Dvadeset godina mira nakon Velikog rata, koji je trebalo da bude "rat za okončanje svih ratova", pokazalo se kao zatišje pred jezivu oluju. Tridesete godine 20. veka nisu bile decenija stabilnosti, već turbulentan period, ispunjen ideološkim sukobima, ekonomskim krahovima i diplomatskim promašajima, koji su neizbežno vodili ka Drugom svetskom ratu. Evropa i svet bili su na ivici ponora, nesvesni razmera užasa koji ih čeka, dok su se senke totalitarnih režima sve duže pružale.
Tišina pre oluje: posleratna evropa i rođenje novih ideologija
Kraj Prvog svetskog rata doneo je ogromne promene. Nestala su stara carstva, a na njihovom pepelu nikle su nove države, često sa krhkim demokratskim institucijama. Versajski mirovni sistem, zamišljen da osigura trajan mir, u sebi je nosio seme budućih sukoba. Nemačka je bila ponižena, opterećena reparacijama i teritorijalnim gubicima, što je stvorilo plodno tlo za revanšističke snage. Italija, iako na strani pobednika, osećala se izigranom i nezadovoljnom svojim ratnim dobitima. Ekonomska nestabilnost, kulminirajući u Velikoj depresiji 1929. godine, širom sveta je potkopala poverenje u liberalnu demokratiju i kapitalizam, gurajući milione ljudi u očaj i siromaštvo.
U ovom haotičnom okruženju, pojavile su se agresivne i totalitarne ideologije – fašizam i nacizam – obećavajući red, stabilnost i nacionalnu obnovu. One su nudile jednostavne odgovore na složene probleme, često zasnovane na mržnji, ksenofobiji i militarizmu.
Uspon fašizma i nacizma: ideologija smrti i moći
Benito Musolini i rađanje fašizma u Italiji
Benito Musolini, bivši socijalista izbačen iz partije zbog zalaganja za ulazak Italije u Prvi svetski rat, iskoristio je posleratni haos, strah od komunizma i rašireno nezadovoljstvo. Osnovao je Fasce di Combattimento (Borbeni snopovi) 1919. godine, koji će se razviti u Nacionalnu fašističku partiju. Njegovi "crnokošuljaši" koristili su nasilje protiv političkih protivnika, dok je Musolini obećavao obnovu rimske slave i nacionalnu renesansu.
Godine 1922., organizovao je Marš na Rim, demonstraciju sile koja je uplašila kralja Viktora Emanuela III, pa mu je ovaj ponudio formiranje vlade. U narednim godinama, Musolini je sistematski uništavao demokratske institucije, uspostavljajući jednopartijsku diktaturu i "korporativnu državu". Njegov režim glorifikovao je snagu, disciplinu i naciju iznad pojedinca, postavljajući temelje za buduće agresivne spoljnopolitičke avanture.[1]
Adolf Hitler i uspon nacizma u nemačkoj
Nemačka je bila epicentar posleratnog nezadovoljstva. Hiperinflacija ranih 1920-ih, francuska okupacija Rura i ogorčenje zbog Versajskog sporazuma stvorili su osećaj duboke nacionalne poniženosti. U Minhenu, u Bavarskoj, marginalni političar po imenu Adolf Hitler, rodom iz Austrije, pridružio se Nemačkoj radničkoj partiji, koju je ubrzo preobrazio u Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju (NSDAP) – nacističku partiju.
Njegova ideologija, detaljno izložena u knjizi "Majn Kampf" (Moja borba), bila je zasnovana na rasnoj superiornosti Arijaca, antisemitizmu, Lebensraumu (životnom prostoru) na istoku i brutalnom revanšizmu. Nakon neuspelog "Pivničkog puča" 1923. godine, Hitler je shvatio da vlast mora preuzeti legalnim putem. Velika depresija mu je ponudila idealnu priliku. Nezadovoljstvo, nezaposlenost i politička nestabilnost su dramatično povećali podršku nacistima. Agresivnom propagandom i uličnim nasiljem svojih "jurišnika" (SA), nacisti su uspeli da parališu Vajmarsku republiku.
Dana 30. januara 1933. godine, Hitler je postavljen za kancelara Nemačke. Za nekoliko meseci, iskoristivši paljenje Rajhstaga i nametnuvši vanredno stanje, uništio je demokratiju, eliminisao političke protivnike i uspostavio totalitarnu diktaturu Trećeg rajha. Njegov režim je odmah počeo sa masivnim programom naoružavanja, prkoseći Versajskom sporazumu, i sistematskim progonom Jevreja i drugih "nepoželjnih" grupa. Svet je, velikim delom, posmatrao sa zabrinutošću, ali bez odlučne akcije.
Prvi testovi volje: raniji agresivni potezi
Pre nego što je Evropa potpuno uronila u sukob, postojali su jasni znaci da se globalni mir narušava, a Liga naroda – međunarodna organizacija stvorena da spreči ratove – pokazala se kao nemoćna.
Japanska agresija na mandžuriju (1931)
Prvi ozbiljan udarac mirovnom poretku zadala je Imperijalna Japanska armija, koja je 1931. godine iscenirala incident i izvršila invaziju na Mandžuriju, bogatu provinciju na severoistoku Kine. Japan je tamo uspostavio marionetsku državu Mandžukuo. Liga naroda je osudila japansku akciju, ali bez konkretnih sankcija ili vojne intervencije. Japan je kao odgovor jednostavno istupio iz Lige naroda 1933. godine, čime je pokazao svetu koliko je organizacija bila slaba i neefikasna.
Italijanska invazija etiopije (1935-1936)
Musolini, želeći da proširi italijansku imperiju i osveti ponižavajući poraz iz 1896. godine, naredio je invaziju na nezavisnu afričku državu Etiopiju (Abisiniju) u oktobru 1935. godine. Italijanske snage, opremljene modernim oružjem uključujući avijaciju i bojni otrov (uprkos Ženevskim konvencijama), brzo su savladale slabo opremljenu etiopsku vojsku. Etiopski car Haile Selasije lično se obratio Ligi naroda tražeći pomoć:
"Ja, car Etiopije, sam došao da ovde svedočim o zločinima počinjenim nad mojim narodom. Da li će narodi sveta dozvoliti da ovaj zločin prođe nekažnjeno?"[2]
Liga naroda je uvela ekonomske sankcije Italiji, ali su one bile blage i nekompletne, ne obuhvatajući ključne resurse poput nafte. Britanija i Francuska, strahujući od gubljenja Musolinija kao potencijalnog saveznika protiv Hitlera, nisu bile voljne da primene oštrije mere. Etiopija je pala 1936. godine, a Musolini je objavio stvaranje "Italijanske Istočne Afrike". Ovaj događaj je dodatno potvrdio da su agresivne akcije bez stvarne posledice i ohrabrio Hitlera u njegovim planovima.
Remilitarizacija rajnske oblasti (1936)
Kršeći Versajski sporazum i Lokarnske sporazume, Hitler je u martu 1936. godine naredio nemačkim trupama da remilitarizuju Rajnsku oblast, demilitarizovanu zonu duž nemačko-francuske granice. Ovaj potez bio je ogroman rizik; nemačka vojska u tom trenutku nije bila dovoljno jaka da se odupre eventualnom francuskom odgovoru. Međutim, Francuska, suočena sa unutrašnjim političkim previranjima i bez podrške Britanije, nije reagovala vojno. Hitler je još jednom video da zapadne sile nisu spremne da upotrebe silu kako bi zaustavile njegovu agresiju. Ova "pobeda" je značajno ojačala njegovu poziciju u Nemačkoj i dala mu samopouzdanje za dalje korake.
Španski građanski rat (1936-1939): proba za veći sukob
Španski građanski rat, koji je trajao od 1936. do 1939. godine, često se naziva "generalnom probom" za Drugi svetski rat. To nije bio samo unutrašnji sukob između desničarskih nacionalista i levičarskih republikanaca, već i ideološki obračun koji je privukao međunarodnu intervenciju i duboko podelio Evropu.
U julu 1936. godine, general Fransisko Franko i drugi konzervativni oficiri pokrenuli su vojni udar protiv novoizabrane republikanske vlade. Udar nije uspeo u celoj zemlji, što je dovelo do izbijanja brutalnog građanskog rata.
- Nacionalisti (Frankova strana): Podržavali su ih fašistička Italija (Musolini) i nacistička Nemačka (Hitler). Obe sile slale su značajnu vojnu pomoć:
- Nemačka: Poslala je Legiju Kondor, vazduhoplovnu jedinicu opremljenu najmodernijim avionima (Messerschmitt Bf 109, Heinkel He 111, Junkers Ju 87 Stuka). Nemački piloti i tenkisti stekli su dragoceno iskustvo u borbi.
- Italija: Poslala je Corpo Truppe Volontarie (Korpus dobrovoljačkih trupa), oko 50.000 vojnika, uz avione, tenkove i artiljeriju.
- Republikanci (legalna vlada): Podržavao ih je Sovjetski Savez (Staljin), koji je slao oružje i vojne savetnike. Međutim, podrška je bila neujednačena i često uslovljena plaćanjem u zlatu. Hiljade dobrovoljaca iz celog sveta, poznatih kao Internacionalne brigade, došle su da se bore za Republiku, uključujući mnoge komuniste, socijaliste i antifašiste.
Španski građanski rat bio je poprište nekih od najranijih bombardovanja civilnih ciljeva. Bombardovanje Gernike (Guernice) u aprilu 1937. godine od strane Legije Kondor, koje je uništilo grad i ubilo stotine civila, postalo je simbol varvarstva modernog rata i inspirisalo Pikasovu čuvenu sliku.
"Gernika je bila opomena. To je bio test za ono što nas je čekalo, demonstracija brutalnosti totalnog rata."[3]
Ishod rata, pobeda Franka 1939. godine, ohrabrio je Hitlera i Musolinija, dok je zapadnim demokratijama pokazao opasnost od aktivne borbe protiv fašizma. Istovremeno, iscrpio je Republiku i pokazao nespremnost Francuske i Britanije da se suprotstave agresorima čak i u ideološkom sukobu na vlastitom kontinentu.
Anšlus austrije (1938): prvi korak ka velikoj nemačkoj
Vizija Hitlera o Velikoj Nemačkoj podrazumevala je ujedinjenje svih govornika nemačkog jezika u jedinstvenu državu. Austrija, "domovina" Hitlera, bila je prva na redu. Iako Versajski sporazum eksplicitno zabranjuje uniju Nemačke i Austrije (Anšlus), Hitler je verovao da su zapadne sile preslabe da reaguju.
Od 1933. godine, nemački nacisti su aktivno podržavali austrijsku nacističku partiju, podstičući unutrašnje nemire i destabilizujući vladu kancelara Kurta Šušniga. Pritisak je eskalirao 12. februara 1938. godine, kada je Hitler pozvao Šušniga u Berhtesgaden, u svojoj rezidenciji na Alpima, i praktično mu diktirao ultimatum: da amnestira uhapšene naciste, uključi ih u vladu i ojača veze sa Nemačkom.
Šušnig je, suočen sa pretnjom invazije, pokušao da spase suverenitet Austrije raspisivanjem referenduma o nezavisnosti. Hitler je to shvatio kao ličnu uvredu i naredio mobilizaciju. Pod ogromnim pritiskom, Šušnig je podneo ostavku, rekavši u svom oproštajnom govoru:
"Bože sačuvaj Austriju!"[4]
U martu 1938. godine, nemačka vojska je umarširala u Austriju bez ikakvog otpora. Dočekana je sa oduševljenjem od strane mnogih Austrijanaca, posebno nacista. Referendum, održan pod budnim okom nemačkih trupa i propagande, "potvrdio" je Anšlus sa preko 99% glasova za ujedinjenje.
Reakcija sveta
Reakcija međunarodne zajednice bila je sramotno mlaka. Francuska je bila u unutrašnjoj krizi, a Britanija, pod vođstvom premijera Nevila Čemberlena, držala se politike popuštanja (appeasement), verujući da se Hitler može umiriti dajući mu ono što on smatra legitimnim teritorijalnim zahtevima. Čak i Musolini, nekada zaštitnik austrijske nezavisnosti, bio je sada Hitlerov saveznik. Anšlus je pokazao svetu da Hitler ne samo da krši međunarodne ugovore, već da je spreman i da koristi silu, dok su demokratije ostajale pasivne.
Nemačke trupe marširaju ulicama Beča nakon aneksije Austrije, mart 1938. Entuzijastična dobrodošlica bila je mešavina stvarnog oduševljenja i oportunizma.
Čehoslovačka kriza i minhenski sporazum (1938): vrhunac "popuštanja"
Nakon uspešnog Anšlusa, Hitler je usmerio pažnju na Čehoslovačku, demokratsku i multietničku državu, stvorenu Versajskim sporazumom. U severozapadnom delu Čehoslovačke, u Sudetskoj oblasti, živela je značajna nemačka manjina (oko 3 miliona ljudi). Hitler je, koristeći navodnu diskriminaciju te manjine, počeo da zahteva "samoodređenje" i pripajanje Sudeta Nemačkoj. Stvarni cilj bio je uništenje Čehoslovačke, koja je imala značajnu vojnu industriju, snažnu vojsku i odbrambenu liniju nalik francuskoj Magino liniji.
Čehoslovačka je imala vojne saveze sa Francuskom i Sovjetskim Savezom. Francuska je pak imala obavezu da brani Čehoslovačku, a Britanija je imala obavezu da brani Francusku. Delovalo je da bi napad na Čehoslovačku neizbežno doveo do velikog evropskog rata. Međutim, zapadne sile su se grčevito držale strategije popuštanja.
Minhenska konferencija (29. septembar 1938)
Kako je kriza eskalirala, a rat je visio u vazduhu, britanski premijer Nevil Čemberlen i francuski premijer Eduard Daladje dogovorili su se sa Hitlerom i Musolinijem da se sastanu u Minhenu kako bi "rešili" čehoslovačko pitanje. Ključni akteri sastanka bili su:
- Adolf Hitler (Nemačka)
- Benito Musolini (Italija)
- Nevil Čemberlen (Velika Britanija)
- Eduard Daladje (Francuska)
Zapanjujuće, predstavnicima Čehoslovačke nije bilo dozvoljeno da prisustvuju sopstvenom sudbinskom pregovoru. Sovjetski Savez, koji je takođe imao savezničke obaveze prema Čehoslovačkoj, takođe je bio isključen. Ova odluka da se izostave ključne strane bila je jasna poruka o budućim namerama.
Rezultat sastanka bio je Minhenski sporazum, potpisan u ranim jutarnjim satima 30. septembra 1938. godine. Sporazum je predviđao da Čehoslovačka mora da ustupi Nemačkoj Sudetsku oblast. Zapadne sile su garantovale ostatak Čehoslovačke, u zamenu za Hitlerovo obećanje da su to njegovi "poslednji teritorijalni zahtevi u Evropi".
Nevil Čemberlen, po povratku u London, mahao je papirom i objavio okupljenoj masi da je doneo "mir u naše vreme".[5]
"Verujem da je to mir za naše vreme. Idite kući i uživajte u dobrom i mirnom snu."[6]
Posledice minhenskog sporazuma
Minhenski sporazum bio je katastrofalni diplomatski poraz.
- Moralni slom: Bio je to vrhunac politike popuštanja, pokazujući Hitleru da može da nastavi sa agresijom bez straha od vojne intervencije.
- Slabljenje Čehoslovačke: Zemlja je bila lišena svojih ključnih pograničnih utvrđenja, vojne industrije i značajnog dela stanovništva, čineći je potpuno ranjivom.
- Izdaja saveznika: Francuska je izdala svog saveznika, a Britanija je praktično pristala na uništenje suverene države.
- Ohrabrenje agresora: Minhen je ohrabrio Hitlera da nastavi sa širenjem, dok je Musolini video potvrdu da zapadne demokratije nemaju hrabrosti da se suprotstave.
- Sovjetski skepticizam: Isključenje Sovjetskog Saveza iz pregovora produbilo je Staljinovo nepoverenje prema zapadnim silama i nateralo ga da razmišlja o alternativnim savezima.
Adolf Hitler i Benito Musolini na Minhenskoj konferenciji 1938. godine, kada su im Velika Britanija i Francuska predale Sudetsku oblast Čehoslovačke, nadajući se da će time osigurati mir.
Raspršivanje iluzija: kraj popuštanja i trka ka ratu
Obećanja data u Minhenu trajala su manje od šest meseci. Iluzija "mira u naše vreme" raspršila se u proleće 1939. godine, pokazujući svetu brutalnu realnost Hitlerovih namera.
Okupacija ostatka čehoslovačke (mart 1939)
U martu 1939. godine, Hitler je ponovo prekršio svoje obećanje. Podstakao je slovačke separatiste, a zatim je, pod izgovorom zaštite nemačke manjine, okupirao preostali deo Čehoslovačke. Dana 15. marta, nemačke trupe su ušle u Prag, čime je Čehoslovačka prestala da postoji. Od nekadašnje prosperitetne države ostali su Protektorat Češka i Moravska pod nemačkom kontrolom i nominalno nezavisna slovačka republika, koja je bila nemački satelit.
Ovaj čin, koji nije mogao biti opravdan "samoodređenjem" nemačke manjine, konačno je slomio politiku popuštanja. Bilo je jasno da Hitlerovi ciljevi nisu bili samo ujedinjenje Nemaca, već dominacija nad Evropom.
Novi talas agresije: memel i poljski koridor
Nakon Čehoslovačke, Hitler je zahtevao pripajanje luke Memel (danas Klajpeda) od Litvanije, što je Litvanija pod pritiskom i učinila 22. marta 1939. godine. Sledeća meta bila je Poljska. Hitler je tražio povratak slobodnog grada Danziga (Gdanjska) Nemačkoj i izgradnju eksteritorijalnog auto-puta kroz Poljski koridor, koji je Nemačku delio od Istočne Pruske.
Ovi zahtevi, međutim, nisu naišli na isti prijem. Okupacija ostatka Čehoslovačke bila je prekretnica. Čemberlenova vlada je shvatila da je Hitleru nemoguće verovati. Velika Britanija i Francuska su, u martu 1939. godine, izdale garancije nezavisnosti Poljskoj, obećavajući da će je braniti u slučaju nemačkog napada. Ova garancija je bila fundamentalna promena u politici i jasna poruka da će se dalja agresija dočekati silom.
Trka za savezima: Sovjetski faktor
U kontekstu eskalirajuće krize, i Zapad i Nemačka su pokušavali da osiguraju saveznike. Velika Britanija i Francuska su vodile oprezne pregovore sa Sovjetskim Savezom o stvaranju antinacističkog saveza. Međutim, pregovori su bili opterećeni međusobnim nepoverenjem. Zapadne sile su bile sumnjičave prema komunističkom režimu, a Staljin je pak smatrao da ga Zapad želi gurnuti u rat sa Nemačkom, dok bi oni ostali po strani. Pored toga, Poljska i Rumunija su odbijale da dozvole prolaz sovjetskim trupama preko svoje teritorije, što je bio ključni uslov za efikasnu sovjetsku odbranu.
Staljin, razočaran sporim napretkom i isključenjem iz Minhena, počeo je da traži alternativna rešenja.
Pakt molotov-ribentrop (avgust 1939): šok za svet
U zapanjujućem diplomatskom zaokretu, nacistička Nemačka i Sovjetski Savez potpisali su 23. avgusta 1939. godine Pakt o nenapadanju, poznat kao Pakt Molotov-Ribentrop (po ministrima spoljnih poslova Vjačeslavu Molotovu i Joahimu fon Ribentropu). Pakt je šokirao svet i predstavljao je dogovor između dva ideološka neprijatelja.
Javno, to je bio sporazum o nenapadanju. Tajni protokol, međutim, podelio je istočnu Evropu na nemačke i sovjetske interesne sfere, uključujući podelu Poljske. Ovaj pakt je eliminisao Staljinov strah od rata na dva fronta i omogućio Hitleru da napadne Poljsku bez straha od sovjetske intervencije. U suštini, Nemačka je dobila zeleno svetlo za rat u Evropi, dok se Sovjetski Savez nadao da će time kupiti vreme i teritoriju.
Zaključak: sudbonosna zora septembra 1939.
Poslednji dani avgusta 1939. godine bili su ispunjeni grozničavim diplomatskim naporima da se izbegne neizbežno, ali su svi bili uzaludni. Sa osiguranim istočnim krilom, Adolf Hitler je bio spreman. Dana 1. septembra 1939. godine, Nemačka je napala Poljsku, pokrećući Drugi svetski rat. Dva dana kasnije, 3. septembra, Velika Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj, signalizirajući kraj jedne ere i početak najrazornijeg sukoba u ljudskoj istoriji.
Uvertira u svetski sukob, obeležena usponom fašizma i nacizma, propašću Lige naroda, agresivnim pohodima u Aziji i Africi, brutalnom probom u Španiji, anšlusom Austrije i sramotnim Minhenskim sporazumom, pokazala je svetu opasnost od ignorisanja rastuće tiranije. Politika popuštanja, vođena željom za mirom po svaku cenu, samo je ohrabrila agresore. Ljudska cena te lekcije bila je nezamisliva, i ostaje trajno podsećanje na važnost odlučnosti i jedinstva u suočavanju sa pretnjama slobodi i miru.
Fusnote
Reference
- Vojnoistorijski institut, Beograd: Zbornici dokumenata i studije o Drugom svetskom ratu i periodu koji mu je prethodio.
- Wikipedia: Opsežni članci o Drugom svetskom ratu, fašizmu, nacizmu, Minhenskom sporazumu, Anšlusu i Španskom građanskom ratu, sa navedenim primarnim i sekundarnim izvorima.
- Enciklopedija Britanika (Encyclopædia Britannica): Detaljni unosi o istorijskim ličnostima i događajima.
- Taylor, A. J. P.: The Origins of the Second World War. Penguin Books, 1991. (Klasična, iako kontroverzna, analiza uzroka rata).
- Bell, P. M. H.: The Origins of the Second World War in Europe. Longman, 1997.
- Overy, Richard: The Road to War: The Origins of World War II. Penguin Books, 1999.
- Lee, Stephen J.: European Dictatorships, 1918-1945. Routledge, 2017. (Za kontekst fašizma i nacizma).
- Preston, Paul: A Concise History of the Spanish Civil War. Fontana Press, 1996.
- Dokumenti Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije i Francuske: Arhivski materijali koji svedoče o diplomatskim pregovorima i odlukama iz tridesetih godina.
- The National Archives (UK): Zbirke dokumenata vezanih za britansku spoljnu politiku.
