Igmanski marš 1942: herojski hod po ivici ponora
Zima 1941/1942. godine bila je jedna od najhladnijih u 20. veku na Balkanskom poluostrvu. Dok su ratni vihori besneli Evropom, a Istočni front gutao milione života, u okupiranoj Jugoslaviji, u planinama Bosne, odvijala se drama koja će postati sinonim za herojsku izdržljivost, nadljudsku volju i opstanak jednog pokreta. Igmanski marš, epski prelazak Prve proleterske udarne brigade preko zaleđene planine Igman u januaru 1942. godine, nije bio samo taktičko povlačenje; bio je to hod po ivici ponora, test čovečnosti i otpornosti, događaj koji je duboko utkao svoje niti u tkivo narodnooslobodilačke borbe i postao legenda.
Raspad užičke republike i zima u istočnoj Bosni
Nakon sloma Užičke republike krajem 1941. godine i Prve neprijateljske ofanzive, glavnina partizanskih snaga, predvođena Vrhovnim štabom i drugom Titom, prebacila se iz zapadne Srbije u istočnu Bosnu. Bio je to gorak, ali strateški nužan potez. Iscrpljeni borbama i povlačenjem, suočeni sa nemačkim, italijanskim, ustaškim i četničkim progonom, partizani su pokušavali da se reorganizuju i povrate snagu u surovim bosanskim planinama. Foča je postala privremeno sedište Vrhovnog štaba i centar slobodne teritorije koja se, doduše, stalno smanjivala pod pritiskom neprijatelja.
Zima je bila nemilosrdna. Hladnoća se uvukla u kosti, hrana je bila oskudna, a sanitetska situacija katastrofalna. Većina boraca, tek regrutovanih seljaka i radnika, nije imala adekvatnu odeću za zimske uslove. Sukobi sa neprijateljem bili su neprekidni, a moral, iako visok, bio je pod stalnim pritiskom. U januaru 1942. godine, nemačka Vrhovna komanda za Jugoistok, u saradnji sa ustašama i domobranima, pokrenula je Operaciju "Jugoistočna Hrvatska" (Südost Kroatien), poznatiju kao Druga neprijateljska ofanziva. Cilj je bio jasan: potpuno uništenje partizanskog pokreta u istočnoj Bosni.
Zamka se zatvara: opasnost za prvu proletersku
Nemačke snage, u okviru 342. i 718. pešadijske divizije, uz podršku ustaša i domobrana, počele su da stežu obruč oko partizanskih jedinica koje su se nalazile na širem području Romanije i istočno od Sarajeva. U tom trenutku, Prva proleterska udarna brigada, formirana samo mesec dana ranije u Rudom, 21. decembra 1941. godine, našla se u izuzetno teškoj situaciji. Brigada je bila rascepkana; Prvi i Drugi proleterski bataljon nalazili su se na prostoru Han Pijeska, Srednjeg i Rogatice, dok su Treći, Četvrti i Šesti bataljon dejstvovali bliže Sarajevu, na Romaniji i oko Jahorine. Peti šumadijski bataljon bio je odvojen u zapadnoj Bosni.
Nemački plan je bio da se partizani opkole i unište koncentričnim napadom. Posebno kritična situacija bila je za Treći (Kragujevački) i Šesti (Beogradski) bataljon, te delove Prve proleterske brigade koji su dejstvovali na području Romanije, nadomak Sarajeva. Opkoljavanje je postalo izvesno, a jedini put ka spasenju vodio je kroz zaleđenu i duboko snežnu planinu Igman, direktno pored snažno utvrđenog Sarajeva.
Tito donosi odluku: put spasa preko Igmana
U noći između 22. i 23. januara 1942. godine, Vrhovni štab je doneo sudbonosnu odluku. Između borbe do poslednjeg čoveka i pokušaja proboja kroz najekstremnije uslove, izabrana je druga opcija. Plan je bio da se partizanske snage, koje su se nalazile na području Mokrog i Hreše, prebace na južnu stranu Sarajevskog polja, a zatim, pod okriljem noći, pređu preko Igmana i spuste u Tarčin, čime bi se izvukle iz obruča i spojile sa ostatkom partizanskih jedinica u dolini Neretve. To je značilo prelazak preko teritorije pod direktnom kontrolom neprijatelja, izbegavajući njihove glavne punktove i koristeći faktor iznenađenja – niko nije očekivao da će neko pokušati takav prelazak po polarnoj hladnoći.
Za ovu misiju odabrani su Treći (Kragujevački) i Šesti (Beogradski) bataljon Prve proleterske brigade, pod komandom Peka Dapčevića, zamenika komandanta brigade. Ova dva bataljona su brojala oko 750 do 800 boraca, mahom mladih, neiskusnih, ali čvrstih i ideološki opredeljenih. Sa njima je krenuo i deo Vrhovnog štaba sa Josipom Brozom Titom, koji je simbolično delio sudbinu sa svojim borcima.
"Naredili su nam da se okupljamo, da se spremamo za pokret. Niko nije znao kuda idemo, samo se pričalo da idemo ka spasu, ali i da će biti teže nego ikada. Hladnoća je bila takva da ti se kosti smrzavaju i u miru, a kamoli u maršu." – Svedočenje jednog borca Kragujevačkog bataljona, zapisano mnogo godina kasnije.[1]
Noć polarnog užasa: marš života i smrti
Pokret je započeo 27. januara 1942. godine u kasnim večernjim satima. Temperatura je već tada bila ekstremno niska, oko -30°C, a tokom noći spustila se i do -38°C.[2] Dubina snega na Igmanu bila je metar i po, ponegde i više. Borci su bili odeveni uglavnom u laka, letnja odela, poneki su imali kaput ili šinjel, ali malo ko je imao adekvatnu obuću – obične cipele ili opanke, potpuno neprimerene za takve uslove. Ruke i lica su im promrzavala, a dah se pretvarao u oblake leda.
Kolona se kretala u tišini, strogo se pridržavajući naređenja o nepaljenju vatre i apsolutnom muku. Svaki šum, svaki pogrešan korak mogao je otkriti njihovu poziciju neprijatelju, čije su se straže nalazile na samo nekoliko stotina metara od rute. Put je vodio od sela Resnik, preko železničke pruge Sarajevo-Konjic, koju su prešli u blizini Hadžića, a potom uzbrdo, ka vrhovima Igmana.
Peko Dapčević je lično predvodio kolonu, bodreći borce. Najmlađi, oni koji su posustajali, bili su nošeni ili gurani. Disciplina je bila neverovatna. Iako su noge otkazivale, telo se smrzavalo, a um maglio od umora i hladnoće, niko se nije usuđivao da zastane i padne. Znalo se da je to značilo sigurnu smrt u snegu.
Partizani Prve proleterske brigade u teškim zimskim uslovima na Romaniji, decembar 1941. godine, neposredno pre Igmanskog marša.
Smrt i žrtva u belom bespuću
Najkritičniji deo marša bio je prelazak preko Velikog polja na Igmanu, ogoljenog i izloženog košavi. Tamo je hladnoća bila najintenzivnija. Mnogi su se smrzavali stojeći, pridržavajući se za drugove. Oni koji su padali u sneg, ako ih drugovi nisu podizali, gubili su svest i polako umirali. Bilo je slučajeva da su se borci pridržavali jedan za drugog, stvarajući lanac koji je održavao jedinstvo i pokret.
Poseban problem predstavljala je promrzlina. Koža je postajala tvrda, prsti na rukama i nogama gubili su osećaj, postajali crni. Lekari i bolničari, koji su i sami prolazili kroz istu muku, činili su herojske napore da pomognu, ali u tim uslovima, bez lekova, sredstava i toplote, malo toga se moglo učiniti.
U zoru 28. januara, nakon skoro 18 sati neprekidnog hoda i borbe protiv elemenata, kolona je počela da se spušta ka Tarčinu. Izgledi za spas su se nazirali. Ali, tek tada su se pokazale prave razmere stradanja. Kada su stigli u relativnu sigurnost sela Tarčin i Presjenica, prizori su bili stravični. Stotine boraca, iscrpljenih i promrzlih, jedva su stajale na nogama.
Spašavanje promrzlih: bitka koja je sledila
Nakon dolaska u Tarčin, usledio je novi, tihi užas. Borcima koji su imali teške promrzline, posebno na nogama, naređeno je da se ne odmaraju odmah uz vatru, već da se postepeno zagrevaju, masiraju snegom i prevoze u Foču, gde je bila improvizovana partizanska bolnica. Ova mera, mada brutalno teška, bila je ključna za spasavanje života, jer bi naglo zagrevanje izazvalo gangrenu i brzu smrt.[3]
“Kada smo stigli u Tarčin, videli smo da nam je komandant bataljona, druže Boško Stanišić, sa još nekim drugovima, promrzao. Noge su im bile crne. U Foči je bila improvizovana bolnica, gde su pokušali da im spasu noge, ali uzalud. Mnogi su ostali bez prstiju, a neki i bez celih stopala. Bilo je to strašno, ali i svedočenje o tome šta smo sve preživeli.” – Sećanje preživelog borca.[4]
Ukupno 172 borca zadobila su teške promrzline, od kojih su mnogi ostali doživotni invalidi. Više od 30 boraca umrlo je od posledica promrzlina u Foči ili na putu do nje, a neki izvori navode i veći broj. Među njima su bili i članovi Vrhovnog štaba, kao i komandanti jedinica. Tito je takođe pretrpeo promrzline na licu i rukama. Medicinski tim, predvođen dr. Isidorom Papom, u Foči je bio suočen sa nemogućim zadatkom, izvodeći amputacije bez anestezije i adekvatnih sanitetskih uslova.
Strateški značaj i simbolika igmanskog marša
Igmanski marš nije bio bitka u klasičnom smislu, već operacija preživljavanja. Njegov strateški značaj je ogroman:
- Očuvanje Vrhovnog štaba i Tita: Omogućio je Vrhovnom štabu da nastavi vođenje borbe i izbegne zarobljavanje ili uništenje, što bi bio fatalan udarac za pokret.
- Spasavanje Prve proleterske brigade: Spasen je borbeni kadar jedne od najvažnijih jedinica NOVJ, koja će kasnije igrati ključnu ulogu u svim važnim operacijama.
- Moralni podsticaj: Pokazao je nadljudsku izdržljivost i borbenu sposobnost partizana, jačajući moral i veru u pobedu, uprkos svim nedaćama. Postao je simbol partizanskog otpora.
- Nastavak borbe: Nakon Igmanskog marša • Prva proleterska brigada je nastavila borbe u istočnoj Bosni, što je dovelo do formiranja novih slobodnih teritorija i širenja pokreta.
Legenda o preživljavanju
Igmanski marš brzo je postao legenda, ispredana u pričama, pesmama i filmovima. Bio je dokaz da se partizani ne lome pod najtežim udarcima, da poseduju unutrašnju snagu i volju za otporom koja nadmašuje sve prepreke. Nije to bila samo priča o vojničkom podvigu, već i o solidarnosti, drugarstvu i veri u ideju.
"Nije bilo lako preživeti tu noć. Svi smo mislili da nam je kraj. Ali, gledali smo jedni druge, držali se za ruke, pomagali. Išli smo napred jer nismo imali gde drugo. To je bila naša pobeda, ta volja da se preživi i nastavi borba." – Još jedno svedočanstvo iz arhiva.[5]
Danas, Igmanski marš ostaje snažan simbol. Spomen obeležje na Velikom polju na Igmanu, podignuto 1962. godine povodom 20. godišnjice, svedoči o herojskoj žrtvi. Svake godine se organizuju komemorativni pohodi, podsećajući na ovu neverovatnu epizodu Drugog svetskog rata. To nije samo sećanje na prošlost, već i poruka o ljudskoj sposobnosti da se prebrode najteže krize, da se opstane i bori za ideale, čak i kada su šanse protiv vas. Igmanski marš nije bio samo pokret po polarnoj hladnoći, već i pokret nade i opstanka u srcu brutalnog rata.
Fusnote
Reference
- Bulat, Rade. Prva proleterska brigada. Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1969.
- Dedijer, Vladimir. Dnevnik 1941-1944. Matica srpska, Novi Sad, 1966.
- Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom II, knjiga 2, Dokumenti Vrhovnog štaba NOVJ 1941-1942. Vojnoistorijski institut, Beograd, 1960.
- Kljaković, Vojislav. Nemački okupacioni sistem u Jugoslaviji 1941-1945. Beograd, 1968.
- Nikoliš, Gojko. Sjećanja na Tita. Spektar, Zagreb, 1980.
- Šaranović, Vidak. Igmanski marš. Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1988.
- Arhiv Jugoslavije, Fond NOR-a. Razni dokumenti i svedočenja boraca.
- Vojni arhiv Beograd, Zbirka dokumenata NOVJ.
- Wikipedia, članak "Igmanski marš" (sr.wikipedia.org).
