U sumornom panteonu najmoćnijih i najozloglašenijih figura Trećeg rajha, ime Hermanna Göringa blista posebnim, mračnim sjajem. Više od pukog generala ili političara, Göring je bio prototip nacističkog "političkog vojnika" – opasan, ambiciozan i besramno korumpiran. Od heroja Prvog svetskog rata, preko Hitlerovog vernog saputnika u borbi za vlast, do vrhovnog komandanta Luftvafea i arhitekte ekonomske pljačke Evrope, njegova putanja je bila meteorska, a pad katastrofalan. Razumevanje Göringove uloge ključno je za shvatanje celokupne dinamike nacističkog režima, od njegovih početaka do konačnog uništenja.[1]
Od plemstva do pilotske legende: rana mladost i prvi svetski rat
Hermann Wilhelm Göring rođen je 12. januara 1893. godine u Rozenhajmu, Bavarska, u porodici sa uglednom istorijom. Njegov otac, Heinrich Ernst Göring, bio je karijerni diplomata i bivši generalni konzul Nemačke na Haitiju. Ova aristokratska pozadina obezbedila mu je privilegovano detinjstvo i formalno obrazovanje u vojnim kadetskim školama, što je bilo neuobičajeno za mnoge druge vođe nacističkog pokreta koji su poticali iz skromnijih slojeva društva.[2]
Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, mladi Göring je služio u pešadiji pre nego što je prešao u vazduhoplovstvo. Ova promena je definisala njegovu sudbinu. Brzo se dokazao kao izuzetan borbeni pilot, poznat po hrabrosti, ali i po aroganciji. Postao je jedan od najslavnijih asova Nemačke, sa 22 potvrđene vazdušne pobede. Pošto je legendarni Manfred fon Rihthofen, "Crveni baron", poginuo, Göring je 1918. godine preuzeo komandu nad njegovim elitnim krilom – Jasta 1 "Richthofen". Odlikovan je najvišim pruskim odlikovanjem za hrabrost, ordenom "Pour le Mérite", poznatijim kao "Plavi Maks".
Trauma poraza i rađanje radikalizma
Međutim, kraj rata doneo je Gorinovoj generaciji duboku traumu. Nemačka je bila poražena, ponižena i bačena u haos. Mnogi veterani, uključujući Göringa, nisu mogli da prihvate Versajski sporazum, koji su smatrali izdajom. Osećaj nacionalnog poniženja, ekonomska kriza i politička nestabilnost Vajmarske republike stvorili su plodno tlo za radikalne ideologije. Göring se, kao i mnogi drugi, našao dezorijentisan u posleratnom društvu, tražeći novi smisao i cilj.[3]
Susret sa hitlerom i rane nacističke godine
Put Hermanna Göringa ka nacizmu počeo je 1922. godine kada je prvi put prisustvovao Hitlerovom govoru u Minhenu. Bio je odmah očaran Hitlerovom harizmom, beskompromisnim nacionalizmom i obećanjem o obnovi nemačke veličine. Göring, koji je tada radio u Švedskoj i Dancig, vratio se u Nemačku i pridružio se Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji (NSDAP), br. članske karte 23.000.
Njegov status ratnog heroja i veza sa višim slojevima društva bili su od neprocenjive vrednosti za mladu partiju. Hitler, prepoznajući njegovu elokventnost, organizacione sposobnosti i borbenost, postavio ga je na čelo Šturmabtajlunga (SA), partijske paravojne formacije. Göring je brzo transformisao SA u disciplinovaniju i efikasniju silu, dajući joj vojni izgled i uspostavljajući hijerarhiju koja je privlačila nezadovoljne veterane i omladinu.
Pivnički puč i izgnanstvo
U novembru 1923. godine, Göring je učestvovao u ozloglašenom Pivničkom puču u Minhenu, pokušaju nacista da sruše bavarsku vladu i pokrenu nacionalnu revoluciju. Puč je neslavno propao, a Göring je tom prilikom teško ranjen u prepone dok je pokušavao da zaštiti Hitlera. Njegove povrede bile su ozbiljne, zahtevajući značajnu dozu morfijuma za ublažavanje bolova. Ova rana epizoda označila je početak njegove doživotne borbe sa zavisnošću od opioida, koja će imati dramatične posledice po njegovo zdravlje i rasuđivanje u kasnijim godinama.[4]
Nakon puča, Göring je pobegao iz Nemačke kako bi izbegao hapšenje, provodeći nekoliko godina u izgnanstvu, putujući po Austriji, Italiji i Švedskoj. To mu je omogućilo da se oporavi od povreda i nastavi sa političkim aktivnostima iz inostranstva, održavajući kontakte sa Hitlerom. Po povratku u Nemačku 1927. godine, nastavio je uspon u partiji, koristeći svoje veze sa industrijskim magnatima i aristokratijom kako bi finansijski podržao NSDAP. Godine 1928. izabran je za poslanika u Rajhstagu, a 1932. postao je i njegov predsednik, što je bio ključni korak ka preuzimanju vlasti.
Uspon do moći: arhitekta trećeg rajha (1933-1939)
Kada su nacisti preuzeli vlast 1933. godine, Hermann Göring je postao jedna od najmoćnijih figura u Nemačkoj, drugi čovek Rajha. Njegov put ka vrhu bio je meteorski i obeležen beskompromisnom lojalnošću Hitleru, ali i sopstvenom brutalnom efikasnošću. Dobio je niz ključnih pozicija koje su mu omogućile da učvrsti nacističku kontrolu nad državom.
Stvaranje gestapoa i konsolidacija moći
Kao ministar unutrašnjih poslova Pruske, najveće nemačke države, Göring je imao direktnu kontrolu nad policijom. Jedan od njegovih prvih poteza bilo je osnivanje Geheime Staatspolizei (Gestapo), tajne državne policije, u aprilu 1933. godine. Iako je kontrolu nad Gestapoom kasnije predao Heinrichu Himmleru, Göring je postavio temelje za aparat političke represije koji će postati sinonim za nacističku tiraniju. Takođe je odigrao ključnu ulogu u eliminaciji političkih protivnika i pacifikaciji Bavarske, osiguravajući da nema otpora novom režimu.
U junu 1934. godine, Göring je, zajedno sa Himmlerom i Reinhardom Heydrichom, bio instrumentalni akter u Noći dugih noževa, čistki koja je brutalno eliminisala vođstvo SA, uključujući i Ernsta Röma, njegovog bivšeg saradnika. Ova akcija je učvrstila Hitlerovu apsolutnu vlast i eliminisala potencijalne rivale, a Göring je još jednom pokazao svoju nemilosrdnost i odanost fireru.
Obnova vazduhoplovstva i stvaranje luftvafea
Verovatno najvažnija Göringova uloga u predratnom periodu bila je njegova odgovornost za ilegalno ponovno naoružavanje Nemačke i stvaranje modernog vazduhoplovstva. Iako je Versajski sporazum strogo zabranjivao Nemačkoj posedovanje borbenog vazduhoplovstva, Göring je vešto rukovodio tajnim programima obuke pilota i razvoja letelica pod maskom civilnih vazduhoplovnih klubova.
Godine 1935., kada je Hitler javno odbacio Versajski sporazum, Göring je zvanično imenovan za vrhovnog komandanta Luftvafea (Luftwaffe), novoformiranih nemačkih vazdušnih snaga. Pod njegovim vođstvom, Luftwaffe je brzo postala najmodernija i najmoćnija vazdušna sila na svetu, sa naprednim avionima poput Messerschmitt Bf 109 i Junkers Ju 87 "Štuka". Göring je bio opsednut izgradnjom velike flote bombardera, verujući da će oni biti ključni za buduće pobede. Njegov ponos na Luftwaffe bio je ogroman, a on sam se često pojavljivao u uniformama koje je dizajnirao sa mnoštvom odlikovanja.[5]
Hermann Göring u uniformi generala Luftvafea, početak Drugog svetskog rata.
Četvorogodišnji plan i ekonomski diktator
Paralelno sa vojnom izgradnjom, Göring je preuzeo i ključnu ekonomsku ulogu. Godine 1936. Hitler mu je poverio vođstvo Četvorogodišnjeg plana, ambicioznog programa čiji je cilj bio da Nemačku učini samodovoljnom (autarkičnom) i spremnom za rat u roku od četiri godine. Ovaj plan je podrazumevao rigoroznu kontrolu nad ekonomijom, usmeravanje industrije ka proizvodnji naoružanja, razvoj sintetičkih goriva i gume, kao i masovnu preraspodelu resursa.
Göring je, kao opunomoćenik za Četvorogodišnji plan, praktično postao ekonomski diktator Nemačke. Njegova moć je prevazilazila tradicionalne resore, dajući mu ovlašćenje da donosi odluke o raspodeli sirovina, rada i kapitala. Ovo je bilo ključno za postavljanje temelja za buduću ekonomsku eksploataciju okupiranih teritorija, jer je plan naglasio potrebu za sirovinama koje Nemačka nije imala u izobilju.[6]
Rajhsmaršal i vođa luftvafea: trijumfi i pad (1939-1941)
Izbijanjem Drugog svetskog rata 1939. godine, Hermann Göring je bio na vrhuncu svoje moći. Bio je jedini nacistički zvaničnik koji je imao titulu Rajhsmaršala (Reichsmarschall), što ga je činilo najvišim oficirom u celokupnim oružanim snagama, iznad svih feldmaršala. Njegov status bio je neupitan, a Hitler ga je javno proglasio svojim naslednikom.
Bljesak blitzkriega: poljska i zapadna evropa
Luftwaffe je igrala ključnu ulogu u nemačkim ranim pobedama. U invaziji na Poljsku septembra 1939. godine, vazdušne snage su demonstrirale razornu moć doktrine Blitzkriega (munjevitog rata), uništavajući poljske aerodrome i logistiku u prvim satima sukoba. Sličan scenario se ponovio tokom kampanje na Zapadu u proleće 1940. godine, kada su Nemačke vazdušne snage dominirale nebom nad Holandijom, Belgijom i Francuskom, podržavajući kopnene snage i sejući paniku. Göring je trijumfovao, verujući da je potvrdio superiornost svog vazduhoplovstva i svoju viziju modernog ratovanja.
U ovom periodu, Göringov uticaj na Hitlera bio je ogroman. Bio je često jedina osoba koja je mogla da se otvoreno suprotstavi Fireru, barem u ranim danima. Njegova arogancija je rasla s pobedama, a luksuzni životni stil, obeležen raskošnim imanjem Carinhallom i ogromnom kolekcijom opljačkanih umetnina, postao je legendaran.
Bitka za britaniju: prvi neuspeh
Prekretnica za Göringa i Luftwaffe došla je tokom Bitke za Britaniju 1940. godine. Göring je bio uveren da može da slomi britansko vazduhoplovstvo (RAF) i pripremi teren za invaziju. Međutim, niz pogrešnih procena, loše obaveštajne informacije i, pre svega, žestok otpor Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, na kraju su doveli do neuspeha. Göringove taktičke odluke, uključujući prelazak sa napada na britanske aerodrome na bombardovanje Londona (Blitz), često se kritikuju kao strateška greška koja je omogućila RAF-u da se oporavi.
Gubitak u Bitci za Britaniju bio je prvi značajan neuspeh nacističke Nemačke i prvi udarac na Göringov ugled. Iako je i dalje zadržao svoju titulu i pozicije, Hitlerovo poverenje u njega počelo je da opada. Njegova opijenost moći i zavisnost od morfijuma počeli su da utiču na njegovu sposobnost donošenja odluka i objektivno sagledavanje realnosti.[7]
Ekonomski eksploatator evrope: organizovana pljačka
Uloga Hermanna Göringa kao "ekonomskog eksploatatora Evrope" verovatno je jedna od najmračnijih i najdalekosežnijih dimenzija njegove karijere. Kroz Četvorogodišnji plan i kasnije direktne naredbe, Göring je bio arhitekta i glavni organizator sistematske pljačke ekonomskih resursa, industrije, radne snage i kulturnih dobara sa okupiranih teritorija. Cilj je bio jasan: finansiranje nemačke ratne mašinerije i obogaćivanje Trećeg rajha.
Četvorogodišnji plan kao osnova eksploatacije
Pre nego što su se nemačke trupe uopšte kretale, Göringov Četvorogodišnji plan je već postavio ideološke i logističke temelje za eksploataciju. Plan je izričito navodio da će Nemačka morati da obezbedi resurse izvan svojih granica. To je značilo da se osvojene teritorije neće smatrati partnerima, već rezervoarima sirovina, hrane i radne snage.
- Sirovinska baza: Odmah nakon invazije na Poljsku i Francusku, Göring je organizovao masovnu rekviziciju uglja, gvožđa, nafte, žitarica i drugih ključnih sirovina. Te industrije su bile stavljene pod nemačku kontrolu, a njihovi proizvodi su usmereni direktno u nemačke fabrike.
- Hranljiva baza: Posebno je bio fokus na istočnoj Evropi, gde su milioni tona žitarica i drugih poljoprivrednih proizvoda oduzeti lokalnom stanovništvu kako bi se nahranila Nemačka vojska i civilno stanovništvo. To je često dovodilo do gladi i masovnog stradanja u okupiranim oblastima, poput Ukrajine i Belorusije.[8]
Industrijski koncern "hermann göring werke"
Da bi dodatno institucionalizovao pljačku, Göring je 1937. godine osnovao gigantski industrijski koncern pod nazivom Reichswerke Hermann Göring. Ova državna kompanija je brzo rasla, preuzimajući kontrolu nad rudnicima, fabrikama čelika, brodogradilištima i drugim industrijskim postrojenjima širom Nemačke. Po izbijanju rata, "Hermann Göring Werke" su se proširile na okupirane teritorije, gde su prisvajale i upravljale zaplenjenim preduzećima, posebno u Austriji, Poljskoj, Francuskoj i kasnije u Sovjetskom Savezu.
- Kompanija je koristila prisilni rad, uključujući ratne zarobljenike i Jevreje, za svoje operacije, čime je direktno doprinosila ratnim zločinima.
- Njen cilj nije bio samo profit, već i efikasna integracija ekonomije okupiranih zemalja u nemački ratni napor, osiguravajući snabdevanje oružjem, municijom i resursima.
Pljačka umetnosti i lično obogaćivanje
Pored organizovane državne pljačke, Göring je bio i strastveni, ali i beskrupulozni kolekcionar umetnosti. Koristio je svoju moć da sistematski pljačka umetnička dela iz privatnih kolekcija, muzeja i jevrejskih porodica širom Evrope. Njegova lična kolekcija postala je jedna od najvećih i najvrednijih na svetu, sa hiljadama slika, skulptura i drugih dragocenosti.
- Göring je često slao svoje agente, uključujući i poseban tim pod nazivom Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg (ERR), da identifikuju i zaplene umetnička dela. On je imao pravo prvenstva da bira najvrednije komade za sebe, pre nego što bi se ostalo raspodeljivalo drugim nacističkim zvaničnicima ili u nemačke muzeje.
- Njegov raskošan životni stil u Carinhallu, ispunjen luksuzom i umetninama, bio je simbol korupcije i licemerja režima, dok su obični Nemci patili pod ratnim naporima.[9]
- Često je organizovao i privatne "aukcije" zaplenjene robe, prodajući neke predmete i zadržavajući profit.
"Reichsmarschallov plan"
Iako ne formalni dokument, postojalo je de facto nešto što se moglo nazvati "Reichsmarschallovim planom" za pljačku, jer je Göring imao konačnu reč u mnogim ekonomskim odlukama i nadzirao je čitav sistem. Njegove direktive su bile ključne za:
- Arijevizaciju: Proterivanje Jevreja iz ekonomskog života i konfiskacija njihove imovine. Göring je potpisao dekret koji je Reinhardu Heydrichu dao ovlašćenje da koordinira "konačno rešenje jevrejskog pitanja", što je direktno povezano sa ekonomskom eksploatacijom i uništenjem jevrejskog naroda.
- Prisilni rad: Milioni ljudi iz okupiranih zemalja, uključujući ratne zarobljenike, Jevreje i civile, bili su primorani da rade u nemačkim fabrikama i poljoprivredi. Göring je bio odgovoran za organizaciju ovog programa, koji je bio vitalan za održavanje nemačke ratne ekonomije.[10]
Ekonomska eksploatacija pod Göringovim nadzorom bila je brutalna, sistematska i sveobuhvatna. To nije bila samo usputna posledica rata, već centralni stub nacističke ideologije i ratne strategije, sa ciljem stvaranja "Velikog Nemačkog Rajha" koji bi živeo na račun pokorenih naroda.
Pad rajhsmaršala: gubitak uticaja i kraj (1942-1945)
Nakon 1941. godine, sudbina Nemačke se preokrenula, a sa njom i sudbina Hermanna Göringa. Neuspeh u Bitci za Britaniju bio je samo početak. Katastrofalni gubici na Istočnom frontu i jačanje savezničkih vazduhoplovnih snaga iznad Nemačke doveli su do njegovog postepenog, ali neumitnog pada.
Neuspesi luftvafea i opadanje Hitlerovog poverenja
Luftwaffe, nekada Göringov ponos, počela je da posrće. Na Istočnom frontu, sovjetska zima i logistički problemi osakatili su nemačke avione, a Sovjetski Savez je brzo razvijao sopstvenu snažnu vazdušnu silu. Kada je Luftwaffe propala u pokušaju da snabde opkoljenu Šestu armiju kod Staljingrada zimi 1942/43. godine, Göringov ugled pretrpeo je težak udarac. Njegovo samouvereno obećanje da će snabdeti vojsku, a koje nije ispunjeno, dovelo je do masovnih optužbi za nesposobnost.
U međuvremenu, savezničke strateške bombarderske kampanje protiv Nemačke eskalirale su. Göringova ranija hvalisanja da nijedan neprijateljski avion nikada neće preleteti nemačko tlo pokazala su se kao prazna obećanja. Nemački gradovi su gorjeli, a stanovništvo je patilo pod kišom bombi. Göring je bio nemoćan da adekvatno odgovori, delimično zbog lošeg upravljanja resursima, ali i zbog Hitlerovog mešanja u proizvodne programe i taktičke odluke. Njegova zavisnost od morfijuma takođe je uzimala danak, čineći ga sve više iracionalnim i odvojenim od stvarnosti.[11]
Izolacija i gubitak statusa naslednika
Kako se rat bližio kraju, Göringov uticaj na Hitlera je drastično opao. Firer se sve više oslanjao na Himmlera i Martina Bormanna, a Göring je bio sve više marginalizovan. Njegovi preterano luksuzni životni stil i otvorena korupcija, koji su ranije bili tolerisani, sada su viđeni kao teret i sramota.
Do aprila 1945. godine, kada su se Saveznici približavali Berlinu, Göring se povukao u svoj dvorac u Obersalcbergu. Kada je čuo Hitlerovu odluku da ostane u Berlinu i tamo pogine, Göring je, pozivajući se na dekret iz 1941. godine koji ga je imenovao Hitlerovim naslednikom u slučaju njegove nesposobnosti, poslao telegram Fireru. U telegramu je tražio potvrdu da preuzima vođstvo Rajha. Hitler je ovo protumačio kao pokušaj državnog udara i izdao naredbu da se Göring uhapsi, liši svih titula i, ako je moguće, pogubi. Göring je uhapšen od strane SS-a, ali je ubrzo oslobođen od strane američkih trupa.[12]
Nirnberški proces i konačni čin
Hermann Göring je uhapšen 9. maja 1945. godine od strane jedinica 36. pešadijske divizije američke vojske u Bavarskoj. Bio je najviši rangirani nacistički zvaničnik koji je preživeo i bio izveden pred Međunarodni vojni sud u Nirnbergu.
Tokom suđenja, Göring se istakao svojom prkosnom i arogantnom odbranom. Govorio je tečno engleski, bio je inteligentan i pokušavao je da preuzme odgovornost za ono što je smatrao opravdanim odlukama, dok je umanjivao ulogu Hitlera i pokušavao da okrivi druge. Njegova fizička i mentalna kondicija se popravila u zatvoru, jer mu je uskraćen pristup morfijumu, što mu je omogućilo da se pred sudom prikaže kao lucidni, iako izopačeni, um. Često se sukobljavao sa tužiocima, pa čak i sa sudijama, koristeći retoriku i aroganciju koja je podsećala na njegove dane moći.
"Pobednik uvek mora da bude sudija, a poraženi optuženik. Nisam se obratio nikakvom milosrđu." – Izjava Hermanna Göringa tokom Nirnberškog procesa.
Optužen je po sve četiri tačke optužnice:
- Zavere za vršenje agresivnog rata.
- Zločina protiv mira.
- Ratnih zločina.
- Zločina protiv čovečnosti.
Presuda i smrt
Međunarodni vojni sud ga je proglasio krivim po svim tačkama optužnice i osudio ga na smrt vešanjem 1. oktobra 1946. godine. Göring je podneo molbu za izmenu načina pogubljenja u streljanje, smatrajući to časnijim za vojnika, ali je sud odbio njegov zahtev.
Noć pre izvršenja kazne, 15. oktobra 1946. godine, Hermann Göring je izvršio samoubistvo u svojoj ćeliji, progutavši cijanidnu kapsulu koju je tajno prošvercovao u zatvor. Njegov motiv za samoubistvo ostaje predmet rasprave, ali se veruje da je to bio poslednji čin prkosa i odbijanje da bude pogubljen na način koji je smatrao nedostojnim. Njegova smrt pre vešanja šokirala je Saveznike i javnost, a s njom je nestao i jedan od najvažnijih svedoka i aktera najvećih zločina 20. veka.[13]
Istorijska ocena i legat
Hermann Göring ostaje jedna od najsloženijih i najkontroverznijih figura Trećeg rajha. Njegov legat je mračan i slojevit, obeležen brutalnošću, korupcijom i potpunim odsustvom moralnog kompasa. Njegova uloga se ne može svesti samo na komandanta vazduhoplovstva; bio je političar, ekonomista, propagandista i, na kraju, jedan od ključnih arhitekata genocida i uništenja Evrope.
Bio je oličenje bahatosti moći, živeći u neizmernom luksuzu dok je Evropa krvarila. Njegova odgovornost za Holokaust je neosporna, s obzirom na to da je ovlastio Heydricha da koordinira "konačno rešenje jevrejskog pitanja", čime je zapečatio sudbinu miliona ljudi. Kao ekonomski eksploatator, nadgledao je sistematsku pljačku resursa, industrije i kulturnih dobara, što je dovelo do neizrecivih patnji.
Ipak, važno je naglasiti i njegovu ranu efikasnost i ulogu u konsolidaciji nacističke moći. Njegova sposobnost da gradi i organizuje, što je pokazao stvarajući Luftwaffe i vodeći Četvorogodišnji plan, bila je nesumnjiva, iako je bila usmerena ka razornim ciljevima. Njegova arogancija i moralni kolaps, pogoršani zavisnošću od droga, na kraju su doveli do njegovog pada i gubitka uticaja.
Hermann Göring je bio čovek kontradikcija – ratni heroj i masovni ubica, genijalni organizator i korumpirani hedonista. Njegova priča služi kao trajno upozorenje na opasnosti neograničene moći i potpunog odricanja od humanosti.
Reference
- Browning, Christopher R. The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939-March 1942. University of Nebraska Press, 2004.
- Bungay, Stephen. The Most Dangerous Enemy: A History of the Battle of Britain. Aurum Press, 2000.
- Evans, Richard J. The Third Reich in Power. Penguin Press, 2005.
- Fest, Joachim C. Hitler. Harcourt Brace Jovanovich, 1974.
- Hastings, Max. Bomber Command. Simon & Schuster, 1979.
- Irving, David. Göring: A Biography. Macmillan, 1989.
- Kershaw, Ian. Hitler: A Biography. W. W. Norton & Company, 2008.
- Murray, Williamson. Luftwaffe: Strategy for Defeat 1933–1945. Brassey's, 1996.
- Petropoulos, Jonathan. Art as Politics in the Third Reich. University of North Carolina Press, 1996.
- Snyder, Timothy. Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. Basic Books, 2010.
- Taylor, Telford. The Anatomy of the Nuremberg Trials: A Personal Memoir. Little, Brown and Company, 1992.
- Tooze, Adam. The Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy. Viking, 2006.
- Wistrich, Robert. Who's Who in Nazi Germany. Routledge, 2001.
