Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Први Хитлеров пораз, Москва 1941. (2)

Планови зараћених страна

Немачки планови

Још на самом почетку планирања операције Барбароса, ставови Хитлера и његових генерала по питању важности Москве као циља операције – битно су се разликовали. Хитлер је био равнодушан према Москви, стављајући као приоритет уништење совјетских снага, пре него одвајање снага за заузимање престижног циља. Међутим, генерали су стално као веома важан циљ наводили управо главни град Совјетског Савеза – Москву. Првобитни план операције био је резултат компромиса између Хитлера и Врховне команде Вермахта, у коме је стајало да „заузимање овог града (Москве) биће одлучујућа победа и са политичког и са економског становишта; штавише, тиме ће бити уништен и најбитнији железнички центар.“ Међутим, Хитлер је наредио да се Москва може заузети само ако се пре тога уништи главнина совјетских снага и заузме Лењинград. По отпочињању операције, Хитлер је остао фокусиран на уништавању совјетских армија, једне за другом тако да Москва једноставно није била на његовој листи приоритета. Ипак, у допуни Директиве бр. 34, издате 12. августа 1941, фелдмаршал Кајтел, начелник Врховне команде, убацује Москву као будући приоритетни циљ:

„Након што се претња боковима потпуно елиминише и оклопне  групе попуне, услови ће бити погодни за извођење офанзиве… преко широког фронта против великих непријатељских снага концентрисаних за одбрану Москве. Циљ ове офанзиве је заузимање целокупног комплекса економских и комуникационих центара у региону Москве пре почетка зиме, лишавајући га капацитета за обнављање уништених оружаних снага и разбијање функционисања државног апарата.“

Генерали Франц Халдер, Фон Бок и Гудеријан покушали су да преусмере фокус немачких снага назад на центар, даље од јужног фронта. Хитлер је, сав изнервиран, 21. августа 1941. одговорио наређењем у коме је стајало да разматрања Врховне команде од 18. августа нису у складу са његовим намерама, те стога наређује да је најважнији задатак пре наступања зиме освајање Крима и индустријских рејона и налазишта угља Дона, лишавање Руса могућности да се снабдевају нафтом са Кавказа и , на северу, опкољавање Лењинграда и повезивање са Финцима, уместо освајања Москве.

Немачке снаге у напредовању ка Москви.
Немачке снаге у напредовању ка Москви.

Две недеље касније, ситуација се променила након Немачког успеха на југу и северу, заједно са погубним совјетским противнападом у центру. Хитлер, заведен погрешним обавештајним проценама, закључује да се цели совјетски фронт распада и да би још једна катастрофа довела до потпуног уништења совјетских снага. У Директиви бр. 35 од 6. септембра, Хитлер наводи да је успех немачких снага на крилима створио предуслове за извођење одлучне операције против Групе армија Тимошенко, која врши неуспешне нападне операције на фронту Групе армија Центар; они се морају уништити пре почетка зиме.“ Међутим, важно је напоменути да је Хитлер наредио уништење совјетског Западног фронта, а не заузимање Москве. У ствари, у наређењу је стајало да се након уништења главнине Тимошенкових снага, Група армија Центар крене у наступање ка Москви. Хитлер је усмерио Групу армија Центар да уништи Тимошенкове снаге источно од Смоленска, применом двостраног обухвата.

Врховна команда Копнене војске и команда Групе армија Центар су у складу са Хитлеровим наређењем израдили оперативни план операције Тајфун, једне од највћеих нападних операција немачких снага у Другом светском рату. Фон Бок се у почетку надао да започне операцију Тајфун средином септембра, али су кашњења у довођењу оклопних група, кишно време и логистички проблеми условили неколико одлагања почетка операције. Мада је Хитлеровим наређењем одређено да 3. и 4. оклопна група обухвате совјетске снаге око Вјазме, Фон Бок је одлучио да ангажовањем исцрпљене Гудеријанове 2. оклопне групе направи још један обруч око Брјанска и тиме распори читав централни део совјетског фронта. Гудеријанови тенкови, који су били најдаље од Москве, добили су одобрење да нападну 30. септембра 1941, док би главни немачки напад отпочео 2. октобра.

Немци су за операцију Тајфун прикупили шест армија, са укупно 5 оклопних, осам моторизованих и 47 пешадијских дивизија. По први пут у  операцијама у Совјетском Савезу, Немци су остварили и квалитативну и квантитативну супериорност: Група армија Центар имала је предност у људству 1,5:1, у тенковима 1,7:1, артиљерији 1,8:1 и у авијацији 2,1:1. Како год, операција Тајфун је имала и своје ризике, који су се огледали у недостатку логистичких ресурса за још једну дуготрајну офанзиву, као и неповољне временске услове који ће ускоро испољити утицај на покретљивост снага. У суштини, Група армија Центар је морала или брзо да победи – или да изгуби.

Совјетски планови

Неслагања Хитлера и Врховне команде Копнене војске у погледу важности Москве у стварности је било у корист Немачке, пошто су совјетски обавештајци могли да прикупе одређене информације о немачким намерама, коришћењем непроверених извора.

Совјетски обавештајци су били ефикасни, али обмањујући, пошто су откривали намере Врховне команде Копнене војске, али не и намере Хитлера. Тако је након битке код Смоленска, када је немачка Врховна команда намеравала да настави напредовање ка Москви, Стаљин је обавештен да је Москва главни циљ немачке операције, тако да је ојачао Западни фронт. Хитлерово окретање снага ка Кијеву изненадила је Совјете и Стаљин је почео да сумња у своје обавештајце и одлучио се да слуша своје инстинкте. Након битке за Кијев, Стаљин је претпоставио да је касно за велики напад на Москву, тако да је одлучио да највећи део резерви пошаље као појачање на југозапад и ка Лењинграду, ослабивши тако релативно миран централни сектор.

Одбрану Москве чинили су Западни фронт под командом Коњева, Резервни фронт под командом Буђонија и Брјански фронт под командом Јерјоменка. Сва три фронта су у периоду август-септембар изводили противнападе, а совјетска Ставка све до 10. септембра није дозвољавала Западном фронту да пређе у одбрану. Иако је Ставка наредила организовање снажне одбране по дубини, са јаким резервама, то није било могуће организовати због великих губитака претрпљених током недавних узалудних противнапада. Чак и без великих губитака у оклопним средствима у борбама код Смоленска, недостатак транспортних средстава и обучених резерви, потези Совјета били су врло ограничени. Јерјоменко је тражио дозволу да Брјански фронт крене са извођењем покретне одбране, али је Шапошњиков то одбио пошто Стаљин, како су се немачке снаге дубоко уклиниле у територију Совјетског Савеза, није био вољан да мења територију за време. У ствари, совјетске снаге су током 1941. биле оријентисане офанзивно, тако да су више времена утрошиле на планирање противнапада на тактичком нивоу, него за организовање одбране на оперативном нивоу.

Распоред совјетских снага на правцу ка Москви био је врло неспретан, са две од шест армија резервног фронта у простору између Западног и Брјанског фронта. Немачке извиђачке јединице откриле су границе између јединица првог ешалона совјетске одбране, па је немачка 4. оклопна група постављена тако да правац њеног напада води дуж те границе. Превише совјетских снага налазило се распоређено одмах иза линије фронта, што је значило да ће совјетске снаге у случају повлачења остати без великог броја оруђа вучне артиљерије. Коњичка група Доватора, једина значајна покретна резерва Западног фронта, постављена је одмах иза линије фронта, у неповољној позицији за реаговање на другом крају одбране у случају потребе.

Ставка је средином јула 1941. наредила изградњу низа одбрамбених линија око Москве, које су се састојале од противтенковских ровова, минских поља и бетонских и дрвених бункера.

Московљанке копају противтенковске препреке.
Московљанке копају противтенковске ровове око града.

Крајња линија била је западно од Вјазме, где се фронт стабилизовао након битке код Смоленска. Унутрашња линија била је усредсређена на Можајск, на директном путу за Москву, са осталим утврђеним рејонима око Волоколамска, Малојарославеца и Калуге. Иако је мобилисан велики број цивила за помоћ совјетским инжињерцима у изградњи одбрамбених линија, ти положаји су на почетку операције Тајфун били напола завршени. Четири главна утврђена рејона имала су 296 бетонских бункера, 538 дрвених или земљаних бункера и 170 км противтенковских ровова, али је у стварности врло мали број војника и стварно посео одбрану.

Погрешно проценивши немачку намеру да нападне и немачку одлуку да преусмери снаге на Кијев – што је скупо коштало Совјетски Савез – Стаљин је своје скоро фаталне грешке из 1941. године ограничио погрешном претпоставком да Немци неће напасти Москву тако касно, имајући у виду годишња доба. Совјетска обавјештајна служба није успела да открије прегруписавање немачких снага из састава Групе армија Центар и ценила је да ће главна дешавања бити на југу. У време почетка операције Тајфун, Ставка је планирала даље офанзиве против Групе армија Центар, које би покренула у јесен, не очекујући очајничку одбрану главног града.

Следи: Гудеријан туче оперативну групу Јермакова

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *