вјазме и Брјанска, што се не може узети као тачно, пошто немачки губици у овим биткама нису били тако значајни. Из састава јединица 5. корпуса генерал пуковника Руофа у периоду од 2. до 14. октобра погинуло је 743 војника, 2 720 их је рањено и 88 нестало, што је представљао губитак од 7%. Током истог периода, 5. корпус је заробио 19 882 совјетских војника, 133 тенкова, 322 артиљеријских оруђа и шест лансера ракета Каћуша. На крају битке код Вјазме, 5. корпус је још увек имао скоро 80% свог састава. Даље, губици у опреми били су занемарљиви.

Након катастрофе код Вјазме, шта је остало од совјетског Западног и Резервног фронта? Совјетске 22. и 29. армија, из састава Западног фронта, налазиле су се на десном крилу и тако су избегли директан напад тенкова 3. оклопне армије и чим су схватили да су суседне јединице доживеле колапс, започеле су повлачење ка Ржеву. Ове две армије имале су свега десет стрељачких дивизија, без оклопа и коњице; њихова способност да изведу самосталан противнапад била је занемарљива. Коњичка група Доваторауспела је да се повуче на североисток, иако је већина њених оклопних средстава била изгубљена још у првим противнападима. Стога, Западном фронту су након Вјазме остале већином пешадијске и нешто коњичких јединица, од којих ни једна није била способна да задржи немачке снаге на свом продору ка Москви. Резервни фронт маршала Буђонија био је још у горем стању, са половином својих дивизија у обручу и другом половином која се може сматрати осакаћеном. Многе од Буђонијевих дивизија биле су милицијске и највећи део њих се распао приликом контакта са снагама непријатеља.

Полугусеничар SdKfz 10/4 на путу Минск-Москва у јесен 1941. Сваки моторизовани Panzerjäger батаљон имао је вод са четири возила SdKfz 10/4 наоружаних топом калибра 20 мм.

Обе зараћене стране су 8. октобра започеле анализу операције. Немачка команда су била запањена лакоћом са којом је сломљен совјетски фронт, тако да је део официра немачке команде сматрао да је потребно извршити поновно одређивање циљева операције. Првобитни циљ операције – опкољавање и уништавање Западног и Брјанског фронта, био је остварен. Врховној команди копнене војске се чинило да је слом Совјетског Савеза неизбежан. Совјетског отпора испред Групе армија Центар скоро да и није било. Генерал пуковник Франц Халдер, начелник Врховне команде КоВ, предлагао је да се изврши опкољавање совјетског Северозападног и Југозападног фронта, те потом заузимање Москве. Победе код Вјазме и Брјанска толико су импресионирале Хитлера да је дао одрешене руке Врховној команди КоВ да изда наређења директно Фон Боку. Немачка 9. армија и 3. оклопна армија упућене су ка Ржеву и потом Калињину, како би изазвале слом преостале совјетске одбране. На југу, Гудеријану је наређено да упути 48. оклопни корпус ка Курску. Визија лаког заузимања више совјетских градова несумњиво је давала полета немачкој Врховној команди КоВ, али је несумњиво одвукла Групу армија Центар са свог основног задатка.

На страни совјетских снага, Шапошњиков је схватао да ће Совјети морати брзо да израде линију фронта, како би покушали да спречи колапс. Иако је велики број дивизија већ био на путу од резерви Ставке, недостатак средстава железничког транспорта значио је да ће Жуков у наредних недељу дана морати да ради са оним чиме располаже. Донета је одлука да се преостале јединице концентришу на блокадним положајима на највероватнијем правцу напада немачких снага на Москву, правцу Можајск – Волоколамск, Наро-Фоминск, Тула. Остали део у захвату главног града Совјетског Савеза био је скоро небрањен. На дан 10. октобра, оно што је остало од Резервног фронта, придодато је у састав Западног фронта, под командом генерала Жукова.

Немачко гоњење започето је у таласима и започело је чак и пре него што је Вјазмански џеп био неутралисан. 2. СС дивизија DasReich, под командом обергрупенфирера Паула Хаусера, била је једина велика немачка моторизована јединица која није учествовала у борбама код Вјазме, те му је наређено да настави ка истоку, путем Минск-Москва. До 12,30 часова 9. октобра, 3. СС оклопногренадирски пук Deutschland заузео је Гжат (данас Гагарин), на свега 175 км од Москве. Ипак, дивизија DasReich није могла да добије знатнија ојачања све док остатак 40. оклопног корпуса не заврши са борбеним дејствима код Вјазме. Хаусер је одлучио да опрезно покуша напредовање низ пут Минск-Москва, ка Можајску, ангажујући мотоциклистички батаљон и 4. СС оклопногренадирски пук Der Führer.

Шапошњиков је низ пут ангажовао 18. и 19. тенковску бригаду, које су требале да делују као блокадне снаге, те су оне организовале снажну одбрану на пошумљеном терену на 10 км источно од Гжата, у близини села Будајево. Обе бригаде су формиране у последњих пар недеља и нису имале борбеног искуства, али су биле наоружане са три тенка КВ-1, 34 тенкова Т-34 и 63 тенкова БТ-5/7. Хаусер је 9. октобра у око 16,30 часова наишао на совјетске снаге које су отвориле снажну ватру на немачку претходницу.Наредног јутра, Хаусер је на совјетске блокадне снаге упутио пук Der Führer, али је њихов напад успешно одбијен, при чему је погинуло око 500 немачких војника. Дивизија DasReich била је слаба у погледу могућности вођења противоклопне борбе, пошто је била наоружана са свега две батерије јуришних топова StuG III и са шест противтенковских топова калибра 50 мм; то је било недовољно за уништење 22 тенка Т-34 и 31 тенка БТ-7 из састава 18. тенковске бригаде. Недостатак оклопних средстава имао је за резултат заустављање немачког продора ка Москви, и то од стране свега два батаљона совјетских тенкова. Хаусер је одмах затражио да му се придодају тенкови из састава 40. оклопног корпуса, тао да је убрзо под своју команду добио оклопну борбену групу из састава 10. оклопне дивизије.

Совјетски лансер ракета БМ-13, уништен у немачком ваздушном нападу. Оруђе је уведено у наоружање јула 1941. и било је тако тајно да се налазило у НКВД јединицама.

Совјетске 18. и 19. тенковска бригада су током четири дана извели низ акција на путу Минск-Москва, повукавши се назад пар километара, и то након што су немачке снаге претиле да их наткриле. Ипак, Хаусер је располагао знатном подршком из ваздуха, као и снажном борбеном групом из састава 10. оклопне дивизије, што је омогућило дивизији Das Reich да напредује источно од пута, око 10 км дневно. Совјетске тенковске бригаде су до 13. октобра изгубиле 75% својих тенкова и повучене су у резерву; у сваком случају, ове две бригаде су успеле да обезбеде Жукову време неопходно да друге јединице пребаци у утврђени рејон Можајск. Ставка је 11. октобра позвала генерал мајора Лељушенка из Мценска и наредила му да настави ка Можајску, како би преузео команду над новоформираном 5. армијом. Лељушенку је наређено да брани фронт ширине 40 км, снагама које су се састојале од једног пешадијског пука, неколико самосталних батаљона и пар противоклопних и противавионских батаљона. Први возови који су транспортовали делове 32. стрељачке дивизије из Сибира, 10. октобра су кренули да пристижу на железничку станицу Можајск. За разлику од највећег броја совјетских стрељачких дивизија октобра 1941, 32 стрељачка дивизија била је попуњена са 15 000 обучених војника. Мада је дивизија пристизала по деловима, током целе недеље, она је била најстабилнија војна формација између немачких снага и Москве. Лељушенко је успео да до 13. октобра угура два пука 32. стрељачке дивизије у утврђене положаје између Бородина и Јељње, непосредно пред наилазак немачке претходнице. Међутим, немачко ваздухопловство је уочило пристизање 32. стрељачке дивизије, тако да је Хаусер био спреман да крене у напад ка одбрамбеној линији Можајск са снагама које су му биле доступне пре него је стигло совјетско појачање.

Поред снага које су нападале у захвату пута Минск-Москва, немачко гоњење је могло да се ангажује и на ширем фронту. Највећи број приказа ове операције своди се на период након првих снежних падавина, од 7. октобра до 15. новембра, такозвану распутицу или блатни период, као времена када су немачке снаге биле готово непокретне, што једноставно није било тачно. Након што су немачки 40. и 46. оклопни корпус окренули на север како би опколили Вјазму, 57. оклопни корпус генерала Кунцена је наставио правцем Варшава-Москва, заузео Медин 11. октобра и наредног дана избио до предграђа Малојарославеца. Како би обезбедио крило 4. оклопне армије, која се налазила у напредовању, три пешадијска корпуса убрзано су напредовала од реке Десне до реке Оке. Немачки 13. корпус генерала Фелбера је 12. октобра заузео Калугу, док је 12. корпус генерала Шрота обезбедио прелазак преко реке Оке; сваки корпус је напредовао између 70 и 80 км за пет дана, упркос блатњавим путевима. Иако делимично ангажован у разбијању Вјазманског џепа, 43. корпус је успео да пошаље борбену групу која је 7. октобра заузела железничко чвориште Сухинци, које је било од виталног значаја за извођење операције.

Совјетска послуга пушкомитраљеза Дегтјарев М-27 на ватреном положају.

У северном делу зоне операције Групе армија Центар, делови 3. оклопне армије и 9. армија окренуле су ка североистоку како би гониле остатке Западног фронта. Немачки 23. корпус генерала Шуберта и 6. корпус генерала Форстера, са укупно шест пешадијских дивизије, гониле су совјетске 22, 29. и 31. армију које су се повлачиле ка Ржеву. Иако су Совјети код Ржева имали делове 15 стрељачких дивизија, командна структура није била успостављена, пошто су дивизије биле из пет различитих армија. Док је немачка пешадија приковала совјетску западно од Ржева, 3. оклопна армија је упутила 1. оклопну дивизију и 900. механизовану бригаду да их опколе са југоистока и оне су 13. октобра заузеле Ржев. Немци су такође успели да главнину совјетске 30. армије генерал мајора Хоменка опколе јужно од Ржева и униште је. Пре него што су Совјети могли да одреагују на најновију катастрофу, 1. оклопна дивизија је брзо напредовала на североисток, кроз Старицу како би заузела Калињин, град од 216 000 становника. Упркос блатњавим путевима, 1. оклопна дивизија је успела да за пет дана оствари напредак од 75 км. Совјетска 22. и 29. армија повлачиле су се у нереду, док је немачки 6. корпус вршио притисак северно од Ржева.

Немачко напредовање ка Калињину било је величанствено по својој смелости, пошто је једна оклопна дивизија нападала самостално, на свом правцу, продрла дубоко унутар совјетске територије и запретила да раздвоји Северозападни и Западни фронт. Ипак, немачка Врховна команда КоВ је начинила озбиљну грешку када је преусмерила део 3. оклопне армије даље од Москве, како би ови гонили разбијене совјетске пешадијске јединице.

Прва оклопна дивизија је до 15. октобра напредовала ка Торшоку, односно удаљавала се од Москве. Снаге ангажоване ка Калињину биле су недовољне да саме постигну одлучујућу победу, али је диверзија озбиљно ослабила снаге на главном правцу напада на Москву и приморала 3. оклопну армију да одвоји знатне ресурсе за дуготрајну борбу око Калињина. Да је 41. оклопни корпус напредовао на исток, ка Волоколамску, Немци би можда и успели да спрече Жукова да успостави нову линију одбране источно од Москве.

Немачки тенк PzKpfw 38(t) извлачи штабна кола из блата, октобра 1941.

Поред 32. стрељачке дивизије пристигле из Сибира, Жуков је имао још свега две дивизије и неколико делимично формираних тенковских бригада, спремних да крену у формирање блокадних положаја. Совјетска 31. стрељачка дивизија, формирана у јулу у централној Азији, преусмерена је ка Волокламску, где је требало да се прикључи поново формираној 16. армији Рокосовског. Совјетска 312. стрељачка дивизија пребачена је из Волховског фронта за Малораславец, где је почела да пристиже између 10. и 14. октобра, како би формирала језгро 43. армије.

Када је 15. октобра Група армија Центар коначно обезбедила довољно снага за почетак напада на утврђене рејоне Волоколамск, Можајск, Малојарославец, Жуков је могао да прикупи елементе 18. стрељачких дивизија и 11. тенковских бригада на фронту ширине 50 км, и то за свега пет дана! Ипак, највећи део ових јединица представљао је остатке уништених јединица или делимично опремљене јединице, тако да је јачина совјетских снага била око 90 000 војника.

Линија Можајск је пробијена

Блато још увек није озбиљно сметало немачкој потери након опкољавања совјетских снага код Вјазме, али су логистички проблеми, промена приоритета у снабдевању и попуни и летаргија командовања почели озбиљније да нагризају операцију, а самим тим и да стају у ред за заслуге за пропуштање освајања совјетских утврђених рејона пре него што су их совјетске снаге прописно поселе. Фаза гоњења совјетских снага завршена је 15. октобра, након чега се Група армија Центар окренула совјетском Западном фронту. Фон Клуге је био изузетно спор у померању своје пешадије напред, како би подржао напад на линију Можајск, одобравајући већини дивизија да се одморе и попуне у рејону око Вјазме; свега једна од његових 11 пешадијских дивизија учествовала је у нападу на линију Можајск.

Немачки противтенковски топ Pak 36 калибра 37 мм уништен од стране совјетских тенкова.

Немачки 40. оклопни корпус Штумеа имао је у свом саставу и главнину 10 оклопне и СС Das Reich дивизије и 15. октобар га је затекао у приближавању линији Можајск, негде око Бородина. Демонстративна дејства немачких снага код Рогачева и Јељње, изведена 14 октобра, показала су немачким командантима да је совјетска одбрана довољно јака, тако да се мора напасти паметно и опрезно. Штумеов корпус је у свом саставу имао 12 моторизованих батаљона и око 100 тенкова и јуришних топова, и подршку 89 артиљеријских оруђа и 33 вишецевних ракетних бацача. Лељушенкова 5. армија, односно 32. стрељачка дивизија са још неким придодатим јединицама – имала је 12 пешадијских батаљона и око 50 тенкова, уз подршку око 50 хаубица и дивизион Каћуша. Када се све ово зброји и упореди, следи да је однос снага код Бородина био нешто већи од 1:1 у корист немачких снага, што је по тадашњим стандардима могло резултирати нерешеном битком.

СС дивизија Das Reich успела је да елиминише блокадни положај код Јељње који им је задавао проблеме, али је командант дивизије, обергрупенфирер Хаусер тешко рањен када је његово оклопно возило SdKfz 253 погођено ракетом из совјетске Каћуше. Ипак, 10. оклопна дивизија је успела да продре у главни одбрамбени појас у близини Бородина, када је и сам Лељушенко тешко рањен. Од 15. до 17. октобра, 32. стрељачка дивизија и 20. тенковска бригада, храбро су се бориле око Бородина и Артемикија, уз честе противнападе, али је одбрана постепено слабила. Немачки 4. пионирски батаљон уништио је бројне бетонске бункере, који су због градње на брзу руку често били лоше постављени. Одбрана совјетске 5. армије коначно је пробијена 18. октобра, након чега је СС дивизија Рајх могла да заузме сам Можајск. СС мотоциклистички батаљон који се кретао дуж пута Минск – Москва, након Можајска је наишао на слабо организовани отпор, али је 40. оклопни корпус био превише исцрпљен четвородневним тешким борбама да би предузео гоњење. Како го, немачка победа код Бородина изазвала је панику у Москви, тако да је совјетска влада кренула са евакуацијом у Кујбишев.

Битка за Бородино била је само део борби за линију Можајск и сигурно није била одлучујућа победа како ју је совјетска пропаганда приказивала, према којој су немачке снаге изгубиле 10 000 војника и 100 тенкова. Током периода од 9. до 19. октобра, 40. оклопни корпус је претрпео губитке од 2 044 војника, од којих их је 446 погинуло; СС Рајх дивизија је изгубила 1 242 (укључујући 270 погинулих) војника, 10. оклопна дивизија 776 војника (167 погинулих). За то време, совјетска 32. стрељачка дивизија и 20. тенковска бригада су изгубиле око 60% свог људства, чиме је 5. армија остала готово борбено неупотребљива. У периоду одмах након пада Можајска, када су немачке снаге дошле на свега 90 км од Москве, совјетска 5. армија је имала свега пет стрељачких дивизија, смањеног бројног стања, и око 20 тенкова који су били на располагање за блокаду главног правца ка Москви. Почевши од 22. октобра, са Далеког истока почела је да пристиже 82. мотострељачка дивизија, чиме је 5. армија добила једну потпуно попуњену дивизију.

Код Волоколамска, 1. армија Рокосовског, примарно 316. стрељачка дивизија, борила се против 46. оклопног и 5. корпуса; борбе су трајале од 16. до 27. октобра, Шапошљиков је могао да обезбеди Рокосовском још пар јединица, као што је 4. тенковска бригада Катукова, како би одржао 16. армију у животу. Један тешки тенк КВ-1 из састава 89. самосталног тенковског батаљона, под командом поручника Павела Гудза, успео је да уништи десет немачких тенкова пре него је и сам уништен. Међутим, неки од полуобучених совјетских тенкиста напуштали су своје тенкове и при првом поготку. Када је Волоколамск 27. октобра и коначно пао, 316. стрељачка дивизија (Панфиловци) бројала је свега 3 500 војника, али је успела да заустави 4. оклопну армију на скоро две недеље. Јужно од Можајска, совјетска 43. армија није успела да успостави стабилну линију одбране око Малојарославеца, тако да је немачки 57. оклопни корпус (19. и 20. оклопна и 3. моторизована дивизија) до 18. октобра освојио и Малојарославец и Боровск. Ипак, совјетска 33. армија је код Наро-Фоминска успела да спречи Немце да искористе своју предност. До краја октобра, цео фронт између Волоколамска и Малојарославеца запао је у релативно затишје које ће потрајати наредне две недеље, пошто су обе стране утрошиле своја ојачања и залихе на јединице у првом ешелону. Жуков је успео да одложи директно немачко напредовање ка Москви, али је линија Можајск у потпуности прегажена, а Немци су се са пет оклопних дивизија приближили Москви на 100 километара.

Исцрпљујући рат, 24. октобар – 14. новембар 1941.

Чинило се да је Група армија Центар успела да за само три недеље од почетка операције Тајфун оствари велику победу, пошто је совјетски Западни фронт био осакаћен, а линија Можајск освојена. Лоши временски услови и блатњави путеви били су велика сметња, посебно за артиљерију коју су вукли коњи, као и за логистичка возила. Ипак, ови услови нису зауставили немачке снаге да напредују или да зауставе саму операцију. Логистички проблеми били су посве друга ствар. Током октобра у рејон Група армија Центар стизао је мањи број снабдевачких возова него што је то било неопходно за подржавање једне нападне операције овог обима. Јединице задужене за израду железничких пруга споро су обављале свој задатак. Даље, одлука Команде копнене војске да неколико корпуса одвоје за задатке око Калињина и Курска знатно су ослабиле снаге одређене за напад на Москву.

Немачка пешадија прикупљена у шуми, новембра 1941. Прва испорука зимских униформи пристигла је на фронт крајем новембра 1941, али само за 20% јединица.

Период између 24. октобра и 13. новембра представљао је оперативну паузу, и за нападача и за браниоца. Група армија Центар је била способна да изводи врло ограничене нападе, све док се не поправи ситуација са снабдевањем и са временом. Жуков је овај период искористио да консолидује испреплетану структуру јединица које су пристизале на фронт у кохерентну одбрану, али и да формира резерву коју би користио у противнападима.

Немци су искористили време да прераспореде своје снаге: 2. армија је свој 43. и 53. корпус заменила за 34. и 35. корпус 2. оклопне армије, док је Фон Вајкс дао свој 13. корпус Клугеовој 4. армији. Фон Вејкс је добио и Гудеријанов 48. оклопни корпус, који је добио задатак да држи дуго десно крило Групе армија Центар, које се протезао отвореном степом у дужини од око 200 км, од Курска (заузетог 1. новембра) до Јелеца.

Гудеријанова 2. оклопна армија је у том периоду направила највећи успех. Немачки 24. оклопни корпус је скоро две недеље стајао код Мценска, заустављен совјетском одбраном на реци Зуши и недостатком горива. Међутим, ово затишје у Гудеријановој офанзиви потакло је Ставку да поверује да је претња из овог правца прошла, тако да је нешто мало појачања послато у помоћ Брјанском фронту.

Најбоље совјетске јединице и команданти, укључујући Љељушенка и Катукова са 4. тенковском бригадом, повучени су из „мирног“ подручја око реке Зуше и послати на север ка Можајску и Волоколамску.

Немачки војници покушавају да изгурају лаки камион Krupp L2H143.

Друга оклопна армија је до 22. октобра успела да оформи мале залихе погонског горива и муниције за потребе 24. оклопног корпуса; нешто пешадије је прикупљено из подручја Брјанска, како би се корпус ојачао за предстојећи напад. Фон Швепенбургов 24. оклопни корпус је 22. октобра кренуо у напад са циљем пробијања са мостобрана код Мценска, потпомогнут 43. корпусом који је нападао источно од Белева, са три пешадијске дивизије. Први напад 4. оклопне дивизије, изведен 22. октобра, био је неуспешан, али је 3. оклопна дивизија код Болхова успела да наредног дана савлада совјетску одбрану. Борбена група Ебербах поново је предводила напад, и њена претходница је 24. октобра заузела Черн, а 27. октобра Плавск. Дан касније, борбена група Ебербах је пробила совјетске одбрамбене линије јужно од Туле и већ наредног дана покушала да једним брзим и изненадним нападом заузме град – у чему није успела.

Шаренолика совјетска одбрана, састављена од милиције, јединица НКВД и противавионских јединица, успела је да задржи борбену групу Ебербах довољно дуго док 32. тенковска бригада није стигла до Туле, а коју су пак пратиле две стрељачке дивизије. Упркос блату и лошим путевима, борбена група Ебербах је остварила напредовање од неких 120 км за недељу дана, али су за то време потрошили залихе.

Гудеријан је наредне три недеље потрошио на пребацивање остатка његове армије на правац Орел – Тула, како би напао Тулу, али је био приморан да доста своје пажње, али и ресурса, одвоји како би решио своје рањиво десно крило. Многе совјетске јединице које су се налазиле на путу немачког 24. оклопног корпуса, једноставно су се повукле на исток, тако да су почетком новембра створиле услове за противнапад. Гудеријан је користио 53. корпус за обезбеђење десног крила виталне комуникације од Орела ка Тули, успостављајући блокадне положаје у близини Теплоје и Богородијска. Међутим, непосредно након што је достигао железничко чвориште код Теплоја, 3. новембра, совјетска 3. армија је кренула у велики противнапад, са намером да прекине немачке линије комуникације са Тулом.

Вејзенбергов 53. корпус скоро да је био прегажен силином совјетског противнапада, које су изводиле дивизије избегле из џепа код Трубчевска, тако да је Гудеријан био приморан да Борбену групу Ебербах пошаље на југ, како би решила проблем. Борбе око Теплоје потрајале су десет дана и Гудеријан је лишен своје окоснице која је требала да освоји Тулу. Када је одбијен противнапад совјетске 3. армије, Гудеријан је наредио 53. корпусу да се помери даље на исток, како би блокирао совјетске нападе из Јепифана. Други совјетски противнапад, који је извела 50. армија на немачки 43. корпус, везао је у периоду од 11. до 16. новембра преостале Гудеријанове резерве. Иако совјетски противнапади нису успели да нанесу немачким снагама знатне губитке, већина Гудеријанових залиха је искоришћена током ових борби, тако да је морао да одложи напад на Тулу све до 18. новембра.

Фон Клуге није успео да подржи операцију Тајфун

У периоду након уништења џепа код Вјазме, Фон Клугеова Четврта армија скоро да ништа није учинила. Након што је добар део времена провеo у попуни и реорганизацији својих снага око Вјазме, Фон Клуге је померао своје дивизије ка фронту веома споро, упркос потреби да пешадија подржи 4. оклопну армију. Немачка 258. пешадијска дивизија је у периоду од 20. до 23. октобра извела низ демонстративних напада на Наро-Фоминск, које је заустављала совјетска 1. гардијска моторизована стрељачка дивизија; то је била искусна јединица која је на почетку операције Тајфун реоерганизована у рејону Москве, али је у овом тренутку њена снага била еквивалента два пешадијска батаљона и једног тенковског батаљона, наоружаног лаким тенковима БТ-7. Фон Клуге је до 27. октобра имао 11 дивизија на линији фронта, а испред њега су биле совјетске 5, 33, 43. и 49. армија. Зона операције додељена Фон Клугеу била је широка 130 км и протезала се од источно од Можајска до Алекксина, јужно од Серпухова. Четврта армија је добила наређење да дејствује дуж реке Наре, али је Фон Клуге извештавао да му је десно крило – 12. и 13. корпус – под снажним нападом совјетске 43. и 49. армије код Серпухова. Убеђен да је под снажним нападом, Фон Бок дозвољава да 4. армија пређе у одбрану.

Данас је очигледно да је Фон Клуге лагао Фон Бока о размерама совјетског напада на његове положаје 26/27. октобра, како би добио одобрење за оперативну паузу, ако не и директан прелазак у зимско мировање. Анализе губитака немачких официра за 26/27. октобар говоре о осам погинулих и 15 рањених официра. Половина ових губитака била је из састава 17. пешадијске дивизије, док је преосталих четири дивизија имало незнатно ангажовање. Упркос чињеници да је свега једна пешадијска дивизија била под ударом две совјетске стрељачке дивизије и да је 20. оклопна дивизија била у резерви, у близини, Фон Клуге  је тврдио да му је армија угрожена и да мора прекинути нападну операцију.

Део 1. специјалне моторизоване дивизије НКВД парадира пред Стаљином, током параде у Москви, 7. новембра 1941.

Наредних пет недеља, Фон Клугеове јединице су прешле у позициони рат, у неким деловима око Нере у рововима налик онима из доба Првог светског рата. Понашање Фон Клугеових снага, иако најбоље припремљених за зиму и совјетску противофанзиву, од свих јединица Група армија Центар, према некима су главни кривац за неуспех операције Тајфун.  Совјетска 5. и 16. армија су искористиле овај предах да ојачају своју линију одбране дуж реке Москве. Даље на северу, немачка 3. оклопна и 9. армија ушле су у дуготрајне и бескорисне борбе за контролу Калињина. Коњев, који је био поштеђен стрељања захваљујући Жукову, добио је 17. октобра команду над новоформираним Калињинским фронтом, који је обухватао 22, 29. и 31. армију, и одмах кренуо у противнапад. Моделов 41. оклопни корпус је држао узану превлаку око Калињина и био је принуђен да у периоду од 19. до 29. октобра одбија бројне совјетске противнападе. Совјетска 29. армија је 22. октобра успела да привремено пресече линије комуникације од Старице ко Калињина, чиме су опколили део немачке 1. оклопне дивизије. Трећа оклопна армија је затражила од Фон Рихтхофеновог 8. ваздухопловног корпуса подршку из ваздуха, након чега је ситуација око Калињина стабилизована, али је 9,. армија сада морала да ангажује већи део својих пешадијских јединица као обезбеђење левог крила Групе армија Центар. План за повезивање са Групом армија Север напуштен је у тишини.

Обе стране се припремају за коначни потез

 Прва фаза операције Тајфун завршена је крајем октобра. У том тренутну, постојале су две могућности: све снаге преусмерити ка Москви док не наступи зима, или прећи у одбрану и припремати се за офанзиву за пролеће 1942. Фон Бок, као и Врховна команда копнене војске, осећали су да би засутављање офанзиве у тренутнку када су претходнице на 80 км од Москве било непромишљено, те су након кратког периода за извршење попуне јединица, наставили са офанзивом. Хитлер је био несигуран, што му се често дешавало током кризних времена.  Иако се често тврди да је Хитлер непромимшљено наредио својим снагама да напредују ка Москви, без обзира на проблеме са временом и попуном, он заправо није желео да ризикује губитак својих најбољих јединица ради циља попут Москве. Међутим, Хитлерову забринутост развејале су процене Врховне команде КоВ које су говориле да су совјетске снаге испред Москве у ствари само остаци совјетскиих јединица, којима је потребан један напад да их у потпуности потуче. Хитлер је 30. октобра одобрио план за другу фазу операције Тајфун, чији је почетак планиран за 15. новембар.

Послуга совјетског противавионског топа M1939 калибра 37 мм на положају, ишчекујући налет немачке авијације. Совјетске противавионске јединице имале су важну улогу у одбрани Туле и Москве.

Средином октобра у рејон Москве почињу да пристижу совјетска појачања; Жуков је добио десет стрељачких дивизија, 19 оклопних јединица, једну коњичку дивизију, пет дивизије милиције и једну падобранску јединицу. У новембру пристиже још 22 стрељачких дивизија, 17 стрељачких бригада, четири оклопне јединице, 14 коњичких дивизија и 11 скијашких батаљона.

Од првобитно пристиглих десет стрељачких дивизија, пет је послато као појачање 5. и 16. армији, које су се налазиле на прилазу Москви, док су две дивизије послате у рејон Калињина и једна у рејон Туле. Мада је улога војника из Сибира пренаглашена, Жуков је искористио чињеницу да је неколико јединица са Далеког Истока и из Централне Азије било формирано још пре рата, попуњене увежбаним војницима; Немцима је било изузетно тешко да потисну ове јединице уколико би оне имале иоле времена да се укопају. Совјетске оклопне јединице које су пристизале на фронт биле су мешовитог квалитета, како у погледу опремања, тако и у погледу обучености. Неколико јединица је попуњено војницима који су преузели тенкове из фабрика и складишта, а затим одмах одлазили на фронт; такве јединице су углавном биле кратког века трајања у борби. У новембру, за свега два дана, немачка 2. оклопна дивизија је заробила десет нетакнутиих тенкова Т-34 који су једноставно напуштени од стране посада.

Батерија дивизијских топова Ф-22 калибра 76,2 мм на положају на пошумљеном земљишту.

Нови немачки напади су се очекивали чим мраз окује земљу, тако да је Жуков донео одлуку да изведе неколико мањих напада како би ометао немачке припреме за офанзиву. Напади на Другу оклопну армију успели су да одложе Гудеријаново учешће у коначној фази операције Тајфун, али је већина осталих напада имао веома ограничени успех, уз трошење драгоцених резерви.

Последњи тренуци операције Тајфун (15. новембар -5. децембар 1941.)

Немачки план за другу фазу операције Тајфун предвиђао је опкољавање Москве и уништење преосталих јединица Западног фронта. Рајнхартова Трећа и Хепнерова Четврта оклопна армија, са 18 дивизија, формирали би северни крак, са задатком да униште 1. армију Рокосовског и потом формирају мостобран на каналу Москва – Волга. Гудеријанова Друга оклопна армија, са девет дивизија, формирала би јужни крак, са задатком да заузме Тулу и потом настави на север, ка Коломни. У тренутку уништења крила Западног фронта, Фон Клугеова Четврта армија би кренула у напад дуж реке Наре са 14 дивизија, како би спречили Жукова да пребаци своје снаге и затвори бреше.

Група армија Центар је почетак новембра провела у реорганизовању и размештању својих снага, у складу са планом за наредну фазу операције. Константни совјетски противнапади на крилне јединице приморали су Фон Бока да 2. и 9. армију употреби за заштиту својих крила; за заштиту крила ангажоване су и неке тенковске јединице. За разлику од прве фазе операције Тајфун, Група армија Центар није имала снаге и залихе да нападне дуж целог фронта, тако да је уместо тога морала да постиже надмоћност само у одређеним секторима фронта. Трећа оклопна армија била је посебно ослабљена услед потребе да се око Калињина држе јаке резерве, тако да је за напад могла да одреди јединицу еквивалента корпуса. Права ударна снага лежала је у 40. и 46. корпусу Четврте оклопне армије. Фон Бок је за другу фазу опеације Тајфун имао на располагању укупно 3 дивизија, што је била половина снаге из прве фазе оепрације.

Совјетска пешадија напредује на тенковима КВ-1, крај новембра 1941.

Немачке снаге за другу фазу операције Тајфун биле су додатно ослабљене повлачењем већег дела 2. ваздушне флоте на друга ратишта, посебно на средоземно. Почетком новембра, Фон Рихтхофенов 8. ваздухопловни корпус био је једина велика јединица за подршку у операцији Тајфун, са мање од 100 ловаца и 200 бомбардера. Ефикасност немачке авијације била је додатно умањена лошим временским условима као и лошим одржавањем у истуреним ваздухопловним базама. Тако Група армија Центар није могла пуно да се ослони на подршку Луфтвафеа током друге фазе операције. У међувремену, совјетско ваздухопловство је наставило да се опоравља од великих губитака који су му раније били нанети, тако да су Совјети средином новембра успели да преузму локалну ваздушну надмоћ око Москве.

Немачка логистика се није поправила, упркос смањењу темпа напада почетком новембра. Фон Бок се жалио да логистичари из Врхове команде Копнене војске нису успели да подмире потребе Групе армија Центар које су износиле 30 возова дневно у већем делу октобра, те да су у новембру срезали следовања на четвртину од потребних, што такође нису успели да испоруче. У ствари, Група армија Центар је мучила муку са снабдевањем током већег дела операције Тајфун, што је спречило Фон Бока да направи какве-такве залихе за обновљену офанзиву. Немци су успели да до почетка друге фазе операције поправе железничку пругу до Гжатска, Волоколамска, Калуге и Плавска, али је мало залиха долазило до фронта.  Највећи број оклопних дивизија имао је свега једно до два пуњења резервоара на почетку друге фазе операције, што је било довољно само за почетне непаде. Даље, Немци су још увек имали доста артиљерије, али је муниције било недовољно, тако да би скоро сва оруђа истрошила своје борбене комплете у првих пар дана операције.

Жуков и Шапошњиков су успели да направе чудо – реорганизовали су Западни фронт, али је жилавост нове одбрамбене линије била под знаком питања. Жуков и Коњев су на пред почетак друге фазе операције Тајфун располагали са 53 дивизија (38 пешадијских, три тенковске и 12 коњичких) и 14 тенковских бригада, с тим да је већина јединица била попуњена не више од 63%. Совјетске дивизије биле су погођене и озбиљним недостатком муниције и опреме. Док је за пребацивање фабрика и почетак производње опреме и муниције у пуном капацитету требало неколико месеци, Ставка је добила приступ великом броју регрута, којима су на брзину попуњаване јединице и слате на фронт, често са врло мало или готово нимало обуке.

Немачка пешадијска чета на положају за одбрану на ивици села.

 Совјетски обавештајци су открили немачке припреме за поновно покретање операције Тајфун средином новембра, али се Стаљин поново умешао у планирање. Наредио је Жукову да изведе демонстративне нападе на немачку 3. и 4. оклопну армију како би ометао немачке планове. Иако није био вољан да троши своје слабе резерве на непотребне нападе, Жуков је ипак морао да се сложи са Стаљиновим наређењем; већ је имао упозорење да ће животом платити уколико Немци заузму Москву, тако да је уредно проследио Рокосовском наређење да до 16. новембра својим коњичким и оклопним једиицама изведе демонстративне нападе на положаје 3. оклопне армије.

Рокосовски под притиском

Срећом, друга фаза операције Тајфун започела је пре него што је Рокосовски могао да ступи у акцију. Генерал Алфред Вегер је са две пешадијске дивизије из свог 27. корпуса, ојачане оклопном борбеном групом из 1. оклопне дивизије, напао у јутарњим часовима 15. новембра, како би потиснуо совјетску 30. армију са Московског мора, вештачког језера у горњем току реке Волге, како би обезбедио крило 3. оклопне армије. Совјетска 30. армија се још увек опорављала од тешкихи борби око Калињина и њене две дивизије су се из овог подручја повукле преко Волге. Дан касније, 56. корпус 3. оклопне армије креће преко реке Ламе и удара на лево крило 30. армије, које је било више само јединица која је покривала тај простор, уместо да је стварно бранила тај простор. Совјетске 30. и 1. армија кренуле су са нападима на мостобран 56. корпуса, али нису успели ништа да учине.

Са фронтом 30. армије између Московског мора и Волоколамска, пољуљаним почетним немачким нападима, 4. оклопна армија је кренула 18. новембра у главни напад источно од Волоколамска, са Руфовим 5. корпусом (3 пешадијске дивизије) и Фон Фитингхофовим 46. оклопним корпусом (2, 5. и 11. оклопна дивизија), који су имали више од 400 тенкова. Хепнеров напад имао је за циљ да прошири пукотину између 30. и 16. армије.

Чета совјетских тенкова T-34/76 и пешадија у покрету ка фронту.

Рокосовски се са Жуковим препирао око тактике употребе совјетских снага, тражећи да се крене са еластичном одбраном како би имали времена да се реорганизују, али је Жуков захтевао одсудну одбрану – ни педаљ земље окупатору. Како год, Хепнеров напад је открио да линије одбране совјетске 16. и 30. армије држе углавном коњичке јединице, те да се на фронту ширине 90 км налазе свега три пешадијске дивизије. Стаљинови противнапади послужили су само за то да сеозбиљно ослабе совјетске јединице прве линије, и то непосредно пред немачки напад. Под притиском пет оклопних дивизија, совјетска коњица и пешадија су се повукли ка Клину. До вечери 18. новембра, напади 4. оклопне армије кренули су да раздвајају совјетску 16. од 30. армије. Док се 30. армија повлачила ка Клину, 16. армија се повлачила ка Истри, чиме је даље повећано растојање између ове две јединице. Генерал мајор Лељушенко, који се опоравио од рана задобијениих код Бородина, у вечерњим часовима 18. октобра преузима команду над 30. армијом и прима наређење од Жукова да по сваку цену задржи Клин. Како су се и 16. и 30. армија повлачиле, Хепнер је у јутарњим часовима 19. новембра повећао притисак, нападајући 40. оклопним корпусом на лево крило Рокосовског. Истовремено, Фон Бок наређује 9. армији да пређе у одбрану и задржи Калињински фронт Коњева, који је кренуо у серију противнапада, док су Хепнер и Рајнхарт ударили на десно крило Западног фронта Жукова. Лељушенко је пристигао у Клин и видео свој нови штаб у безглавом повлачењу, али је успео да за кратко време успостави ред и организује одбрану града. У овоме је дефинитивно био успешан, обзиром да је успео да задржи немачке снаге на пет дана. Коначно, немачки 56. оклопни корпус је одсекао путну комуникацију северно од Клина, док је 5. корпус учинио то исто, али јужно од града. Лељушенко је 23. новембра извукао из Клина своје преостале јединице, у тренутку самог затварања клопке, и повукао их ка каналу Москва-Волга. Рајнхартова 3. оклопна армија је експлоатисала совјетско повлачење, заузевши Солнечногорск 23. новембра, а наредног дана и Рогачево. Наступајући јужно, дуж железничког правца Клин-Москва, Борбена група из састава 2. оклопне дивизије сукобила се у близини Пешкија са совјетском 146. тенковском бригадом, наоружаном британским тенковима Matilda II и ово су били међу првим примерцима опреме из програма Зајма и најма који је стигао на фронт.

Ка предграђу Москве

Даље на југу, ситуација код Рокосовског била је једнако очајна, пошто се њњегова армија суочавала са главним снагама Хепнеровог напада. Рокосовски је поставио своју најбољу јединицу, 78. стрељачку дивизију, у кључном граду Истра; ова јединица је 17. октобра стигла из Сибира, у потпуности попуњена људством и артиљеријом. Терен око Искре фаворизовао је браниоца, са великим језером северно од града и мочварним земљиштем на југу. Хепнер је у фронтални напад на град упутио Штумеов 40. оклопни корпус. Совјетска 78. стрељачка дивизија очајнички се бранила наредна три дана, да би се 27. новембра повукла. СС дивизија Рајх је у борбама за Истру имала 255 погинулих и 671 рањеног припадника, што је озбиљно ослабило снагу пешадије у овој јединици.  Рокосовски није могао да заустави Хепнеров напад, али је немачка офанзива почела да се ломи у низ слабо координисаних напада који су омогућили већини совјетских снага да се правовремњено повуче на нове положаје. Рокосовски је 28. новембра успостављио нову линију одбране на око 35 км северозападно од Москве.

Немачка 3. и 4. оклопна армија су у борбама за Клин и Истру истрошиле добар део залиха и претрпеле су значајне губитке, а да ни једна совјетска јединица није била нити опкољена, нити уништена.

Крајем новембра, време је постало више од сметње и озбиљно је умањила борбене способности немачке пешадије. Рајнхартов 56. оклопни корпус успео је да избије на канал Москва-Волга код Јахрома, 27. новембра, и да успостави мостобран, али је био непријатно изненађен када је открио елементе нове совјетске 1. ударне армије у близини. Након кратког боравка на источној обали са борбеном групом Фон Мантојфела, Рајнхарт је евакуисао мостобран и преусмерио своју армију (у стварности своје четири дивизије на чишћење западне обале како би обезбедио Хепнеров леви бок. Рајнхартова армија је 30. новембра прешла у одбрану. Хепнерова армија је у наредних пар дана наставила са нападном операцијом по свом плану, али је њен момент кулминације прошао. Јединице немачке 2. оклопне дивизије заузеле су 30. новембра Красну пољану, која се налазила 32 км од Кремља, што није било од неке нарочите користи, обзиром да је немачки северни крак био блокиран, услед појачања совјетске одбране, слабог времена и недостатка горива.

Упркос поновљеним наређењима Фон Бока да се прикључи офанзиви, Фон Клугеова 4. армија стојала је непомично на реци Нари током целог новембра. Захваљујући овој неактивности, Жуков је могао да пребаци снаге и са до сада неактивном 5. и 33. армијом ојача нову одбрамбену линију Рокосовског.

Фон Клуге је играо стару игру чекања и једини напад који је извео био је онај када је 4. оклопна армија била заустављена. У 05.00 часова 1. децембра, 20. и 57. оклопни корпус из састава 4. армије, напали су са четири дивизије, међу којима се налазила и  20. оклопна дивизија. Фон Клугеова офанзива била је премала и закаснела, али у сваком случају била је пример добро организоване операције. Упркос чињеници да је совјетска 33. армија провела више од месец дана градећи одбрану око Наро Фоминска, Фон Клугеова одморна пешадија успела је да се пробије кроз главну линију одбране за неколико часова. Наро Фоминск је освојен, а две немачке пешадијске дивизије су се пробиле кроз линију 33. армије. Жуков је одмах пребацио снаге како би ојачао пољуљану одбрану 33. армије, која је 2. децембра покренула мањи противнапад. Након 48 часова, Фон Клуге је прекинуо напади започео повлачење својих снага до иза реке Наре. Фон Клугеов 13. корпус је требао и да подржава немачки напад на Тулу, тако што би заузео Серпухов, али на Гудеријаново опште гађење, Фон Клуге је својим јединицама дозволио само повремено слање патрола.

На рачун чињенице да је потрошила мање залихе од било које армије из састава Групе армија Центар, и да је још крајем октобра прешла у одбрану, Фон Клугеова 4. армија била је спремна да се одупре совјетској Зимској противофанзиви, али је лишила операцију Тајфун било какве шансе за успех. И сам Жуков је забележио да је у одсуству напада на централни део линије одбране, могао да пребаци све своје резерве из центра, како би парирао непријатељу на крилима.

Гудеријанов последњи покушај за заузимање Туле

Гудеријанова 2. оклопна армија већи део новембра провела је у борбама са совјетским противнападима, покушавајући да дође до довољне количине горива како би извела још један напад пре него што зима онемогући било какве даље акције. Међутим, Совјети су успели брзо да формирају 50. армију, брже него што је Гудеријан могао да попуни своје снаге, тако да су Совјети средином новембра у Тули имали шест стрељачких и једну тенковску дивизију.

Након неколико мањих напада на јужни сектор одбране града, Гудеријан одлучује да опколи Тулу са истока и запада уместо да ризикује у фронталном напада. Две пешадијске дивизије из састава 43. корпуса су 18. новембра започеле напредовање ка истоку, како би заузели Алексин и пресекли главну саобраћајницу Серпухов – Тула. Ипак, пре него што је Гудеријан стигао да уведе у борбу своје оклопне јединице, Вејзенбергеров 53. корпус је код Узловаје пао под удар сибирске 413. стрељачке дивизије која је кренула у противнапад. Гудеријан је био принуђен да неколико дана проведе у поновном успостављању десног крила, тако да је морао да разводни свој напад, у коме је употребио две моторизоване дивизије из састава Лемелсеновог 47. оклопног корпуса, којима је попунио губитке 53. корпуса. Гудеријан није могао да започне своју офанзиву све до 24. новембра; јединицама 24. оклопног корпуса (3, 4. и 17. оклопна дивизија) наступао је североисточно од Туле. Борбена група Ебербах је поново била претходница и успела је да заузме раскрсницу код Венева и уништи совјетске мешовите оклопно-коњичке снаге које су штитиле овај рејон.

Совјетски дивизијски топ Ф-22 калибра 76,2 мм у покрету ка положају, вучен артиљеријским трактором.

Док је немачка 17. оклопна напредовала ка Кашири, 4. оклопна дивизија и пук Grossdeutschland скретали су на запад и покушавали да пресеку железничку пругу која води у Тулу. Почетна слабост совјетског отпора источно од Туле охрабрила је немачку команду да поверује да би 2. оклопна армија могла да изазове пустош југозападно од Москве, тако да је Гудеријану наређено да 29. моторизованом дивизијом пресече железнички правац Кашира-Михаилов. Ипак, након неколико дана напредовања, Гудеријанове јединице које су предводиле напад морале су да стану, пошто су неочекивано наишле на јаке совјетске снаге; 17. оклопна је заустављена непосредно испред Кашире, док је 43. корпус заустављен након што је заузео Алексин. Гудеријан 2. децембра доноси одлуку да још једном покуша да опколи Тулу и уништи 50. армију. Док је гро 2. оклопне армије издржавао бројне совјетске противнападе, Борбена група Ебербах и пук  Grossdeutschland нападали су на запад и успели да достигну железничку пругу Тула-Серпухово, пре него што су 4. децембра снажним дејством совјетских снага били принуђени да се повуку.

Све армије из састава Групе армија Центар су до ноћи 4/5. децембра прешле у одбрану. Војничким речником речено, операција Тајфун је кулминирала, што значи да је дошла у тачку када снага нападача више није већа од снаге браниоца. Схватајући да је доста јединица изложено опасности и скоро без снабдевања, многи команданти су кренули са захтевима ка претпостављеној команди, у којима су тражили дозволу за повлачење на повољније положаје. Гудеријан није желео да чека одобрење, те је на своју одговорност започео повлачење 24. оклопног корпуса са угрожених положаја северно од Туле.

У другој фази операције Тајфун немачке снаге нису успеле да заузму Москву или да униште знатне совјетске снаге, али је Група армија Центар и даље била опасно близу Москве.

Очајни дани, 5-15. децембра 1941.

Оно што је Фон Боку била непознаница, било је то да је Стаљин 30. новембра одобрио Шапошњикову план за Зимску противофанзиву, баш тада када се немачка оштрица напада иступила. Док је Жуков стабилизовао Западни фронт, Шапошњиков је за противофанзиву полако гомилао три нове армије: 1. ударну  и 20. армију северно од Москве и 10. армију у рејону Коломне. Ове совјетске армије нису биле посебно снажне, нарочито у погледу оклопних и артиљеријских јединица, али су имале знатан број свеже пристиглих пешадинаца. Иако се Шапошњиков и Жуков нису слагали око тога како користити ова ојачања, слагали су се да ће први удар морати бити управљен на одбијање Хепнерових и Гудеријанових снага.

Немачка пропаст у избочини код Клина

Калињински фронт Коњева је у 03:00 часова 5. децембра 1941. започео Зимску противофанзиву, кренувши у напад 31. армијом источно од Калињина. Осам часова касније, у напад је уведена и 29. армија, која је нападала западно од Калињина. Немачки 27. корпус је успео да одбије некоординисане нападе 29. армије, али је совјетска 31. армија претила да опколи Калињин са истока. Обе армије су успеле да успоставе мале мостобране преко Волге. У овом тренутку, Хитлер се сложио да прекине са офанзивном операцијом услед лошег времена, али је наредио Групи армија Центар да брани оно што је током операције освојила.

Фон Бок и Рајнхарт су направили критичне грешке које су допринели почетном успеху совјетске Зимске противофанзиве. Фон Бок је из Рајнхартове 3. оклопне извукао готово све пешадијске дивизије како би ојачао рањиво крило 9. армије око Калињина, чиме је Рајнхарта у избочини код Клина оставио са три оклопне и две моторизоване дивизије. Мада су Рајнхартове снаге прешле у одбрану након евакуације мостобрана код Јахроме, пропустио је да оклопне снаге повуче са канала Москва-Волга и створи покретну резерву; поред тога, највећи део артиљеријских оруђа оставио је преблизу линији фронта. Све три оклопне дивизије, које су можда имале 75 до 80 тенкова, сконцентрисане су 5. децембра на источном крају избочине, у близини Дмитрова и Јахроме. Његово лево крило, које се протезало од Дмитрова на каналу Москва-Волга до Захарова, неких 60 км, држано је јединицама 14. и 36. моторизоване дивизије, што је било далеко од праве одбране.

Лељушенкова 30. армија је у 06:00 часова 6. децембра са три стрељачке дивизије и две тенковске бригаде (56 лаких тенкова) напала на положаје две немачке моторизоване дивизије. Напад је започет без средстава ваздухопловне или артиљеријске подршке, тако да се Лељушенков напад расплинуо на широком фронту, али су те снаге ипак успеле да напредују неких 12 км кроз положаје немачке 36. моториизоване дивизије, северно од Клина. Прва ударна армија Кузњецова, која је успела да формира упориште преко канала Москва-Волга пре почетка саме противофанзиве, напала је са пет стрељачких бригада на положаје 14. моторизоване и 6. оклопне дивизије, на источном крају избочине. Упркос свом импресивном имену, 1. ударна армија није имала оклоп, док је артиљерије било врло мало.

Рајхартове исцрпљене снаге биле су лоше распоређене да би одбиле било какав напад, али је он са својим командантима корпуса омануо у реакцији када је Лељушенков напад 7. децембра започео да продире на спојевима две моторизоване дивизије. Једна совјетска ударна група успела је да нападне команду 56. оклопног корпуса, 4 км североисточно од Клина, тако да је чак и сам командант корпуса морао да узме оружје и упусти се у борбу. Ипак, немачка команда се у почетку чинила парализованом или апатичном, што може бити резултат менталне и физичке исцрпљености након девет недеља сталних борбених дејстава; Фон Бок је описао продор совјетских снага у зону одбране 3. оклопне армије као „непријатан“. Упоредо са нападима Лељушенка и Кузњецова, 20. и 16. армија су 6. децембра напале истурене положаје 2. оклопне армије код Красне пољане. Иако је армија Рокосовског била озбиљно уморна играјући своју улогу у заустављању немачке офанзиве, имао је довољно пешадије да изведе озбиљне нападе, везујући снаге 4. оклопне армије како би спречила пребацивање озбиљнијих снага на угрожене правце.

Два противтенковска тима, наоружана противтенковским пушкама ПТРД-41.

За 3. оклопну армију, ситуација је постала веома непријатна 8-9. децембра, када је 8. тенковска бригада 30. армије пресекла правац Калињин-Клин и заузела Јамугу. Немачка ситуација код Клина била је хаотична, са одбраном организованом на брзу руку, за коју су употребљене јединице подршке. Истовремено, 1. ударна армија је заузела Федоровку, док је 16. армија успела да потисне СС дивизију Рајх ка Истри. Рајнхарт је коначно наредио својим оклопним дивизијама да започну повлачење ка Клину, док је Хепнер наредио својим снагама да се у реду повуку до линије Солнечногорск-Истра.

Како су немачке оклопне снаге кренуле у повлачење, тако је у борбу уведена и совјетска 5. армија. Фон Бок је успео да камионима превезе неколико пешадијских батаљона до Клина, али је 3. оклопна армија била у озбиљној опасности од опкољавања код Клина. Рајнхарт је употребио борбену групу 6. и 7. оклопне дивизије да изведе противнапад на тенкове Ротмистрове 8. тенковске бригаде код Јамуге, док је пребацивао главнину 3. оклопне армије у Клин. Велике количине немачке артиљерије и возила напуштено је током повлачења. Након што је концентрисао своје снаге, Рајнхарт је могао да задржи град, али су совјетска пешадија и коњица успелид а се провуку око његовог левог крила и продру у зевајући јаз измежу 3. оклопне и 9. армије.

Хепнер је покушао да помогне Рајхарту слањем своје 10. оклопне дивизије у одбрану Клина, али су недостатак горива и лоше време успорили пристизање и развој јединице. Рокосовски је искористио повлачење 10. оклопне дивизије и 11. децембра кренуо у фронтални напад на 40. оклопни корпус и ослободио Истру, док је 20. армија ослободила Солнечногорск.

У том тренутку, цело лево крило Групе армија Центар се повлачило у нереду. Лељушенко је 12. децембра формирао мобилну групу у чијем саставу су се налазиле 8. и 21. тенковска бригада, 2. моторизовани пук, 46. мотоциклистички пук и две коњичке јединице, под командом Ротмистрова, са задатком пресецања одступнице 3. оклопне армије. Два дана касније, Ротмистрова група пресекла је правац који из Клина води на запад, чиме су изоловане немачке 1, 2, 6. и 7. оклопна дивизија, као и 14. моторизована дивизија. У очајничкој трци, 41. и 56. оклопни корпус оставили су доста своје опреме и повлачили се на југозапад, док је мала заштитница држала Клин. Две борбене групе из састава 1. и 2. оклопне дивизије извеле су успени противнапад на Некрасино и отвориле пут за извлачење 3. оклопне армије. Клин је напуштен у 21:30 часова 15. децембра, а 3. оклопна армија је спашена од опкољавања ; ипак, њених пет дивизија било је неспособно за даљу борбу, обзиром да су изгубиле највећи део борбене технике.

Мада су губици 3. оклопне армије у борбама у избочини код Клина били скоро незнатни, штета по морал била је огромна. Командант 56. оклопног корпуса, генерал Шал, жалио се да је велики број његових припадника изгубио жељу за борбом и да су једноставно отишли ка позадини како би се склонили од хладноће и могућег заробљавања. Хепнерова 4. оклопна армија била је такође суочена са могућим опкољавањем након што је 2. гардијски коњички корпус пробио крхку линију одбране код Свенигорода и запретио да ће изазвати пустош међу јединицама другог ешалона. Немчка 4. оклопна армија се до 15. децембра повлачила дуж читавог фронта, док је 9. армија претрпела тешке губитке у борбама око Калињина, пре него су совјетске снаге 16. децембра повратиле град.

Гудеријан је преусмерен

Шапошњикова противофанзива била је усмерена на 3. и 4. оклопну армију на северу, али је иста снага била усмерена и на Гудеријанову 2. оклопну армију. Мада је Гудеријан 5. децембра издао наређења својим јединицама првог борбеног ешалона да изведу тактичко повлачење, његова армија је 6. ки 7. децембра потпала под снажан удар 50. армије у Тули, 1. гардијског коњичког корпуса из Кашире и нове 10. армије, која је ослободила Михаилов. Још горе по Гудеријана, 3. и 13. армија из Тимошенковог Југозападног фронта напале су на немачку слабу 2. армију на десном крилу. Совјетска коњица је 10. децембра опколила 34. корпус код Ливна, док су њене 45, 95. и 134. пешадијска дивизија биле опкољене, након чега им је претило уништење. Командант 134. пешадијске дивизије, генерал Конрад фон Кохенхаузен, извршио је самоубиство 13. децембра, када је превладао страх од заробљавања. На крају, све три дивизије су изашле из обруча, али уз велике губитке у људству и опреми. Иако су 24. и 47. оклопни корпус у почетку могли да парирају совјетским нападима, совјетске снаге су ипак успеле да се уклине између 2. оклопне армије и 2. и 4. армије. Совјети су успели да до 12. децембра раздеру оба Гудеријанова крила, тако да овај није имао избора до да се повуче у правцу југозапада што бје пре могуће. Совјетска коњица је одмах почела да експлоатише успех напада, тако да је убрзо запретила главној линији снабдевања из Орела.

Совјети су у почетној фаза Зимске противофанзиве успелида одбаце све три немачке оклопне армије од Москве, док се пет од шест армија Групе армија Центар повукло у нереду. Једино је Фон Клугеова 4. армија, која је на време започела са припремањем одбране и складиштењем залиха, успела да изгуби мањи део освојене територије.

Слика совјетске Зимске противофанзиве искривљена је сликама топло обучених сибирским трупама како напредују на тенковима Т-34, док је у стварности, совјетска коњица одиграла главну улогу у почетној фази противофанзиве. Жуков, Коњев и Тимошенко су на располагању имали мале количине оклопна, и то већином лаких тенкова.

Последице

Прва фаза совјетске Зимске противофанзиве завршена је крајем децембр; Група армија Центар одлучно је одбијена испред Москве. Иако је Калуга ослобођена 26. децембра,  Вјазма и Ржев су остали у немачким рукама током целе зиме. Током операције Тајфун, борбени елементи Групе армије Центар претрпели су губитке од 110 000 људи, укључујући 24 000 погинулих и 5000 несталих у акцији. Губици у наоружању и опреми током децембра 1941. били су посебно тешки: 496 тенкова, 983 артиљеријских оруђа (452 хаубица FH18 105 мм и 200 хаубица s.FH18 150 мм), 473 минобацача калибра 81 мм и 800 противтенковских топова. Совјетски губици у истом периоду били су још и већи: Западни и Калињински фронт су изгубили 350 000 војника, што је износило 37% укупног бројног стања. Супротно савету Шапошњикова и Жукова, Стаљин је наредио да се за јануар испланира нова, већа противофанзива, са циљем опкољавања и уништења главнине Групе армија Центар око Вјазме. Совјетска противофанзива, изведена у периоду јануар-март 1942, остварила је велики притисак на Групу армије Центар, али циљ противофанзиве није постигнут.

Хитлер је био безан због лошег учинка својих генерала, који нису успели да освоје Москву, а посебно је био љут због неуспешног заустављања совјетске Зимске противофанзиве. Хитлерово поверење у супериорност својих генерала у погледу војничких вештина знатно је умањена пропашћу операције Тајфун. Започео је разрешењем фелдмаршала Фон Браушица и Фон Бока. Током наредне три недеље, три од шест команданата армија (Гудеријан, Хепнер и Штраус) и четири од 22 команданата корпуса Групе армије Центар – смењено је са дужности. Фон Клуге је преузео Групу армија Центар, док је Модел постављен на дужност команданта 9. армије. Иако су присталице Гудеријана оцењивали његову смену као неправедну, чињеница је да је два пута дозволио великим совјетским снагама да избегну опкољавање, као и да је учинак његове армије у операцији Тајфун било далеко испод очекиваног.

Уклањање осам од 30 старијих официра у Групи армија Центар тешко да је била чистка. Фон Клугеово непоштовање наређења на реци Нари саботирала је последњу шансу за успех операције Тајфун, а Рајнхартов слаб учинак у бици за избочину Клин скоро да је резултирао губитком четири оклопне дивизије.

Хитлер је исправио своје погрешне редукције у производњи наоружања средином 1941. и наредио велико повећање темпа производње наоружања и формирање нових дивизија. Даље, Немци су препознали супериорност совјетског средњег тенка Т-34 и пре операције Тајфун су завршили развој тенкова Тигар и Пантер.

Закључак

Основни разлог неуспеха операције Тајфун лежи у озбиљним грешкама немачких снага, комбинованим са логистичким системом недораслим задатку.

Критичне грешке:

1) Хитлер и Врховна команда копнене војске нису успеле да правилно одмере снаге потребне за освајање Москве, наставили су истворемене офанзиве са друге све групе армија и лишиле Групу армија Центар неопходних снага ојачања и залиха;

2) Гудеријан није успео да изолује џепове код Брјанска и Трубчевска, што је омогућило совјетским снагама да се извуку ка Тули;

3) Врховна команда копнене војске је редуковала снаге потребне за офанзиву, слањем 9. армије и дела 3. оклопне армије северно ка Калињину и 2. армију ка Курску;

4) намерно одбијање учешћа Фон Клугеа у подршци друге фазе операције Тајфун;

5) Фон Боков потез лишавања 3. оклопне армије пешадијских дивизија како би ојачао за операцију не тако битна борбена дејства око Калињина;

6) Рајнхартов неуспех да одржи адекватне покретне резерве које би обезбеђивале рањиво лево крило;

7) одвлачење ваздухопловних капацитета на друге фронтове, неопходних за успех операције Тајфун, чиме је Група армија Центар остала без ваздухопловне подршке, која је била од виталног значаја;

8) Фон Боков план за двоструки обухват игнорисао је недостатак горива, раздаљине и терен, као и временске неприлике;

У суштини, план операције Тајфун био је лош, још лошије је изведен, и само су постигнути почетни успеси, и то захваљујући проблемима у редовима Црвене армије.

 

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *