Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Први Хитлеров пораз, Москва 1941. (9)

Битка у џеповима и гоњење

Група армије Центар започела је битку у Вјазманском џепу 7. октобра, ангажовањем 40, 46. и 56. оклопног корпуса, који су држали источну страну са шест оклопних и моторизованих дивизија. Џеп је са запада затварало 16 пешадијских дивизија из састава 5, 7, 8, 9. и 27. корпуса. У џепу се налазило око 400 000 совјетских војника из састава 16, 19, 20. и 32. армије. Пре него што је Коњев напустио обруч, наредио је Болдину да организује пробој на исток. Фон Бокова намера била је да брзо уништи снаге у џепу и потом крене у гоњење преосталих снага источно од пута Москва – Минск. Када је формиран, џеп је био димензија око 75 са 35 км, али је након три дана борби сведен на димензије 20 са 20 км. Болдин је успео да се пробије из обруча са око 85 000 војника, али су ови изгубили скоро сву своју опрему. За разлику од битке у Смоленском џепу, која се одиграла у јулу месецу, Вјазмански џеп је брзо и ефикасно затворен, тако да се није могло поуздати у помоћ споља. Група армија Центар је употребом артиљерије и обрушавајућих бомбардера методично уништавала све у џепу. Мањак терена погодног за одбрану или ефикасно командовање, искључивали су било какву могућност да се организује било каква одржива одбрана. Сходно томе, морал совјетских војника брзо је опадао. Битка у Вјазманском џепу фактички је завршена 12. октобра, мада су се спорадичне борбе водиле и пар дана касније. Као резултат битке, совјетски Западни и Резервни фронт изгубили су 25 пешадијских дивизија и пет тенковских бригада.

Послуга пушкомитраљеза MG34 на положају иза железничког вагона. СС дивизија Рајх се 16. октобра 1941. борила са совјетском 32. стрељачком дивизијом за контролу над железничком станицом Бородино.

У међувремену је и Брјански фронт био захваћен низом битака око Брјанска. Совјетска 50. армија генерал мајора Михаила Петрова била је 8. октобра лабаво опкољена северно од Брјанска; Гудеријан је имао само део 18. оклопне и 112. пешадијску дивизију да држи источни део обруча. Попов је 9. октобра повео делимично успешан пробој ка североистоку, кроз положаје које је држала ослабљена немачка 18. оклопна дивизија. Совјети су у Брјанском џепу изгубили још пет стрељачких дивизија, док су делови две дивизије успели да се пробију. Даље на југу, 3. армија генерал мајора Јакова Крајзера и 13. армија генерал мајора Городњанског биле су опкољене код Трубчевска. Терен је био мочваран и Немци су имали мало пешадије да би прописно затворили обруч. Уместо тога, Гудеријан је задовољио тиме да 29. пешадијском дивизијом пресече одступницу за 14 совјетских дивизија и сачека долазак 35. корпуса, са којим би у потпуности затворио обруч и смањио џеп. Ипак, немачка 1. коњичка дивизија није успела да одржи додир са снагама у обручу, тако да је велики број совјетских војника кренуо на исток. У периоду од 11. до 13. октобра, совјетске 3. и 13. армија, које су биле опкољене, кренуле су у велики пробој и успели да пробију плитак кордон који је формирао 47. оклопни корпус.Коначно, Гудеријан је пребацио снаге ка Трубчевску и последњи совјетски војници у обручу предали су се 20. октобра, али су делови од најмање седам од 12 дивизија успели да се пробију и прикључе Југозападном фронту. Брјански фронт је изгубио 12 од својих 25 стрељачких дивизија и око 110 000 војника у прве две недеље операције Тајфун.

Фон Бок је тврдио да је Група армија Центар код Вјазме и Брјанска заробила 673 098 војника 1277 тенкова и 4378 артиљеријских оруђа, док је још 300 000 совјетских војника погинуло. Десетине хиљада војника је рањено, што је совјетске снаге на правцу Москве доводило у далеко неповољнији положај. Сигурно је да су Западни, Резервни и Брјански фронт остали без 50-80 % снага, 97% оклопних средстава и 80% артиљеријских оруђа. Значајно је да је преживело осам од девет коњичких дивизија. Неки историчари сугеришу да су се немачке снаге истрошиле у биткама током неутралисања совјетских снага у обручу код Вјазме и Брјанска, што се не може узети као тачно, пошто немачки губици у овим биткама нису били тако значајни. Из састава јединица 5. корпуса генерал пуковника Руофа у периоду од 2. до 14. октобра погинуло је 743 војника, 2 720 их је рањено и 88 нестало, што је представљао губитак од 7%. Током истог периода, 5. корпус је заробио 19 882 совјетских војника, 133 тенкова, 322 артиљеријских оруђа и шест лансера ракета Каћуша. На крају битке код Вјазме, 5. корпус је још увек имао скоро 80% свог састава. Даље, губици у опреми били су занемарљиви.

Након катастрофе код Вјазме, шта је остало од совјетског Западног и Резервног фронта? Совјетске 22. и 29. армија, из састава Западног фронта, налазиле су се на десном крилу и тако су избегли директан напад тенкова 3. оклопне армије и чим су схватили да су суседне јединице доживеле колапс, започеле су повлачење ка Ржеву. Ове две армије имале су свега десет стрељачких дивизија, без оклопа и коњице; њихова способност да изведу самосталан противнапад била је занемарљива. Коњичка група Доваторауспела је да се повуче на североисток, иако је већина њених оклопних средстава била изгубљена још у првим противнападима. Стога, Западном фронту су након Вјазме остале већином пешадијске и нешто коњичких јединица, од којих ни једна није била способна да задржи немачке снаге на свом продору ка Москви. Резервни фронт маршала Буђонија био је још у горем стању, са половином својих дивизија у обручу и другом половином која се може сматрати осакаћеном. Многе од Буђонијевих дивизија биле су милицијске и највећи део њих се распао приликом контакта са снагама непријатеља.

Полугусеничар SdKfz 10/4 на путу Минск-Москва у јесен 1941. Сваки моторизовани Panzerjäger  батаљон имао је вод са четири возила SdKfz 10/4 наоружаних топом калибра 20 мм.  

Обе зараћене стране су 8. октобра започеле анализу операције. Немачка команда су била запањена лакоћом са којом је сломљен совјетски фронт, тако да је део официра немачке команде сматрао да је потребно извршити поновно одређивање циљева операције. Првобитни циљ операције – опкољавање и уништавање Западног и Брјанског фронта, био је остварен. Врховној команди копнене војске се чинило да је слом Совјетског Савеза неизбежан. Совјетског отпора испред Групе армија Центар скоро да и није било. Генерал пуковник Франц Халдер, начелник Врховне команде КоВ, предлагао је да се изврши опкољавање совјетског Северозападног и Југозападног фронта, те потом заузимање Москве. Победе код Вјазме и Брјанска толико су импресионирале Хитлера да је дао одрешене руке Врховној команди КоВ да изда наређења директно Фон Боку. Немачка 9. армија и 3. оклопна армија упућене су ка Ржеву и потом Калињину, како би изазвале слом преостале совјетске одбране. На југу, Гудеријану је наређено да упути 48. оклопни корпус ка Курску. Визија лаког заузимања више совјетских градова несумњиво је давала полета немачкој Врховној команди КоВ, али је несумњиво одвукла Групу армија Центар са свог основног задатка.

На страни совјетских снага, Шапошњиков је схватао да ће Совјети морати брзо да израде линију фронта, како би покушали да спречи колапс. Иако је велики број дивизија већ био на путу од резерви Ставке, недостатак средстава железничког транспорта значио је да ће Жуков у наредних недељу дана морати да ради са оним чиме располаже. Донета је одлука да се преостале јединице концентришу на блокадним положајима на највероватнијем правцу напада немачких снага на Москву, правцу Можајск – Волоколамск, Наро-Фоминск, Тула. Остали део у захвату главног града Совјетског Савеза био је скоро небрањен. На дан 10. октобра, оно што је остало од Резервног фронта, придодато је у састав Западног фронта, под командом генерала Жукова.

Немачко гоњење започето је у таласима и започело је чак и пре него што је Вјазмански џеп био неутралисан. 2. СС дивизија DasReich, под командом обергрупенфирера Паула Хаусера, била је једина велика немачка моторизована јединица која није учествовала у борбама код Вјазме, те му је наређено да настави ка истоку, путем Минск-Москва. До 12,30 часова 9. октобра, 3. СС оклопногренадирски пук Deutschland заузео је Гжат (данас Гагарин), на свега 175 км од Москве. Ипак, дивизија DasReich није могла да добије знатнија ојачања све док остатак 40. оклопног корпуса не заврши са борбеним дејствима код Вјазме. Хаусер је одлучио да опрезно покуша напредовање низ пут Минск-Москва, ка Можајску, ангажујући мотоциклистички батаљон и 4. СС оклопногренадирски пук Der Führer.

Шапошњиков је низ пут ангажовао 18. и 19. тенковску бригаду, које су требале да делују као блокадне снаге, те су оне организовале снажну одбрану на пошумљеном терену на 10 км источно од Гжата, у близини села Будајево. Обе бригаде су формиране у последњих пар недеља и нису имале борбеног искуства, али су биле наоружане са три тенка КВ-1, 34 тенкова Т-34 и 63 тенкова БТ-5/7. Хаусер је 9. октобра у око 16,30 часова наишао на совјетске снаге које су отвориле снажну ватру на немачку претходницу.Наредног јутра, Хаусер је на совјетске блокадне снаге упутио пук Der Führer, али је њихов напад успешно одбијен, при чему је погинуло око 500 немачких војника. Дивизија DasReich била је слаба у погледу могућности вођења противоклопне борбе, пошто је била наоружана са свега две батерије јуришних топова StuG III и са шест противтенковских топова калибра 50 мм; то је било недовољно за уништење 22 тенка Т-34 и 31 тенка БТ-7 из састава 18. тенковске бригаде. Недостатак оклопних средстава имао је за резултат заустављање немачког продора ка Москви, и то од стране свега два батаљона совјетских тенкова. Хаусер је одмах затражио да му се придодају тенкови из састава 40. оклопног корпуса, тао да је убрзо под своју команду добио оклопну борбену групу из састава 10. оклопне дивизије.

Совјетски лансер ракета БМ-13, уништен у немачком ваздушном нападу. Оруђе је уведено у наоружање јула 1941. и било је тако тајно да се налазило у НКВД јединицама.

Совјетске 18. и 19. тенковска бригада су током четири дана извели низ акција на путу Минск-Москва, повукавши се назад пар километара, и то након што су немачке снаге претиле да их наткриле. Ипак, Хаусер је располагао знатном подршком из ваздуха, као и снажном борбеном групом из састава 10. оклопне дивизије, што је омогућило дивизији Das Reich да напредује источно од пута, око 10 км дневно. Совјетске тенковске бригаде су до 13. октобра изгубиле 75% својих тенкова и повучене су у резерву; у сваком случају, ове две бригаде су успеле да обезбеде Жукову време неопходно да друге јединице пребаци у утврђени рејон Можајск. Ставка је 11. октобра позвала генерал мајора Лељушенка из Мценска и наредила му да настави ка Можајску, како би преузео команду над новоформираном 5. армијом. Лељушенку је наређено да брани фронт ширине 40 км, снагама које су се састојале од једног пешадијског пука, неколико самосталних батаљона и пар противоклопних и противавионских батаљона. Први возови који су транспортовали делове 32. стрељачке дивизије из Сибира, 10. октобра су кренули да пристижу на железничку станицу Можајск. За разлику од највећег броја совјетских стрељачких дивизија октобра 1941, 32 стрељачка дивизија била је попуњена са 15 000 обучених војника. Мада је дивизија пристизала по деловима, током целе недеље, она је била најстабилнија војна формација између немачких снага и Москве. Лељушенко је успео да до 13. октобра угура два пука 32. стрељачке дивизије у утврђене положаје између Бородина и Јељње, непосредно пред наилазак немачке претходнице. Међутим, немачко ваздухопловство је уочило пристизање 32. стрељачке дивизије, тако да је Хаусер био спреман да крене у напад ка одбрамбеној линији Можајск са снагама које су му биле доступне пре него је стигло совјетско појачање.

Поред снага које су нападале у захвату пута Минск-Москва, немачко гоњење је могло да се ангажује и на ширем фронту. Највећи број приказа ове операције своди се на период након првих снежних падавина, од 7. октобра до 15. новембра, такозвану распутицу или блатни период, као времена када су немачке снаге биле готово непокретне, што једноставно није било тачно. Након што су немачки 40. и 46. оклопни корпус окренули на север како би опколили Вјазму, 57. оклопни корпус генерала Кунцена је наставио правцем Варшава-Москва, заузео Медин 11. октобра и наредног дана избио до предграђа Малојарославеца. Како би обезбедио крило 4. оклопне армије, која се налазила у напредовању, три пешадијска корпуса убрзано су напредовала од реке Десне до реке Оке. Немачки 13. корпус генерала Фелбера је 12. октобра заузео Калугу, док је 12. корпус генерала Шрота обезбедио прелазак преко реке Оке; сваки корпус је напредовао између 70 и 80 км за пет дана, упркос блатњавим путевима. Иако делимично ангажован у разбијању Вјазманског џепа, 43. корпус је успео да пошаље борбену групу која је 7. октобра заузела железничко чвориште Сухинци, које је било од виталног значаја за извођење операције.

Совјетска послуга пушкомитраљеза Дегтјарев М-27 на ватреном положају.

У северном делу зоне операције Групе армија Центар, делови 3. оклопне армије и 9. армија окренуле су ка североистоку како би гониле остатке Западног фронта. Немачки 23. корпус генерала Шуберта и 6. корпус генерала Форстера, са укупно шест пешадијских дивизије, гониле су совјетске 22, 29. и 31. армију које су се повлачиле ка Ржеву. Иако су Совјети код Ржева имали делове 15 стрељачких дивизија, командна структура није била успостављена, пошто су дивизије биле из пет различитих армија. Док је немачка пешадија приковала совјетску западно од Ржева, 3. оклопна армија је упутила 1. оклопну дивизију и 900. механизовану бригаду да их опколе са југоистока и оне су 13. октобра заузеле Ржев. Немци су такође успели да главнину совјетске 30. армије генерал мајора Хоменка опколе јужно од Ржева и униште је. Пре него што су Совјети могли да одреагују на најновију катастрофу, 1. оклопна дивизија је брзо напредовала на североисток, кроз Старицу како би заузела Калињин, град од 216 000 становника. Упркос блатњавим путевима, 1. оклопна дивизија је успела да за пет дана оствари напредак од 75 км. Совјетска 22. и 29. армија повлачиле су се у нереду, док је немачки 6. корпус вршио притисак северно од Ржева.

Немачко напредовање ка Калињину било је величанствено по својој смелости, пошто је једна оклопна дивизија нападала самостално, на свом правцу, продрла дубоко унутар совјетске територије и запретила да раздвоји Северозападни и Западни фронт. Ипак, немачка Врховна команда КоВ је начинила озбиљну грешку када је преусмерила део 3. оклопне армије даље од Москве, како би ови гонили разбијене совјетске пешадијске јединице.

Прва оклопна дивизија је до 15. октобра напредовала ка Торшоку, односно удаљавала се од Москве. Снаге ангажоване ка Калињину биле су недовољне да саме постигну одлучујућу победу, али је диверзија озбиљно ослабила снаге на главном правцу напада на Москву и приморала 3. оклопну армију да одвоји знатне ресурсе за дуготрајну борбу око Калињина. Да је 41. оклопни корпус напредовао на исток, ка Волоколамску, Немци би можда и успели да спрече Жукова да успостави нову линију одбране источно од Москве.

Немачки тенк PzKpfw 38(t) извлачи штабна кола из блата, октобра 1941.

Поред 32. стрељачке дивизије пристигле из Сибира, Жуков је имао још свега две дивизије и неколико делимично формираних тенковских бригада, спремних да крену у формирање блокадних положаја. Совјетска 31. стрељачка дивизија, формирана у јулу у централној Азији, преусмерена је ка Волокламску, где је требало да се прикључи поново формираној 16. армији Рокосовског. Совјетска 312. стрељачка дивизија пребачена је из Волховског фронта за Малораславец, где је почела да пристиже између 10. и 14. октобра, како би формирала језгро 43. армије.

Када је 15. октобра Група армија Центар коначно обезбедила довољно снага за почетак напада на утврђене рејоне Волоколамск, Можајск, Малојарославец, Жуков је могао да прикупи елементе 18. стрељачких дивизија и 11. тенковских бригада на фронту ширине 50 км, и то за свега пет дана! Ипак, највећи део ових јединица представљао је остатке уништених јединица или делимично опремљене јединице, тако да је јачина совјетских снага била око 90 000 војника.

Следи:
Линија Можајск је пробијена

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *