HMS Ark Royal, носач авиона

Један од услова Вашингтонског споразума из 1922. био је да ће се Велика Британија уздржати од градње нових носача авиона у наредних десет година, али је могла да изврши конверзију постојећих ратних бродова унутар дозвољене тонаже. Међутим, 1931. британски Адмиралитет је започео израду планова за нови носач авиона – први од увођења носача авиона HMS Eagle у оперативу почетком 1924. У то врeме, британска Влада је покушавала да испослује ново споразумско ограничење од 23000 тона за носаче авиона, тако да је та цифра узета као максимална величина новог брода. Дужина бродског трупа је такође била ограничена на 213 м, али је то било питање ограничења сувих докова у Гибралтару и на Малти.

Као резултат, добијен је ратни брод који је требао да постави нове стандарде у конструисању британских носача авиона. Сер Артур Џонс, директор Поморских конструкција од 1930. инсистирао је да летна палуба буде главна структурна палуба пловила. Таква летна палуба је давала носачу чврстину. На британским флотним носачима авиона до тада је главна палуба била неколико нивоа испод летне палубе, тамо где се налазила и код конвенционалних ратних бродова. То је значило да су се хангар и летна палуба налазили на врху брода. Са новом конструкцијом, хангар и летна палуба су требали да буду интегрисани део брода. Тако је носач добио препознатљив изглед, са дугом летном палубом која штрчи преко прамца и крме, аеродинамично острво, коси прамац и крмено огледало, што је омогућило скраћење дужине кобилице.

Мере штедње су изазвале кашњење у наручивању новог носача авиона и после десет година од потписивања Вашингтонског споразума, тако да је кобилица у бродоградилишту Cammell-Laird положена тек септембра 1935. Брод је одмах добио име Ark Royal, име које је пре њега носио носач хидроавиона из Првог светског рата, а који је „прекрштен“ у Pegasus. Када је реч о цени, очекивало се да се за изградњу носача авиона потроши близу 3 милиона фунти, што би га учинило најскупљим бродом икад изграђеним за потребе британске краљевске морнарице. Ark Royal је поринут априла 1937, да би у статусу опремања провео још осамнаест месеци. У оперативу улази новембра 1938, нешто мање од 10 месеци пре избијања Другог светског рата. Поред иновативног дизајна, Ark Royal је приказао још неколико новина, које су га разликовале од претходника. За почетак, имао је интегрисано противавионско наоружање (осам двоцевних топова калибра 110 мм) и директор за управљање ватром. Топови су били вишенаменски, уграђени на нивоу летне палубе, чиме се постигло да топови имају добре секторе за отварање ватре – могли су да, сходно потреби, гађају и преко летне палубе. Једини недостатак конструкције новог носача огледао се у томе што су артиљеријске куле биле отворене, те самим тим нису пружале заштиту послузи. Поред топова калибра 110 мм, уграђена су и четири (касније још два) осмоцевна топа калибра 40мм и осам митраљеза калибра 12,7 мм (на угловима летне палубе) који су служили као вид последње одбрана брода од напада из ваздуха.

Хангар за смештај авиона израђен је у два нивоа, чиме је Ark Royal добио капацитете за смештај 60 авиона. Пространа летна палуба, дуга 243 и широка 28,6 м је опслуживана са три лифта, смештених нешто ван уздужнице брода. Авиони су за помоћ при полетању имали два катапулта. Остале иновације су се односиле на уградњу опреме за кочење авиона на палуби, светла за слетање ноћу, радио фар и сл.

Погонску групу су чинила три Парсонс турбине и три пара парних котлова, који су били смештени у три котларнице. Међутим, то се показало као фатална слабост, јер је носач уколико му је потопљена стројарница или котларница, могао лако да потоне. Оплата је била двострука, јер је то требала да буде заштита од удара торпеда. Сматрало се да ће се торпедо активирати ударцем у спољну оплату и, самим тим, оставити унутрашњу оплату неоштећену.  Пракса је 14. новембра 1941. оповргла теорију, када је немачка подморница торпедовала носач авиона Ark Royal.