Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Први Хитлеров пораз, Москва 1941. (6)

Совјетски одговор

У почетку, реакција Стаљина и совјетске Ставке на почетку операције Тајфун био је млак, пошто је њихова пажња била усмерена на критичну ситуацију код Лењинграда и у Украјини. У ствари, толико је био несвестан значаја Гудеријановог пробоја, да је 1. октобра наредио Резервном фронту да пребаци читаву 49. армију у одбрану Курска и Харкова. Ставка је постала забринута тек 2. октобра када су започели немачки напади дуж целог Западног, Резервног и Брјанског фронта. Наредили су генерал мајору Лељушенку, искусном тенкисти, да се упути у Орел и преузме команду над неколико јединица из резерве Врховне команде, од којих је формиран 1. гардијски стрељачки корпус.

Совјетска пешадија заузима ватрени положај митраљезом Максим, западно од Москве, октобра 1941. Бројни болкадни одреди, налик овоме, жртвовани су како би се купило време за опоравак Црвене Армије.

На југу, Јерјоменко није био свестан обима Гудеријановог пробоја, пошто је од 1. октобра свега пар јединица било у борбеном додиру са 2. оклопном армијом. Међутим, совјетски извиђачи су из ваздуха открили немачке колоне тенкова у покрету ка Брјанску и Орелу, тако да је Јерјоменко кренуо да пребацује делове својих ограничених резерви. Две стрељачке дивизије из састава 13. армије добиле су наређење да крену на исток, како би блокирали напредовање 47. корпуса кроз Середина-Буда, али су до времена покрета совјетских снага, немачки тенкови већ прошли овај град. Јерјоменко је покушао и да пребаци још једну стрељачку дивизију и нешто оклопних јединица ради блокирања главног пута који је водио са југа ка Брјанску, али није био свестан да су се најближе немачке оклопне јединице тада већ налазиле на прилазу граду са источне стране.

На северу, Коњев је покушавао да убаци све снаге којима је располагао у борбу против Хотове 3. оклопне армије, чим је схватио да Немци покушавају велики продор. Коњев је наредио генерал потпуковнику Лукину, команданту 19. армије, који се налазио на Хотовом правцу напада, да употреби своја три хаубичка пука (око 100 хаубица калибра 152 мм) и њима гађа чеоне немачке јединице. На несрећу по Западни фронт, совјетска артиљерија је изгубила пуно од своје способности индиректне ватре, нарочито по покретним циљевима. Када артиљерија није успела да заустави немачке јединице, Коњев се окреће својим маневарским снагама и покушава да употребом ових снага заустави немачко напредовање. На располагању је има више од 400 тенкова, али већином лаке тенкове Т-26. Његова најбоља оклопна јединица, 143. тенковска бригада са око 30 тенкова Т-34, грешком је послата на немачки 8. корпус, уместо на оклопне јединице које су вршиле продор. Тада, Коњев наређује свом заменику, генерал потпуковнику Болдину, да организује снаге за противнапад, из састава резерви Западног фронта и коњичке групе генерал мајора Доватора. Совјетска 30. армија генерал мајора Хоменка је такође добила наређење да координише противнапад две дивизије са Болдиновом оперативном групом.

Совјетска пешадија у изласку на положај. Сваки од совјетских пешадијских батаљона био је наоружан са 12 митраљеза М1919 Максим-Соколов калибра 7,2 мм. Ово оружје било је незграпно у односу на немачки митраљез MG34.

У ноћи 4/5. октобра, Болдинова оперативна група (која се састојала од две стрељачке дивизије, исцрпљене моторизоване дивизије и два батаљона лаких тенкова) напада мостобран Шаловог 46. оклопни корпус на Дњепру, у близини Холм-Жировског, из правца југоистока, док Хоменко напада са североистока са две стрељачке дивизије и нешто коњице. Упркос очајничким нападима совјетских снага, Болдинова група не само да није успела да одбије напад 6. и 7. оклопне дивизије, већ је изгубила и 80 тенкова. Немачки 56. оклопни корпус је успео да уништи и доста совјетске артиљерије. Након мање од четири дана борби, Западни фронт Коњева је био распорен и није могао да затвори бреше. У совјетским командама јединица првог ешалона завладао је хаос, посебно због недовољног броја радио уређаја и обучених штабних официра. Већина совјетских пешадијских јединица у саставу Западног фронта једноставно је остала на својим положајима, и ту су остале све док нису биле прегажене или опкољене.

У централном делу фронта ситуација је била још гора; јединице првог ешалона под командом маршала Буђонија, брзо су опкољене, док су јединице другог ешалона ангажовале своје маневарске снаге у узалудним противнападима. Када су левокрилне јединице Западног фронта започеле повлачење ка Вјазми, Резервни фронт је остао непокретан. Четврта оклопна армија је 4. октобра заузела Киров и Спас-Деменск, након чега су наставиле напред и заузеле нетакнут мост преко реке Угра у Јухнову. Велики део проблема био је у томе што је највећи део Буђонијевих снага био остатак дивизија које су већ биле коришћене код Смоленска, или јединице милиције  које су се још увек налазиле у процесу формирања; само мали део јединица другог ешалона Резервног фронта је на почетку операције Тајфун био способан да изводи активна борбена дејства. Даље, Резервни фронт је имао и проблема са снабдевањем горивом, муницијом и транспортним средствима, пошто је приоритет у попуни био на другим јединицама.

Иако је 4. октобра било посве јасно да су Западни и Брјански фронт у великим проблемима, Стаљин је одбијао да нареди повлачење. Када је 5. октобра постало јасније да се приближава катастрофа, Стаљин коначно дозвољава Ставки да нареди повлачење снага ка Вјазми, како би спасао Западни фронт. Ипак, Стаљин је био згрожен лошим учинком Коњева и позива генерала Жукова, који се налазио у Лењинграду, да га замени. У ствари, Стаљин је разматрао стрељање Коњева, као што је учинио са Павловим након опкољавања у рејону Бјалисток-Минск у јуну.

Снабдевачке колоне немачке војске у јесен 1941. биле су комбинација моторних возила и коњских запрега, које су покушавале да се пробију корстећи низ импровизованих мостова.

Једино место где је Ставка успела да успори немачко напредовање било је у близини Мценска, североисточно од Орела. У јутарњим часовима 3. октобра, Ставка наређује 5. ваздушнодесантном корпусу да пребаци 10. и 201. бригаду и повеже их са 1. гардијским стрељачким корпусом Лељушенка, који се пребацивао железницом. Совјети су употребили 80 бомбардера ТБ-3 да превезу око 5000 падобранца у неколико таласа, што је било запањујуће достигнуће по стандардима из 1941. Међутим, након што  су се спустили на аеродром Орел у око 16,00 часова 3. октобра, дошли су под ватру борбене групе Ебербах. Свега неколико стотина падобранца се спустило на орелски аеродром, док је остатак преусмерен на секундарни аеродром северно од града. Када су се спустили на земљу, падобранци пуковника Гурева су се повезали са 132. граничним пуком НКВД и успоставили блокадне положаје северно од града, на путу Орел-Тула. Совјетски падобранци и јединице НКВД биле су обучене, али су имали свега неколико противтенковских топова калибра 45 мм и минобацаче калибра 82 мм, којим су требали да зауставе Гудеријанове тенкове.

На почетку операције Тајфун, резерве Врховне команде су биле скоро исцрпљене, пошто су у Волховском фронту код Лењинграда формиране још три армије, а доста дивизија је упућено у Украјину како би поново формирали осакаћени Јужни фронт. На почетку октобра 1941, Стаљин и Ставка су сматрали да је Москва добро заштићена и држали су неколико регуларних јединица у близини града. Међутим, када је распад фронта почео да буде питање дана, Ставка је морала да обезбеди стабилан прилив снага ојачања која се не би само прикључила јединицама које су се повлачиле у позадину. Једина „права“ јединица у близини главног града Совјетског Савеза била је новоформирана 11. тенковска бригада, наоружана тенковима Т-34; ова јединица је добила наређење за покрет за Орел 1. октобра, али је тамо кренула да пристиже тек 5/9. октобра. Чудно, али је 3. тенковска бригада пуковника Катукова, која се кретала железницом из Стаљинграда, била прво снажно ојачање које је стигло у рејон Орела. Бригада Катукова се искрцала са железнице на станици Мценск 4. октобра и убрзо су низ пут, као подршка падобранцима, кренуле две мале оклопне борбене групе. Лељушенко је остао у Мценску, координишући пристизање остатак свог корпуса и успостављајући нову линију одбране на реци Зуши. У јутро 5. октобра, борбена група Ебербах је започела насилно извиђање дуж аутопута и након неколико окршаја, мешовите совјетске снаге су се повукле назад ка Наришкином, где је Катуков распоредио остатак бригаде и батаљон из састава 11. тенковске бригаде. По први пут током операције Тајфун, совјетске снаге су успеле да окупе више од 40 тенкова Т-34 и КВ-1 на једном месту, тако да је Катуков већа наредног јутра могао да приреди дочек какав је борбена група Ебербах и заслужила.

Следи: Формирање џепа Вјазма-Брјанск

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *