Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

King George V, класа бојних бродова

Услови поморског споразума потписаног 1930. у Лондону, проширили су забрану на градњу бојних бродова која је уведена 1922. Овај нови споразум истекао је 31. децембра 1936, до када је било посве јасно да Великој Британији недостају модерни капитални бродови. Британска ратна флота је током овог периода била даље смањивана, обзиром да су у периоду 1931-32. из наоружања избачени стари бојни бродови – дредноти класе Iron Duke: Marlborough, Benbow и Emperor of India. Сам бојни брод Iron Duke, командни брод адмирала Џеликоа из Јиландске битке – разоружан је и конвертован у школски брод. Поред још десет модерних бојних бродова класе Queen Elizabeth и Royal Sovereign, сва Џеликова флота дреднота била је или потопљена, продата, конвертована или исечена у старо гвожђе.

Бојни брод King Georg V

Британски адмиралитет је Нову 1937. дочекао са великом потребом за новом класом бојних бродова. Започела је нова трка у наоружавању. Немачка је изградила своју класу џепних бојних бродова Deutschland, два бојна крсташа класе Scharnhorst су била поринута, док су за два бојна брода класе Bismarck биле положене кобилице, заједно са једним носачем авиона. Француска је за то време поринула два бојна брода класе Dunkerque, а још снажнији бојни брод, Richelieu, налазио се у изградњи у бродоградилишту у Бресту. Италијани су положили кобилице за два бојна брода класе Littorio, док је Јапан недавно напустио Лондонски споразум и започели програм градње бојних бродова и носача авиона. Сходно ситуацији, градња ратне флоте била је програм од националног интереса за Британце. На срећу, британски Адмиралитет је имао план. Још 1933. је израђен пројект за нову класу бојних бродова, усклађени са одредбама поморских споразума из Вашингтона и Лондона. Депласман брода је споразумом био ограничен на 35 000 тона, док је калибар главне бродске артиљерије ограничен на 406 мм (16 инча). У ствари, Адмиралитет је планирао наоружавање бродова типовима калибра 305 мм (12 инча), што би био мањи калибар топова у односу на све британске бојне бродове изграђене у последњих 25 година. Првобитни пројекат предвиђао је градњу бојног брода наоружаног са осам топова калибра 305 мм, распоређених у четири двоцевне куполе. Ови топови су имали већу брзину паљбе од топова већег калибра, тако да овај план није био у потпуности ретроградан. Треба напоменути да је био израђен и алтернативни пројекат наоружавања брода са девет топова у три троцевне куполе. Ова нова класа бојних бродова имала би секундарну артиљерију калибра 152 мм (6 инча) у казаматима, са знатном оклопном заштитом.

Нацрт брода класе King George V
Нацрт брода класе King George V

Идеја о наоружавању нове класе бојног брода топовима мањег калибра напуштена је чим је постало јасно да се ни САД, ни Јапан, неће повиновати тако драматичном смањењу калибра бродске артиљерије на капиталним бродовима. Британска влада се до 1936. надала да ће успети да ускрсне ограничења поморских споразума, и намеравала је да наметне калибар од 356 мм (14 инча) за новосаграђене капиталне бродове. У међувремену, директор Одељења за поморске конструкције, Сер Артур Џоунс, разматрао је уградњу топова већих калибара, од 14, 15 и 16 инча. Поред тога, експериментисао је са различитим куполама и лафетима, укључујући двоцевне и троцевне куполе. Циљ је, наравно, био изградити бојни брод у складу са ограничењима поморских споразума, тако да је Британија 1936. успела да успостави ограничење од 14-инча за калибар примарне бродске артиљерије на капиталним ратним бродовима. То је значило да Сер Џоунсу није остављена слобода, већ да се нови бојни брод мора ускладити са ограничењима, која су сами себи поставили. Када су спознали да ће се само они придржавати новог споразума, и Британци су га напустили. Међутим, тада је било прилично касно за измене пројеката планираног бојног брода по питању калибра главне артиљерије. Ипак, без обзира на ограничење калибра артиљерије, бродови су били пројектовани у оквиру споразумског ограничења од 35 000 тона. Уколико је Британија желела да остане на челу ове трке, није било времена за измену пројекта, али бар се сада нико не би ни бунио уколико би депласман изграђеног брода био изнад лимита од 35 000 тона. Ова ограничења у депласману значила су да су сви нови пројекти ратних бродова били прилично ограничени у погледу укупне масе наоружања. То је у суштини значило да се брод могао наоружавати мањим бројем снажнијих топова и обрнуто – уколико би се поштовала ограничења депласмана.

Бродски топ калибра 356 мм био је пројектован на основу топа Mk XVI, калибра 305 мм, који је првобитно био предложен за уградњу на нову класу бродова, тако да је представљао модернизовану верзију тог топа. Упркос томе што је овај топ оклеветан код британске краљевске морнарице од стране политичара, топ се показао као врло ефикасно оруђе. Стога је најновији пројекат брода Сер Џоунса носио снажно наоружање у виду десет топова калибра 356 мм, распоређених у две револуционарне четвороцевне и једне двоцевне куполе. Џоунс је раније разматрао уградњу 12 топова у четири троцевне куполе, али се касније ипак одлучио за додавање двоцевне куполе, што је обезбедило да се на тај начин уштеди маса, која је искоришћена за повећање оклопне заштите. Заостала идеја о уградњи секундарног наоружања у појединачним казаматима је напуштена у корист 20 топова калибра 113 мм (4,5 инча), у двоцевним куполама, којима се могло дејствовати по површинским, али и по циљевима у ваздушном простору. Ипак, када је започела градња брода, ови топови су замењени са 16 модернијих топова калибра 133 мм у осам двоцевних купола.

Послуге главне бродске артиљерије са бојног брода Duke of York, фотографисани након потапања немачког бојног брода Scharnhorst 26. децембра 1943.

Оклопну заштиту брода сачињавао је оклопљени појас дебљине 381 мм, који је штитио муницијске коморе и погонски комплекс; овај појас се испод водене линије сужавао на свега 115 мм. Оклопна заштита се простирала од прамчаних до крмених барбета – око 126 метара у дужини. Оклопни појас био је широк око 7,3 м, покривајући већи део бродског трупа и простирао се 2,4 м испод водене линије. Палуба је била заштићена оклопним плочама дебљине 152 мм изнад муницијских комора и 127 мм изнад машинског простора. Овако организована оклопна заштита чинила је једну цитаделу, која се завршавала оклопним преградама дебљине 254 до 304 мм.

Оклопна заштита је била пројектована тако да обезбеди заштиту од дејства артиљеријских пројектила калибра 381 мм, што је у то време, по британским проценама, био највећи калибар бродске артиљерије бродова немачке или италијанске флоте.

За заштиту од торпеда, брод је располагао противторпедним просторима, који су се састојали од заштитних облога, које су формирале два празна простора на свакој страни централне секције која је била испуњена водом.

Погонски комплекс брода се састојао од осам Admiralty парних котлова, распоређених у четири котларнице, и четири турбине, које су свака посебно покретале по један осовински вод. Овако конфигурисан погон имао је снагу од 100 000 КС и обезбеђивао је броду максималну брзину пловљења од 28 чворова чиме га је учинио бржим од остатка британске флоте, али и споријим од најновијих немачких и италијанских капиталних бродова.

Прва два брода из класе наручена су као део програма развоја флоте из 1936. године, који је одобрен када је постало јасно да је поморски споразум пропао. Први брод је назван King George V, док је други, наручен јула 1936. понео име Prince of Wales. Програм из 1937. је обезбедио градњу још три брода из ове класе, који су требали да понесу имена адмирала Ансона, Џеликоа и Битија. Међутим, Аnson ће 1938. бити преименован у Duke of York, док се налазио на навозу бродоградилишта у Клајдбанку. Такође је одлучено и да се преостала два брода не зову по британским адмиралима Џеликоу и Битију, који су преминули годину- две раније и који су за живота донекле били и контроверзне фигуре. На крају, бродови су добили имена Anson и Howe, непосредно пред поринуће.

Бојни брод King George V

Ни један од ових бојних бродова није био изграђен у време избијања Другог светског рата, мада су прва два бојна брода из класе била поринута и налазила се у фази опремања. На срећу по Британце, бојни бродови ове класе су били грађени у бродоградилиштима далеко изван домета немачких бомбардера. Кашњење у изградњи ових бродова било је проузроковано постављањем приоритета од стране британског Адмиралитета. Изградња бродова King George V и Prince of Wales ишло је по плану, пошто су постављени као приоритетни бродови након што су прикупљени обавештајни подаци да су немачки бојни бродови класе Bismarck пред завршетком. Ипак, рад на осталим бојним бродовима из класе је одложен након што су радници пребачени на изградњу ескортних бродова – пројект којем је Адмиралитет тада дао највећи приоритет.

Сличне странице:

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *